Драгослав Павков: Нека буде борба непрестана…

Некада давно, бејах члан тзв. „Двери – покрета за живот Србије“… Почело је лепо, само као што по правилу бива – где нема искрености и сарадње, свако иза леђа „држи фиге“ па смо се убрзо разишли као да се никада нисмо ни сре(та)ли. Али, у време док сам још веровао  да су Двери друкчије, усудио сам се да напишем и упутим им предлог једне активности    која би организацији помогла да се легитимише и изађе на велику сцену, у тренутку кад су очи јавности упрте у „догађај године“ – геј параду. Реч је о 2011. години и најављеној геј паради коју Београд и Србија једноставно must have након што је годину дана раније педербал онемогућен акцијом у организацији Образа и сличних дружина. Наравно да је текст игнорисан, „старешинство“ је одлучило да сам превише благ и нератоборан, у њима је прокључала врела крвца србских витезова и министар Дачић је отказао Прајд што су и једни и други прогласили за своју победу: Двери су „доказале“ да могу да запрете режиму, режим се представио  проевропским и демократским, забринутим за безбедност живота и имовине грађана. Педери су добили још једну прилику да говнима намажу Србију која је тоталитарна деспотија слична Русији… Не сећам се да ли сам ово већ турао на Преврат, ако  јесам – прескочите, и не замерите на понављању 🙂 

Управном одбору Двери – покрета за живот
Србије

Зашто бојкот?

Хомосексуализам одавно није психички поремећај појединца већ
идеологија, страна и супротстављена традиционалним људским заједницама
и један од највећих непријатеља породице на какву смо навикли.
Агресивни припадници хомосексуалне „заједнице“, тзв. „ЛГБТ активисти“
у нашој земљи су се наметнули не само као борци за права
хомосексуалаца, већ као својеврсна група за притисак на државне
органе, Скупштину, Владу, поједина министарства, Цркву…
Агресивном пропагандом и подржани из иностранства од стране моћног геј
– лобија са свих мејнстрим медија намећу своје „вредности“, све више
постају корективни фактор у србијанском друштву и „неко ко се пита“…
Уз политичку коректност која је постала начин живота модерног
„Европљанина“ и у чије име се традиционалним заједницама намеће
толеранција свега и свачега по сваку цену – тиха већина грађана се
повлачи и затвара у свој микро-свет, отуђује се међусобно и долази у
ситуацију да буде изложена нестанку или асимилацији у заједнице
модерне Содоме и Гоморе.
Двери као политичка организација која негује традиционалне вредности и
залаже се за јасну поделу здравог од болесног, дужне су да преузму на
себе организацију и отварање фронта према настраностима сваке врсте –
од етаблираног криминала у врховима власти, преко „подразумевајућег“
неморала у односима елите према обичном свету, све до наметања „лажних
фортификација“ и лажних тема за размишљање србијанској (и српској)
јавности…
Јер са тачке гледишта на којој стоји србијански режим, геј-парада је у
односу на стварне проблеме – пљачкашку приватизацију у којој су
уништени привредни субјекти који су на тржишту опстајали десетинама
година а њихови радници послати на улицу, криминал у свим порама
друштва, поремећен систем вредности (што је добро проглашава се за
лоше и обрнуто), наметање расправе о правима хомосексуалаца је тема
коју је власт дала народу као што лопов псу чувару баци кост којом се
овај замајава док лопов мирно краде.
Са аспекта геј-активиста, парада је добра прилика за личну промоцију и
могућност за добијање новца од организација које се баве финансирањем
активности те врсте.

Шта се може и мора урадити?
Иако може да изгледа контрадикторно са изнетим на почетку, једини
начин борбе који може донети резултат је бојкот.
Ненасилан отпор државној власти (и онима које та власт из својих
разлога протежира) је вид отпора који је у данашњем свету прихваћен
као једини „политички коректан“ и једино њега власт не може
санкционисати на штету оних који се против власти боре. Чак и тзв.
грађанска непослушност (одбијање плаћања рачуна за комуналије,
паркинга и сл.) готово увек се лоше заврши против оног ко протестује
(видети пример Ниша из ’90-тих када је З. Живковић, Ђинђићев наследник
и енолог у покушају наговарао грађане да неплаћањем електричне
енергије слабе Милошевићев режим, а онда, кад је дошао на власт –
послао им рачуне са више стотина хиљада динара)…
Сукобљавање са полицијом и покушај чувања „невиности Београда“ на
погрешан начин је донело познате резултате: десетине младих људи који
су учествовали у сукобима су притворени, пребијени у полицији и
кажњени драконским казнама а да се није нашао свестан адвокат да било
коме од њих понуди бесплатну одбрану (осим М. Обрадовића) нити НВО или
политичка странка која би извршила неку врсту притиска на власт да
ослободи ухапшене политичке противнике. Такво понашање и калкулисање
код младих људи изазива неповерење према сваком и свакој новој/старој
идеји, па и поред најбоље воље да протести успеју – ове године не
очекујем никакво озбиљно окупљање, изузев пар група младих, навијача
фудбалских клубова које би било погрешно називати „српским родољубима,
браниоцима традиције“ и сл; уз сво поштовање према мотивима већине,
једне украдене патике из разбијеног излога поништавају сав труд и
постају муниција Другосрбијаша.
Са друге стране, Породична шетња се показала као добар потез Двери и
добра процена УО, мада су неки из „државног“ НВО сектора покушали да
отворе тему злоупотребе деце у политичке сврхе, нарочито после
прошлогодишње шетње где се појавио велик број породица; тада то нису
очекивали, али ради се о професионалцима, па очекујем да ће се ове
године боље припремити.
Пошто се сви слажемо да властима треба што јасније и гласније ставити
до знања како се не слажемо са промоцијом „хомосексуализма“, остаје
питање на који начин то учинити; по мом мишљењу громогласно ћутање је
начин бољи од вриске и јаука под пендрецима Жандармерије.

