И Тома је схватио

Ово чему присуствујемо је демонстрација опасне аутократске и грандоманске самовоље, која прети да разори темеље сваког демократског, уставног и институционалног поретка у овој ионако хаотичној земљи.

могли су то да наставе да играју, било са истих позиција, било да размене функције, како изворни, московски Медведев и Путин раде сваких четири-пет година. (…) Испоставило се, међутим, да се Вучићево стање у међувремену тако драстично и рапидно погоршало да му је и ово било превише.

Ако некоме другоме, па нека је и стрикан Тома, допустиш ту врсту симболичког легитимитета непосредно изабране личности, ко зна шта би још поданици могли да умисле да је нормално

Има она изрека, или шта је већ, која каже да „муж последњи сазна“. Као, цео град му набија рогове (пословични Лала из вица на то каже „Их, ко да је Панчево нека варош!“), а он нема појма.

У овој причи, изгледа да је Николић Томислав у улози „мужа“: он је последњи у овој земљи сазнао да је она у међувремену постала лична прћија Александра Вучића. И баш се здраво изненадио и увредио, ево још не долази к себи. Па се понаша мало ирационално, како већ бива с људима у стању шока. А по свакој логици, не би ли он први то требало да зна, јер је с Вучићем заједно пливао по муљу српске политике скоро четврт века? Зар је било приснијег политичког тандема од њих двојице? На концу су, како сам Николић рече, „заједно дошли на власт и само ће заједно с ње отићи“. Осим што Вучић, ето, то „заједништво“ замишља мало другачије: „Иди ти, Томо, у Бајчетину, а ја ћу да те стигнем, само да однесем тетки лек…“

Није Николић Томислав човек због чије ћу политичке судбине и људске изневерености да пустим тврду мушку сузу. Такви као он дебело заслуже шта год да им се деси, јер су створили предуслове за то. Победа Николића на председничким изборима 2012. створила је предуслове за настанак постдемократске Србије, и не чини се да је Николић с тим имао неки начелан проблем. Само што је мислио да ће у таквој Србији он, ако већ не може да буде Главни, ипак макар бити централна церемонијална фигура на Двору, и тако све док њему и његовој госпођи не досади да се тиме бакћу (и успут опосле понеку вајдицу за старе дане, ионако ситну у поређењу с гаргантуовским лапањем оних Вучићевих хахара, „воденобеоградских“ и других). Другим речима, мислио је да је купио индулгенцију, то јест барем право да одлучује о својој политичкој судбини: та, ко ће ако неће он? Ко је то, уосталом, заслужио ако не он, човек без којег би тзв. Александар Вучић и дан-данас био досадни, патетични вечити лузер, као што је био до своје 43. године? И сада је, додуше, то исто, али са позиције власти која тежи апсолутизацији; таквој у којој нема места чак ни за рођеног политичког стрица (зна се ко је Отац!), а камоли за неку другу боранију.

Можда вам све ово изгледа као шала-комика, али не дајте се заварати површинском сликом: ништа није смешно. Оно чему присуствујемо је демонстрација опасне аутократске и грандоманске самовоље, која прети да разори темеље сваког демократског, уставног и институционалног поретка у овој ионако хаотичној земљи. Николићева судбина је ту по себи неважна, али је индикативна као симптом – у том и само у том смислу би требало да забрине свакога.

Погледајмо најпре шта је Николић уопште тражио од Вучића? Готово па ништа: да настави да још пет година ради оно што је радио у претходних пет година, а то је – ништа с машницом. Ни на који начин Николић није био стварна власт у овој земљи, нити се стицао утисак да настоји да то буде, а камоли да било како сузбија Вучићеву самовољу и патолошки нарцисизам који је од личне дијагнозе једног човека овде постао хронично друштвено стање. Николић, дакле, Вучићу није био никаква конкуренција, ни на који начин га није угрожавао, ни до сада, нити би то могао убудуће. У овом је игроказу Вучић био Путин, а Николић Медведев – помпезна функција без икакве власти. И није ни хтео да изађе из сопствене „медвеђе“ сенке; могли су то да наставе да играју, било са истих позиција, било да размене функције, како изворни, московски Медведев и Путин раде сваких четири-пет година. Свака политичка рационалност, па и она крајње себична, говорила је томе у прилог. Испоставило се, међутим, да се Вучићево стање у међувремену тако драстично и рапидно погоршало да му је и ово било превише.

Шта се заправо догодило? Изгледа да је Вучићу (и све шаренијој свити његових живописних пажева) постала неподношљива сама помисао да би у Србији могли постојати избори, па још они где се бира „на лично име“, а које би добио неко други, а не он. Зна се ко у Србији једини сме да добија изборе… Ако некоме другоме, па нека је и стрикан Тома, допустиш ту врсту симболичког легитимитета непосредно изабране личности, ко зна шта би још поданици могли да умисле да је нормално; можда би се чак опсетили да је чак и оваква запуштена Србија, и то сасвим недавно, од 2000. до 2012. имала поредак у којем је (честа, мирна и цивилизована) смена личности и странака на власти била сасвим уобичајена ствар.

Званична напредњачка прича да је с „Томом“ иначе све у најбољем реду и да је био одличан председник, али да, ето, не сме да се дозволи ни најмања могућност да се зла опозиција удружи и добије изборе у другом кругу (па да онда сироти премијер добије председника који ће да му „звоца“) – а зна се да то само космичка харизма Вучићева може поуздано да спречи – подсећа на оно кад неко оставља љубавног партнера уз чувену реченицу: „Ит’с нот ју, ит’с ми“: ко бива, није у теби проблем, али ето, мора се… Наравно да то вређа интелигенцију – па чак и Николићеву. Као прво, уз подршку Вучића, СНС и режимске тешке артиљерије, Николић би имао – допадало се то мени или вама или не – велике, огромне шансе за победу. Као друго, а много важније: па шта и да изгуби? Вучић и СНС и пасје одани коалициони партнери (бивша странка СПС и разне измишљотине од странака) имају велику посланичку већину, и практично су тек на почетку мандата. Сваки председник би ту био као неки Милан Милутиновић – али са „звоцањем“. Па добро сад, звоцање није баш смртоносно, чак ни у политичком смислу, али рекох већ, Вучићево се стање у међувремену толико погоршало да ни толико не би могао да истрпи; то јест, ни саму, веома малу могућност, да до тога уопште дође. Зато је на концу „схватио“ да ову трку мора да трчи лично. Он ће рећи, у свом карактеристичном стилу човека који никада није стварно сазрео и превазишао естетику, етику и, да извинете, дискурс навијачког подземља, да „свима излази на црту“, али није то та црта; то је дебела црта између Њега и сваке стварне, дубинске а не тек фасадне демократије и плурализма у Србији.

Николић Томислав сада ће, шта год да на крају уради, кусати кашу од последица онога што је и сам и те како закувавао, чињењем и нечињењем. Зато ми хронично недостаје сажаљења за њега. Али је јако важно учинити све што сваки слободан и слободољубив грађанин и грађанка може, да се Вучићу не оствари његов влажни сан у којем ће остати лонли ат тхе топ.

Па, ево, замислите само да можете да гледате у живом преносу призор његове унезверености у ноћи у којој губи изборе?! И то оне који му рационално уопште нису требали! Признаћете да би за то вредело потегнути на гласање и на други крај света, а камоли у суседну школу, вртић, месну заједницу…

(Теофил Панчић – Аутономија)