После Пекића ето нама и Ђинђића.
Стрела је као што знамо прекинута, поломљена, па је и форма нарушена, недостаје јој део, а рана тог прекида је у висини очишта посматрача.
У реду да га тако представе на перформансу у некој локалној галерији која окупља чудаке и људе посвећене тумачењу туђих дела, али не као персонализовану склуптуру човека који нам је много дао а ми њему ништа.
Драго ми је да се отимачина и битка за прислањање уз лик и дело Зорана Ђинђића наставља несмањеном жестином ево још мало па ће петнаест година. Чиме би се ми у противном забављали? Ретко ко додуше изговара то име и презиме заједно. Он је Зоран и сви су са њим били ортаци до гроба. Његовог!
Не тако давно рекао сам да ће га применовати у Зорранах Ђинђић. Нерадо се сећам носача ковчега, баш нерадо. Којим ли су се критеријумом водили када су се хватали за ручке, ни данас ми није јасно? Да ли постоји особа на политичкој и друштвеној сцени која се није угурала у исту реченицу са стрељаним премијером?
Повод да напишем ове редове пронашао сам у склуптури коју ће посадити СНС у склопу своје кампање за београдске изборе. Руку на срце споменик је инициран на предлог ДС који очигледно за време њихове владавине није постављен, пошто су имали преча посла. Требало је помазити све краве Србије.
Александру Вучићу и његовој екипи то лако иде. После Пекића ето нама и Ђинђића.
Да ли се сећате оне странице из Политикиног забавника која се звала: Обуците Цицу, и где маказама исецамо хаљинице и мењамо на Цици. СНС је то апсолвирао са именима улица нпр. мало Ратко Младић, мало Зоран Ђинђић. Сутра ће да буде неко трећи, важно је да се окреће.
Ако неко има снаге и воље нека прочита објашњење за паметне, а после ћу ја додати за нас глупе. Цитирам дословце:
“СКУЛПТУРА СА ЗВУЧНОМ ИНСТАЛАЦИЈОМ
Понуђено скулпторско-драматуршко решење жели да генерише „простор сећања“ кроз скулпторску и звучну инсталацију која активно, визуелно и ментално, започиње разговор са пролазницима о личности коју евоцира. Звучна инсталација је дискретнији саставни део уметничког решења, у коме предњаче јасне традиционалне споменичко скулпторалне форме из којих је визуелни облик изведен, али својом допуњујућом, интерпелацијском улогом, звучна уметничка форма „увлачи“ посматрача, активира га и чини саставним делом скулптуре, позива на размишљање и рефлексију сопствене улоге у друштвеним токовима.
Физичка форма скулптуре је изведена из општег најразазнатљивијег и свевременог визуелног симбола: стрела која усмерава правац кретања и мишљења, као показатељ потребе за физичким и менталним сналажењем у окружју. Стрела је као што знамо прекинута, поломљена, па је и форма нарушена, недостаје јој део, а рана тог прекида је у висини очишта посматрача. Правац још увек постоји али нема физичког контакта са извориштем. Стрела је универзални симбол за правац и смер, глава стреле се препознаје као „симбол продора -светлости, смрти, љубави или спознаје, повезана је са симболима сунца и оштрим убодима“, док прекинута, извијена стрела јасно евоцира трауму која ову стрелу (мисао, правац) само за тренутак омета, али је никада не зауставља, јер стрела и тако озлеђена, и тако трајно и неповратно прекинута, ипак и даље стреми горе, незаустављиво лети у висине.”
Каква будалаштина! Па коме ово треба у животу? Као аргументи за, потежу се имена коаутора Биљане Србљановић и Мрђана Бајића. Био је и неки конкурс на коме се њихова идеја горе цитирана истакла. У реду, то су људи са интегритетом. Али не знам шта им се тачно десило па да истрипују да је ово веродостојно лика и дела ЗЂ? Поставља се питање, зашто Ђинђић није урађен као нормалан споменик, па га на пример поставе поред Пекића и сви који прођу диве се величинама које у бронзи разговарају и пуцају селфије с њима. Овако је мало шизофренично. Препотентно, елитистички, ништавно.
