Драган Томић: Мени за демократску Србију

или

Постоји и од гована пита, само не може да се једе

једни се плаше да ће изгубити све ако се открије да су превише крали док ће други изгубити све ако им пензија касни дан. Због тога, свако се понаша као да носи путер на глави јер свако зна све о свакоме.

Јанковић и његови гласачи нису Србија, то је глас Београда и то је живот журке. То је живот где је све у пози, све је у ставу, све је фора. То је паунологија.

Представник уштогољене градске аристократије чији је главни успех био да младима укине последњи разлог да воле сопствену земљу, и да им сваки разлог да се стиде свог порекла, тако што им неће требати визе да побегну у пизду лепу материну.

селфи култура која је заменила реално са виртуелним, затварајући га у солапсистички пакао и транспонујући ум у чип.

Shit pie – made in Japan

О жустре ли расправе на дигиталним беспућима СрБске виртуелне реалности… Феномен Бели, тотално је у сенку бацио “озбиљне” кандидате и сироти буџетлијски механизам није знао како да се избори са тиме. Појавио се играч који, заправо “није део система”, појавила се непознаница у њиховој једначини, једначини која је само њима позната али се праве да постоји непознаница, за масе. Чисто да би све изгледало легално и егал. Оно шта је покренуло лавину јесу опскурни догађаји, типа нотара који нису оверили потписе, ко је где шта дрпио, које неправилности, колико је ко скупио гласова….бесмислице које ките сцену на којој се шатро одвија политички живот у Србији. Ја политичку сцену у Србији посматрам као лоше режирану копију представе, са лошим глумцима и сиромашном сценографијом. Публика са друге стране, живи у позоришту, ту се рађа, живи и умире. То је театар где, поред тек рођене бебе, на седишту седи костур њеног деде. И све је то нормално, та реалност је нормална.
Стога хајде да се позабавимо пројекцијама…Каква је то Србија у којој би победио :

Александар Вучић

Ко су људи који гласају за Александра Вучића? То је старосна група од 50+, пензоси, необразовани и партијска војска буџетлија који лавирају од државне курвете до кума. Рурално и локално. Овисници, овисници о моћи и овисници о преживљавању. Све те људе везује страх, егзистенцијални страх, где једни се плаше да ће изгубити све ако се открије да су превише крали док ће други изгубити све ако им пензија касни дан. Због тога, свако се понаша као да носи путер на глави јер свако зна све о свакоме. То је контекст декадентне палате где се током дана сви смејуље један другоме а кад је вечера,сипају отров из прстена у вино, по ходницима се јебу и набијају бодеже један другом у леђа. У подруму поред трезора су затвор и џелат, док је иза трона шпијун и убица који саветује владара док исти глође бут. Палату чува сјајна гарда глува за вапаје народа кога једу вукови и пљачкају друмски разбојници. То је Србија која живи од данас до сутра, окована у страх,неспособна да види даље од свог носа и интереса. То је Србија која живи као да је мртва. Која се прави мртва јер у томе види једини начин да преживи, тако што неће дати никакве знаке живота.

Саша Јанковић

Перјаница либерално – левичарске касте граџана, поборник свега што је хип и кул. Обећава слатко и интелигентно, овај човек је узданица бижутерије касте повлашћених БеограЏана, којима се цео живот своди на јутарње шетање кера који мора да се искења и задави маче сваки дан, док се твитује и шерује на социјалним мрежама, да би се потом цео дан провео по кафичима где се испија макијато са љуспицама бразилских ораха, белгијске чоколаде и екстра специјалног шећера из пизде лепе материне. Све то док се шацују тела младих и једрих граџанки и кибицује се која би хтела да проба тројку. Уз  афродизијак у виду квалитетног белог.

То није Србија, то је глас Београда и то је живот журке. То је живот где је све у пози, све је у ставу, све је фора. То је паунологија. Паунологија која се базира на издавању бабиних станова, бесправно изграђених објеката чија сврха постојања је да сиротињи пружи илузију да је све могуће само ако се жели. У суштини то је обданиште, где се елитна деца играју са скупим играчкама док васпитачица на ајфону дрка фејс и инстаграм, спремајући се за ноћни рад од 200 евра/сат са “пословним партнером” газде. То је друштво са специјалним потребама које презире живот који је често тежак… А презире га јер лагодно преживљава на апаратима.

Вук Јеремић

Вук Јеремић је исто што и Саша Јанковић само са призвуком озбиљности и успешне каријере. Некако ми се чини да он највише око себе окупља ДС која се распала након катастрофалне политике Бориса Тадића, јер није успела да обезбеди довољан број ваучера за екстра места и да одвоји Београд од Србије као засебну регију а потом и град-државу. Представник уштогољене градске аристократије чији је главни успех био да младима укине последњи разлог да воле сопствену земљу и да им сваки разлог да се стиде свог порекла, тако што им неће требати визе да побегну у пизду лепу материну. Да глобално могу да траже сами себе, само да би на крају схватили да се од себе не може побећи.

Он је представнк оних који грле своје слике из младости, било да јашу хонду на путу за Трст било када се сунчају негде на Јадрану, представник фосила званог Југославија. Код њих живота нема али има богатих археолошких налаза о истом.

Бели

Бели је феномен настао након 2010 године, када су водеће ИТ компаније,попут Мајкрософта, Епла и Гугла, дошле до имбецилне идеје да ће повећати профит тако што ће престати да запошљавају људе са знањем а уместо тога примат су добиле будале. Основа ове идиотске приче лежала је у томе да ако се будале доведу, оне ће својим незнањем, инспирисати оне који знају и на тај начин помоћи им да смисле нове и профитабилније ствари. Главни продукт тог размишљања јесу смартфони, дигиталне “звечке” за беба – људе. Процват нарцисоидности и патологије коју исти производи, у виду бесрамне само промоције у којој је ја најбитније, у којој царује супер стимулус где све мора да буде доведено до шокантних нивоа. То је селфи култура која је заменила реално са виртуелним, затварајући га у солапсистички пакао и транспонујући ум у чип.

О осталима не вреди трошити ни речи јер су мање више итерација већ виђеног, проживљеног и доживљеног.