Бранимир Марковић: Тропар светог Живка

или

Њима Трамп, нама Крамп

Мојој маленкости, као чувеном профајлеру, још је знаковитије кад особа батали диплому са Кембриџа „теоријске и експерименталне физике (1998. године)“ због политичке каријере.

У Скандинавији, дужност омбудсмана је неспојива са бекграундом било државног функционера било члана политичке олигархије, поготово ако је овако  отуђена као што је наша

Први (нелустрирани сталеж, моћници) и Други (идеолошки јахачи магле) сталеж имаће своје председничке кандидате. Први вероватно бар два – напредног и заједничког кандидата „опозиције„. Оличење сељоберске бахатости и примитивизма с једне  и слика најодурније малогађанштине обожаватеља Вива Вокс на приредби достојној Боратове режије у Уједињеним нацијама.
Други свог „као Бане добри син“  ултра коректног Сашу Јанковића.

 Не спорим него наглашавам да су Вук Јеремић и  Саша Јанковић интелигентни, уљудни, образовани, а Јанковић и, ако могу да кажем у естетском а не у политкоректном ЛБТГ контексту,  леп човек. Сушта супротност Вучићу, Николићу, Шешељу или било коме ко из те кухиње може да изађе. А поготово из кујне несретника из „опозиције“.
Начелни проблем је у њиховим биографијама. „СиВијима“, који осликавају комесарске каријере, парадигматичне за ЕУ „и шире“ , неолиберални, коначно непреварно назван неоконзервативни,  поредак генерално.

Комесар се на српском каже повереник, особа којој неко повери дужност (није изабран, није конкурисао, није дугом каријером у струци дошао до високог положаја…) Појавили су се, јавности непознати, један одмах на једној од најодговорнијих дужности у земљи,  а други на новооснованој, јавности дотада непознатој, чије (титуле) име ни ја дан данас не умем да изговорим без помоћи Гугла. Један сасвим  млад, а други ближе младим него средовечним годинама.
За Јеремића је више него сумњиво да(л?)  су га   сталешко порекло и непотизам довели право ни мање ни више него на место министра спољних послова. Пре него „Мастер диплома у сфери државне администрације и међународног развоја (Master in Public Administration in International Development)  2003. године на Харварду (Harvard Kennedy School).. .“

„Родитељи …бивши директор компаније Југопетрол, . Деда и баба по мајци су дипломате … и …директорка Друге београдске гимназије. Њен отац је … потпредседник АВНОЈ-а,Завршио је Прву београдску гимназију где му је психологију предавао Борис Тадић…“ Овакву спрдњу са институцијама и мериторношћу усавршио  је баш Борис Тадић, највећи гробар нада либералне Србије.

Мојој маленкости, као чувеном профајлеру, још је знаковитије кад особа батали диплому са Кембриџа „теоријске и експерименталне физике (1998. године)“ због политичке каријере. Прва асоцијација на овакве  особе у друштву са многим лекарима, укључујући и његовог ментора, психолога, који су баталили племенити позив помагања људима да би били политичари, мени је – балерина   Баљшој театра у доба транзиције која је наставила каријеру као стриптизета на шипки у ноћном клубу. Нимало узорно у мом систему вредности.
Елем, њихово претходно радно и образовно не – искуство немаше баш пуно везе са новом дужношћу.
Сем –  у контексту ни започете транзиције која је требала да се, осим лустрације и реституције, састоји и од реформе тајних служби. (Али не стога што је Саша Јанковић  „…  завршио  2005. године специјалистичке студије безбедности и стекао звање специјалисте за националну и глобалну безбедност на Факултету политичких наука .“)