Постоји већ таква интерактивна склуптура испред општине Врачар. Она птица-кретен. Потпуни бесмисао! На пример да хоћу деци да објасним ко је био ЗЂ. Индијанац коме се сломила стрела? Дрво које говори? Ракета? Хоће ли та ракета у годинама које долазе добити име Новак Ђоковић? У реду да га тако представе на перформансу у некој локалној галерији која окупља чудаке и људе посвећене тумачењу туђих дела, али не као персонализовану склуптуру човека који нам је много дао а ми њему ништа. Не могу да се отргнем утиску да настављамо да га понижавамо. Није нам ваљао жив, сада нам ништа не може па хајде да се забављамо.
Можда сам ја глуп и не разумем шта су уметници хтели, али волим што сам такав.
P R E V R A T 
По мом лаичком мненију,
Стрелица показује где су браћа и другови послали „Зорана“, па би могла да се користи и као саобраћајни знак, што је са бистом прилично нереално
Sviđa mi seLiked by 1 person
Strela usmerena u nebo, je i simbol vrtoglavog uspona, pa bi u slučaju ZĐ, simbolizovala i brzi uspon od „šanera“ do predsednika. Spomenici se mogu podizati i radi pamćenja činjenih gluposti naroda.
Sviđa mi seSviđa mi se
Nažalost, boljih nemamo ni 14. godina posle streljanja „šanera“
Sviđa mi seSviđa mi se
https://wordpress.com/post/prevrat.com/29338
Sviđa mi seSviđa mi se
Mislim da nam upravo takvih spomenika najviše nedostaje i da niedan spomenik ne treba rušiti ba s vremenom će sve leći na svoje na nekim spomenicima ćemo učiti kako treba a na nekim kako ne treba
Sviđa mi seSviđa mi se
Hm,hmm..slazem se,da spomenik Slomljena krila,u Sumaricama,kod Kragujevca,nesmemo rusiti,kao spomenik,zrtvama fasizma,al i SPO obilicu, http://Marisav.Petrovic
Sviđa mi seSviđa mi se
Hm,hmm..bez nevidljivog linka
Kucaj te „STRELA U SUPI“
Sviđa mi seSviđa mi se
Biljana Srbljanović: Strela u šupi
23/10/2017 |
Povodom polemike o spomeniku Zoranu Đinđiću, čiji su autori Mrđan Bajić i Biljana Srbljanović
Gradonačelnik Beograda, koji je Meštrovićevog Pobednika izvukao iz šupe na Senjaku, u kojoj su se čuvale polomljene cevi i neki gvožđarski otpad, zvao se Kosta Kumanudi. Bio je najpre član Demokratske stranke, da bi potom prešao u Jugoslovensku radikalnu zajednicu, pro-fašističku stranku zelenokošuljaša predvođenu Stojadinovićem, koga je nasledio Cvetković. Da, onaj Cvetković što je pregovarao sa Hitlerom i Fon Ribentropom i na kraju potpisao pristup Trojnom paktu 26. marta 1941. godine.
E taj gradonačelnik Kumanudi je bio ekstremni fašista, jedan je od potpisnika Nedićevog Apela srpskom narodu, dokumenta čije je pisanje naložila nemačka okupaciona vlast, a kojim se građani Srbije pozivaju na saradnju i prihvatanje nemačkog okupatora.
Kada je, dakle, fašistički gradonačelnik, bivši demokrata pa posle radikal Kumanudi, postavio Pobednika na Terazije, podigla se kuka i motika. Zorica Janković, kustoskinja Istorijskog muzeja, u Vremenu iz oktobra 2008. opisuje strašnu polemiku u javnosti koja je na kraju dovela do toga da se Meštrovićeva skulptura popne na direk i skloni na obod Kalemegdana, tako da niko ne može dobro da je vidi:
„Ali, po našem običaju, krenule su čaršijske priče i rasprave po novinama: da li obnažena figura Pobednika dolikuje javnom moralu, da li taj simbol srpske pobede mora da ima opanke i šajkaču, sve do toga da li spomenik od nacionalnog značaja treba da radi jedan Hrvat, kao i to da li je isti (Meštrović) kvalifikovan umetnik za ovakav poduhvat.
