Правда за Зорана Миливојевића

Недавно је нашу најширу јавност шокирала вест о бруталном убиству жене и заједничког детета од стране њеног бившег мужа и то у самом Центру за социјални рад. Убрзо након тога, наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић је у „Политици“ објавио текст „Медејина освета“ у којој је, анализирајући овај случај, допустио могућност да би настрадала жена и дете можда и даље били живи да је она, уместо ускраћивања, допуштала бившем супругу да виђа заједничко дете на шта је била дужна према одлукама суда.

Аутор је изјавио да је то иначе уобичајена осветничка игра и манипулација дететом након развода када међусобна несносна мржња достигне кулминацију. мада није улазио у мотиве жене за такво понашање да ли је то из освете (што му се приписује и замера) или да држи дете на потпуној дистанци од оца који се и раније насилнички понашао према њима. То је потенцијално довело у стање разјарености монструозног убицу, због ускраћености овог права, што је можда потенцијално и довело до овакве трагедије. Таква изјава је наново узбуркала јавност, пале су оштре речи дела јавности на лик и дело овог аутора, тј. оспоравања његове стручности (формалне и суштинске) и, чак, моралног кредибилитета његове личности.

Иначе, то сукобљавање аутора са онима који га оспоравају има дужу историју и дубљу позадину зато што се Миливојевић често износи ставове који су у колизији са ставовима заступника најлибералнијим схватања и законских решења о породици (у односу међу половима, начину васпитања деце, мерама њиховог кажњавања итд.). Ради се, иако о донекле оспораваном, ипак веома цењеном и присутном стручњаку-психотерапеуту у јавности (упркос оваквим контроверзним ставовима према њему у либералним интелектуалним круговима) и бестселер-писцу литературе из психологије и психотерапије.

Не би да улазим у најситније детаље тог случаја за који верујем да је одлично познат читаоцима.

Чини се да је део јавности одреаговао према спорној изјави сувише исхитрено, непромишљено, острашћено и поводљиво за онима који су већ осудили аутора. По свему судећи, ради се о великом неспоразуму и потцењивању овог стручњака којег су олако осудили и неки од оних који су га до јуче веома ценили његову стручност и личност.

Најпре, неспоразум и разлог спору је у томе што Миливојевић не приписује жртви узрок или кривицу своје смрти, већ само повод који је у злочинцу активирао све оне негативне особине личности и склоности које су постојале у њему, а за које настрадала жена не може сносити одговорност (емоционална нестабилна личност, склоност агресивном понашању, потенцијалне душевне поремећаје…) упркос њеном незаконском онемогућавању његовог законског права да виђа дете. Могући повод је могао бити само она иницијална каписла, окидач, док је узрок знатно сложенија категорија од повода (што је познато сваком који поседује најелементарнија знања о логици као науци). Повод је је само мали и накнадни делић узрока (последњи у ланцу услова) који је, по себи, недовољан да произведе одређену последицу. То никако не доводи у питање нити умањује одговорност бруталног убице, а жртву не чини виновником своје смрти, јер је реакција убице неоправдана и недопустива, и по свом интензитету у огромној несразмери са евентуалнимм поводом који му је жртва потенцијално дала.

Поред осталог, аутору се упућују примедбе да до трагедије не би дошло да су све надлежне институције одговорно и ефикасно обавиле свој део посла и да би, самим тим, претпоставка о пружању повода од стране саме жртве за овакву кобну реакцију била беспредметна, неоснована. Међутим, како до свега тога ипак није дошло (неважно да ли због пропуста институција или нечег другог), ипак има основа да се бесправно ускраћивање детета у постојећој реалној ситуацији може сматрати могућим поводом трагичног чина.

Битно је рећи да је у нашој религијској култури и менталитету веома изражен култ (поштовање, обожавање) предака и покојника (Чајкановић), и отуда склоност ка његовој идеализацији у складу са добро познатом изреком “о мртвима све најбоље“. Било каква критика или објективно и стручно преиспитивања евентуалне одговорности жртве за одређени чин или понашање током њеног живота сматра се непримереном и неумесним, тј. као недопустиво дирање у „светињу“. Покојник се поистовећује са невиним, безгрешним, апсолутно праведним и малтене савршеним бићем. Нарочито ако је смрт наступила као последица бруталног насилног напада, као у овом случају, то додатно појачава позитивне емоције, симпатије према жртви и њену идеализацију, а следствено и осећање њене безодговорности, као и недопуштање било какве примедбе на рачун покојника .

Сем тога, Срби су у масовној мери обично веома склони мишљењу и просуђивању у грубим, искључивим, екстремном категоријама – двовалентној логици „или-или“(Јеротић), а не по изоштреном, сложеном и нијансираном просуђивању (улажења у „ситна цревца“). По таквој логици или осећању (које зна да надвала разум), апсолутна кривица је на злочинцу, а жртва, као таква, поготову суровог убиства, мора бити ослобођена било какве сумње о властитој одговорности. Међутим, психолошка анализа није дужна да има обзире према оваквим пијететима верског и моралног карактера, уз сво поштовање жртве и дужног саосећања са њом.

Поготову, у свежој узаврелој атмосфери након трагедије узороковане суровим убиством, као што је ово, обично јаке емоције надвладају разум па се призива и прижељкује сурова смртна казна злочинца у виду „набијања на колац“, „сечења парче по парче“. Усијању ситуације, острашћености јавности (поготову њеног женског дела) додатно доприносе и неретки случајеви најбруталнијег насиља према жени (пре свега, у породици) који доводе и до убиства, као и редовно и традиционално насиље према њој нижег интензитета и типа. У таквој атмосфери веома је непожељно, ризично, чак и опасно, изнети било какав, па и стручан, рационалан, критичан и објективан став према жртви пошто се према њој гаји пијетет који сугерише њену безусловну и апсолутну неодговорности и невиност, како рече једна читатељка на фејсбук страници аутора „зар ћете мртвој жени да судите!“. А заправо, испитивање околности и чињеница по којим је наступило убиство односи си се на ситуацију док је она била жива.

Такав став преиспитивања одговорности жртве често се пристрасно и острашћено одбацује и осуђује као безосећајност према жртви и напад на њу, што се неретко приписује и аутору.

Такође, у нашој патријархалној култури присутно је у извесној мери и оно банално и најпримитивније балканско-патријархално правдање напасника недопустивим објашњењем да је жртва силовања носила мини сукњу, сувише слободно се облачила и тиме деловала провокативно, изазивачки на напасника. Овде се и Миливојевићу исхитрено, погрешно и наивно приписује тако низак ниво објашњења или оправдања злочинца. Заиста је потцењивање или вређање интелигенција да такав стручњак и кредибилна личност може да спадне на тако низак ниво оваквог доста уобичајеног примитивног резоновања и схватања.

Оправдања за то свакако не може бити. У том погледу, сећам се сличног примера који је такође узбуркао медије и јавност када је извесни професор права објавио уџбеник у коме стоји да и жртва силовања може бити одговорна за то тако што својим ризичним понашањем може допринети (кретањем по непрометним и мрачним местима, можда облачењем…). Али, не треба сметнути с ума да је то одговорност сасвим другог типа или нивоа, као и тежине, за разлику од преступника чија одговорнсот је кривична (и морална), док се сама одговорност жртве нимало не додирује са кривицом злочинца или напасника, не стоји са њом у обрнуто реципрочној вези и као таква никако не може му је нимало и никако умањити.

Др Жикица Симић, социолог

(Грађанин)

Илустрације и опрема: Преврат