Постоји неколико ненасилних начина отпора; један је пасивно –
агресиван… Окупити што већи број истомишљеника и поседати на улицу
испред поворке хомосексуалаца негде на делу маршруте коју најаве; да
би се један просечан пунолетан човек однео са тачке А до тачке Б
потребно је два полицајца, изузев ако одлуче да користе палице…
Пошто није реално очекивати да су Ивици Дачићу вране изненада попиле
мозак, до тога неће доћи… Колико Жандарма је потребно да би са улице
уклонило рецимо – 20 000 људи, жена и њихове деце?

Други начин који може донети резултат је бојкот; пошто датум одржавања
манифестације још није одређен, тачније – не зна се ни да ли ће власт
пристати да им је организује, имамо довољно времена да се организујемо, а
ако до параде неким чудом и не дође – инфраструктуру коју тим поводом
направимо, можемо употребити други пут и то убрзо: Чим на тапет дође
питање Косово и Европа, завртање кредитних славина и подразумевана
незадовољства буџетских корисника, итд…

Замисао је да се бојкот одвија у неколико фаза:
Првенствено договор и одређивање тима који ће координисати активности.
Затим, смислити план акције: Припрема бојкота и објашњавање разлога за
бојкот српској и светској јавности.
Основни разлог је оно што сам навео на почетку, а борба за очување
породице као основне ћелије српског друштва је аксиом.
О хомосексуалцима се треба изјашњавати као о суграђанима који имају
проблем; али не проблем који они истичу (изолацију из друштвених
токова), већ проблем са сексуалним идентитетом (слично са проблемом
који имају покатоличени или потурчени Срби, који после
католичења/турчења постају већи католици од папе и већи муслимани од
Анадолаца). Значи, нису хомосексуалци јер их је таквим Бог створио већ
су то постали под утицајем околине, лоших узора, као последицу траума
из детињства, због каријере…
Они који се залажу за „тржишну утакмицу“ не могу за неку одређену
групацију тражити протекцију код запошљавања; као што нико не сме бити
отпуштен јер је педер, исто тако нико не сме бити ни запослен само
зато јер је педер.
Онај ко за себе и своје истомишљенике тврди да су исти као већина
грађана, нема разлог да парадира својом сексуалношћу јер тај разлог
немају и то не чине ни хетеросексуалци. Ако је нешто као обичај кроз
векове постало друштвена норма и правило понашања, а сексуална
оријентација појединца као његова лична ствар то јесте, нико нема
право да из свог хира или болесне потребе за егзибицијом тај обичај
мења. Изузев, ако се ради о опсесији сексуалношћу и неодољивом
потребом за продуцирањем – али у том случају није реч о правном већ о
медицинском поремећају.
Сад, пошто су се хомосексуалци „изборили“ и изгубили статус
психијатријских болесника проблем лечења добија другу димензију, али
то је већ њихов проблем о коме можемо расправљати на другом месту а не
на престоничким улицама.
Опет – зашто баш бојкот?
Јер их не можемо спречити да парадирају. Једноставно – закони ове
државе им дозвољавају окупљање и приказивање а државни апарат је
обавезан да им право на окупљање омогући; у противном изложиће се
(режим) осим њиховом, и нападу својих спонзора из Европе и САД, а то
Б.Тадић себи не сме дозволити. Када Тадић буде морао да одлучи кога ће
се радије одрећи – нас или педера, одрећи ће се нас, тачније – већ нас
се одрекао; ми ионако за њега никад нећемо гласати, не воле га баш ни
педери али воле донације из министарстава, минутажу на ТВ, итд.