Занимиво је да се таблоиди нису фокусирали на  могуће  „тајне везе“  ране недодирљивости будућег омбудсмана, кад су се разжврљали о бајатој афери “ … у вези са случајем самоубиства Предрага Гојковића пријатеља заштитника грађана Саше Јанковића, у његовом стану на Новом Београду 1993. Године…“ када је „У извештају вештака балистичара наведено је да из вештачења на парафинским рукавицама које су скинуте са убијеног, Јанковића и још једне особе, чије име је у извештају затамњено, пронађени трагови нитрата, што значи да је „на неки начин дошло до контаминације„.
Његову каријеру нетом после 5. октобарске „револуције“ карактерише муњевит успон и шетња између  одговорних и високих државних дужности: „стручни сарадник у Министарству за омладину и спорт. Од 2000. до 2001. био је секретар Савезног министарства спорта, а од 2001. до 2003. помоћник савезног секретара за спорт и омладину. Од 2003. до избора на функцију заштитника грађана, био је национални правни саветник у Одељењу за демократизацију Мисије ОЕБС-а у Београду.“ А знамо колико се „независтан“ мора бити да би био  тако високо постављен. Човек је био „функционер“ још у доба Слобе. То је прва и основна чињеница по којој он везе благе нема са наводним узорима и имењацима из Скандинавије. Тамо је та дужност неспојива са бекграундом било државног функционера било члана политичке олигархије, поготово ако је овако  отуђена као што је наша.
А друга је што он НЕ чињаше ништа налик оном што су елементарне дужности скандинавских колега. Са нагласком на НЕ чини.

Наиме, у његовој канцеларији грађанима најотвореније кажу да они и немају нека овлашћења и моћи да им помогну. У то сам се лично  уверио кад су ме извршитељи опељешили 31. децембра, без опомене и обавештења на које су чак и по овом фашистичком закону били обавезни, за рачуне које сам платио давно.
Канцеларија омбудсмана се не разликује по томе од других параинституција неолиберализма, како се фашизам, који  је изумео измештање моћи из државних у пара-институције, данас зове.
Разликује се, међутим, по томе што је Јанковићева канцеларија орган државе. А опет ништа не може на ползу нејаких смртника.
Укратко, председнички кандидат је  особа која већ скоро деценију глуми важну фигуру, свесна  да је само (естрадна) фигура, али оставку, не даје „но трпи“. Са све платом од  преко 300 000 динара.
Скандинавски колега није фигура.

Какав начелан став очекивати о власности  будућег председника државе и снази државе од особе овакве прошлости?
„Наш“ обдусман је чинио, међутим,  штошта што на памет не би смело да падне викиншким колегама.
Полемисао са владарима, камповао по етаблираним медијима, градио нову политичку каријеру из канцеларије која за то није намењена. Мрзим кад су вадикали у праву, а јесу, кад су га накрпили јер није дошао, него је послао заменика презимењака, на скупштинску седницу посвећену годишњем извештају о његовом раду. Крајње омаловажавање врховног закнодавног тела – највише институције  земље. Замислите такву бахатост у изведби Шведског колеге нпр.? Не можете јер је то заиста немогуће.
Србијански омбудсман има 60 запослених у својој канцеларији. Ко сме да се клади да Норвешки има пуно мање?
Ни његови политички коректни закључци и поступања гледе заштите обичних смртника јамачно се не би поклапали са адекватним случајевима у Скандинавији.

Рецимо, јавност је први пут сазнала за њега кад је себе државу и нацију прописно обрукао срамотним ставом према родитељима, Србима којима су привремено одузели децу у САД због „педофилских фотографија“.  Конзул у САД се „умешо у свој посао“ и покушао да заштити српску породицу, а тадашњи градоначелник Ђилас је новцем помогао одбрану.*