Start za javnu raspravu dao je Petar Odavić autorskim člankom objavljenom u Pravdi 10. aprila 1927. Odavić je prvo negirao Meštrovića kao umetnika, da bi kao „poznavalac vajarstva“ za lice Pobednika rekao da je „direktna uvreda srpskog naroda i srpskih narodnih tradicija od Kosova pa do danas“, poredeći ga sa licem „nekakvoga apsurdno stilizovanog Asirca“.
Beogradska čaršija je jedva dočekala da se uključi u jednu ovakvu polemiku, koja je sublimirana u „estetsko-moralnu anketu“, koju je Politika objavljivala 20, 21. i 22. maja 1927. Bilo je tu ponovnog pominjanja šajkače i opanaka, položaja spomenika (da li da gleda ka Slaviji odakle je ušla pobednička vojska ili ka Kalemegdanu kao vojskovođa), sve do duhovitih komentara da li uslišiti molbu radikala da Pobednik bude licem okrenut ka tadašnjem hotelu Pariz, glavnom radikalskom štabu, jer je po njihovom tvrđenju radikalna stranka vodila i dobila rat.
Na celu ovu polemiku Meštrović je, prema svedočenju književnika Gustava Krkleca, rezignirano odgovorio: „Ako misle da je postave na Terazijama, neka je postave. Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo – iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila – u šupi.“
Meštrovićevog Pobednika argumentovano brani plejada tadašnjih intelektualaca: Bogdan Popović, Stevan Hristić, Branislav Petronijević, Ksenija Atanasijević, Zora Petrović, Beta Vukanović.“
Njihova reč ipak nije bila dovoljna i Pobednik je morao biti maknut sa Terazija. Godinu dana kasnije, 7. oktobra 1928, otvaranje spomenika Zorica Janković opisuje ovako:
„Posle defilea glavnim ulicama prestonice, „ceo svet je povrveo na Kalemegdan. Do tada uzoran red koji je žandarmerija sa mukom održavala bio je narušen. U najvećoj gužvi i tisci ogromno mnoštvo sveta preplavilo je sav park“ (Politika od 8. oktobra 1928), te je u tom ambijentu, tačno u podne, Kosta Kumanudi otkrio spomenik. I tako je Pobednik završio na Kalemegdanu, daleko od Terazija, podignut na visinu od sedamnaest i po metara ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje. Istoričarka Radina Vučetić-Mladenović je napisala da je podizanje Pobednika na Kalemegdanu, a ne na Terazijama, „značilo poraz beogradske opštine i modernog duha Beograđana“. Da konzervativizam često ume da bude razoran za savremenike, istorija neprestano potvrđuje.“
Otvaranju spomenika nije prisustvovao kralj lično, nego je defile gledao iza zatvorenog prozora, već u paranoji za sopstveni život. To je onaj kralj što će, par meseci kasnije, raspustiti Skupštinu, suspendovati Ustav, zabraniti rad svih političkih partija i radničkih organizacija i uvesti strogu cenzuru medija (ko je išao u školu zna šta je Šestojanuarska diktatura).
Kosta Kumanudi, gradonačelnik koji je postavio Pobednika, posle rata јe, zbog svog otvorenog fašizma, izdaje svog naroda i svoje zemlje, osuđen na „18 meseci robiјe, gubitak političkih i građanskih prava (osim roditeljskih) u traјanju od dve godine, kao i na konfiskaciјu celokupne imovine.“
Pošto se upravo danas, u ponedeljak 23. oktobra 2017. godine, nastavlja proces za rehabilitaciju izdajnika Milana Nedića, na sudu koji je odbio svedočenja predstavnika Jevrejske zajednice – ako nam, građani, uspe da i tog zlikovca povratimo među ljude, Kumanudi će logično da sledi.
Dok vi diskutujete o Vučiču, Vesiću, vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji.
Što se mene tiče, može Strela i u šupu.
Sviđa mi seSviđa mi se