Дакле, не треба да их спречавамо у њиховој намери да се представе
Србији и свету али нам нико не може забранити да их учинимо смешнима,
болеснима или НВО-профитерима што они најчешће и јесу.
У том погледу смо прилично неуспешни јер немамо приступ медијима и
ток-шоу програмима где бисмо у суочавању са геј-активистима народу
саопштили своје ставове. Посебна прича су емисије типа „Утисак недеље“
у који ауторка циљано позива слабо компетентну личност са „наше“ а
изузетно компетентне, безобразне и припремљене госте са „њихове“
стране. На такве позиве се једноставно не треба одазивати без обзира
на потребу да се буде што присутнији у медијима. Али после одбијања
позива треба издати саопштење у коме се јавности објашњава да „…се
имајући у виду списак позваних лако може закључити да се у емисији
неће водити расправа већ медијски линч…“ или тако некако.
Полазећи од претпоставке да их не можемо спречити да парадирају,
поставља се питање: Шта можемо?
Можемо да поставимо штанд на почетку Кнез Михајлове или на другом
прометном месту где циркулише велик број људи, да поред њега стално
буде присутно лице обучено и припремљено да представља и тумачи
програмска начела Двери – покрета за живот Србије, најбоље људи из
Управног одбора и јавне личности… Нема неке потребе трошити средства
на богато опремљене брошуре и летке, довољно је ставове Двери по
питању геј параде одштампати у црно – белој техници на обичном папиру
са логом Двери у заглављу – што се може урадити на било ком
компјутерском штампачу. Важно је пренети поруку, медиј преко кога се
порука преноси је секундаран. Постоји много људи који би то урадили у
личној режији али под условом да се прихвати нешто скромнији
(јефтинији) дизајн.
Затим, локална повереништва могу да организују трибине на којима би
саборци Двери говорили о теми геј параде на основу теза које одобрава
Управни одбор; практично, локални повереник пошаље концепт сличан
овоме вама на одобрење, ви одобрите и дате примедбе, а ми организујемо
трибину. Нема потребе за трошењем средстава на путовања од пар стотина
километара ако се дејства ускладе између базе и врха Покрета.

Оперативно поступање поводом саме геј параде (за случај да се одржи)

Током кампање обавештавања и припреме јавности које би трајало од
данас до почетка манифестације ( а у случају да се откаже –
прогласићемо победу) пропагирали бисмо Породичну шетњу са циљевима
идентичним прошлогодишњим; што се тиче времена одржавања Шетње – то
може бити предмет договора. Мање-више је свеједно кад, важно је с ким
и како. Процена колико људи са породицама би изашло у Шетњу је кључна
и у директној је вези са договором о термину.
Моје мишљење је да би Шетњу било најбоље организовати сат времена
после геј-параде; они продефилују кроз празан центар града уз подршку
Дачићеве полиције – а када се покупе једни и други педери, на улице
излази 100 000 нас, пристојног света који нећемо да имамо ништа
заједничко са педерима ни са њиховим заштитницима.
Поступајући на овај начин показали бисмо да смо озбиљан политички
фактор опредељен да делује у границама Устава и закона, али који је
такође опредељен да не одступа од својих начела која се односе на
заштиту породице, традиције, вере и нације. На овај начин постала би
депласирана мантрања другосрбијашких медија о „салонском фашизму“
Двери, а ако таквих примерака у нашим редовима ипак има – ова акција
би им показала да смо опредељени за традиционалне вредности али на
начин општеприхваћен у свету чији смо део.
На примедбе типа „ако им најавимо бојкот – можда одустану од параде па
ће неко помислити да паметнији попушта…“ одговарам да је одлично ако
одустану, јер Дверима и није циљ сукобљавање Срба са Србима већ
очување традиције, породице, итд, а својим одустајањем власт и педери
су показали слух за интересе већине грађана Србије – на чему им
одајемо признање.
Наш циљ јесте преузимање власти у земљи до кога ће неминовно доћи због
тога што је данашња власт лоша; али није у реду критиковати режим када
уради нешто добро, а отказивање тзв, „Параде поноса“ је добар потез.
И коначно, постоји више јавних личности који деле моје мишљење у вези
овога (Небојша Малић – историчар и блогер из Вашингтона, др Мирослав
Свирчевић – научни сарадник Балканолошког института САНУ, Борис
Малагурски – филмски редитељ, Будимир Новаковић – архитекта), који би
се својим именом и угледом заложили за успех акције. Свима њима су
Двери и иначе блиске, али о конкретном бојкоту сам разговарао с њима
па их због тога и помињем у овом контексту.
Толико о томе, уколико нађете за потребу да размотрите мој предлог
стојим вам на располагању; знате где сам 🙂

Драгослав Павков, Сомбор