Тада је Саша Јанковић хитро изјавио: „Наши политичари и нестручни људи попут конзула Србије у Чикагу треба да престану да извлаче сопствене закључке! Шта ако су Американци у праву?“  Ни више ни мање него приликом посете САД баш овим поводом.
Да подсетим, суд је по тужби неке од тамошњих НВО параформација зване Агенција за заштиту деце, брачном пару Настић привремено одузео децу, Настићи су се жалили редовном америчком суду, који је пресудио у потпуности у њихову корист.
„Шта ако су Американци у праву?“ није се поново упитао Јанковић.
За вишемесечне трауме Настића, поготово њихове деце, Агенција није одговарала, као ни Јанковић за „стручну процену“.  „Нек објасни госн заштитник, како је без оклевања отишао на Нобела (доделу награде – прим. дрп) да брани угрожене кинеске грађанске вредности, а требало му је недеље и недеље да се сети и макар нешто каже о овом случају! А кад је рекао, одмах је прво зинуо да прича како је та агенција у праву!!“…“Да су им одузели кучиће, Саша би се убио из протеста испред Америчке амбасаде, а пошто су дечица била у питању, он се ангажовао на тако малициозан начин да је мало фалило да родитељи Дамјана и Настасије пресвисну од бриге и бола!“, неки су од тадашњих коментара који „пластично“ приказују типичну „неоконз“ одурну политичку коректност „заштитника“.
Тада сам у одавно  угашеном сајту Филозофија-инфо коментарисао: „Чудно мешање карата – Амерички тужиоци, београдски градоначелник, амерички врховни суд, конзул Србије, грађани Србије и САД заједно на једној страни и у истом сосу а – америчка Агенција и Дечји суд и србијански медији, омбдусман и папагајка му на другој, док „објективни“ србијански председник само ради свој посао. А ми, грађани Србије? Сви смо ми Настићи (рекле би Северинине обожаватељке), само што, за разлику од америчких Настића немамо амерички Врховни суд, тужиоца, државу да нас заштити.“
„Завидна“ сталешка интернационална солидарност међу официрима параинституционалних NaccyGO формација. Карактеристична  (не само  за србијански) Други сталеж. Паметнима је већ тада било доста.

Каријеру Омбудсмана славно је завршио подржавањем закона о обавезној вакцинацији деце (каквог наравно нема ниђе у западном, либералном  свету) немавши претеране „замјерке“ чак ни на одредницу „Ако родитељ  одбија да вакцинише дете, зове се Центар за социјални рад и они могу донети решење о занемаривању развоја детета… , мишљење се шаље суду. Он доноси одлуку о лишавању родитељског права … Онда га социјална служба предаје старатељу. Након тога старатељ има право да без сагласности родитеља одведе дете на вакцинацију“
хттп://бранали.блогспот.рс/2016/02/они-само-раде-свој-посао-ви-само.хтмл
„Законе доносе парламенти, не омбудсмани. Омбудсмани штите грађане од неправилне примене закона, а не од закона.“ објаснио је своје схватање  дужности.
По чему се овакав приступ разликује од Ајхмановог? Он је правилно примењивао тада важећи закон, као и Макс Лубурић.
„Човек који се залаже да родитељима који одбију да вакцинишу децу та иста деца буду одузета, обавља функцију ЗАШТИНИКА ГРАЂАНА, а пре неки дан добио је награду за „грађанску храброст“.
О темпора, о морес.“ прокоментариса један фејсбукач

И тако … и данас …

Први (нелустрирани сталеж узурпатора власти, моћници) и Други (идеолошки јахачи магле) сталеж имаће своје председничке кандидате. Први вероватно бар два – напредног и заједничког кандидата „опозиције„. Оличење сељоберске бахатости и примитивизма с једне  и слика најодурније малогађанштине обожаватеља Вива Вокс на приредби достојној Боратове режије у Уједињеним нацијама.
Други свог „као Бане добри син“  ултра коректног Сашу Јанковића.

И то је добро, легитимно и легално. Позивам их да сви гласају за њега.
(ни кампање им се не разликују – Вук Јеремић је чак изабрао исти визуелни идентитет и исти фонт ко напредњаци, да није иста израелска маркетиншка компанија? ТВ наступи фраза до фразе, без ичега што макар личи на конкретан програм. На фејсбуку ботови малтретирају фејсбукаче и са Јанковићевих и Јермићевих плаћених профила. Као да ништа нису научили из веома добре кампање Саше Радуловића на парламентарним.)
Али шта ми, Трећи сталеж, 99% становништва, имамо с њима? Где је наш кандидат?

*Обрукао, јер људи у свету омбудсмане гледају по угледу на Скандинавију, где су то моралне громаде и најугледнији и најсамосвојнији (у смислу етичког и интелектуалног интеритета) људи, па смртници резонују –  ако је ТО најморалнији Србин, према њему доносе примерене судове и о нацији и држави генерално.

(брАНАЛИ)

Наслов и илустрације: Преврат