Сведочење са лица места: Овако је пала Крајина, али стварно

бунтовни Крајишници, шта год да им се понудило, пола би рекло “тако је”, а пола “нећу”, без да су чули и саслушали о чему се ради. Такви смо у генима

„Устај, само што није почело“, тргао ме у пет до пет у зору 4. августа 1995. глас колеге са друге стране слушалице, који је, по нашем интерном договору, дежурао у Прес центру Српске војске Крајине, како би обавестио остале о “дану Д”. Скочим из кревета, разбудим родитеље и кажем им да се спреме и да ће сада почети гранатирање Книна. Наш разговор прекинуо је проглас Фрање Туђмана који је емитовао Радио Загреб тачно у пет ујутру. После тога је са Динаре почела канонада, гранате су падале на све стране, а струје је нестало, присећа се почетка “Олује” за Глобал Сербиа новинар Давор Лукач, тадашњи дописник Тањуга из Книна и шеф Деска крајишке новинске агенције Искра.

“Родитеље сам сместио у купатило на средини стана, а ја сам отишао у собу која није окренута ка Динари, пошто је стан у коме смо живели баш био окренут у том смеру, и чекали смо пола сата да прође гранатирање. Кад су стали да мало „оладе цеви“ послао сам родитеље у подрум и викао комшијама да силазе док је затишје. Убрзо је почело ново бомбардовање – из ВБР је падало на све стране, гађали су градско језгро у којем нема војних објеката, нису могли чак ни да промаше, свесно су тукли тај густо насељени део. Хтели су да направе панику. Родитељима кажем да, чим наступи прва следаћа пауза, иду на село, које је изнад Книна (град је у котлини), јер је тамо безбедније, тамо неће гађати. И они потом пешице оду”, наставља даље Лукач.

Функционери и богаташи се исељавају

Да је на видику пад Крајине могло се, према његовим речима, закључити из ранијих догађаја, пре свега из пада Западне Славоније, “јер нико није притекао у помоћ, ни Војска Републике Српске којој је било забрањено да се умеша и брани цивиле који су се повлачили”. “Ниједна граната није прелетала преко Саве на Хрватску. Ту се видело да је Крајина остављена, поготово што је Република Српска без борбе Хрватима препустила Купрешка врата и Ливањско поље, које је бранила наводно Граховска бригада, на папиру бригада, а уствари мало јача чета. Купрес је пао 1994. без борбе, а Купрешка врата су стратешки део и то је била омча Книну око врата”, тврди Лукач.

Пре напада на Книн, Хрвати су несметано ишли на Динару, по зими су извлачили тешко наоружање, правили путеве, довозили тенкове, једноставно су се спремали да заузму Динару, одакле се Книн види као на длану. С друге стране, Унпрофор на то није реаговао, а крајишкој војсци су биле везане руке због Унпрофора. Кад су се Крајишници опаметили и почели нешто да реагују већ је било касно. Тако је дошло до напада на Западну Славонију и ту се видело да Војска Републике Српске неће да реагује. Чак и онај човек, подофицир Војске Републике Српске што је срушио хрватски МИГ 21 је после кажњен, додао је Лукач, рођени Книњанин.

“После пада Западне Славоније 2. маја, опао је морал крајишкој војци и народу и почело је исељавања из Книна – богаташи и функционери исељавају породице и то траје до 3. августа када је увече Милан Бабић послао саопштење из Београда да се прочита на Радио Книну о прихватању свих планова, што је у ствари била капитулација. Али Хрвате то више није занимало“, наводи даље и додаје да се „с друге стране, тамошњем народу будила лажна нада прављењем помпезне параде на Слуњу на Видовдан која је била једна бесмислица, али је указала да постоји неки договор Хрвата са Милошевићем, јер се ту окупило руководство РСК и њене војске, а Хрвати су могли да гађају тај скуп и направе масакр, јер ту је Крајина најјужа – неких 14 километара”.

Милошевић је на ту параду, сећа се Лукач, послао своје официре из Београда и силом мобилисане људе по Србији, који су имали тај пех да су рођени у Хрватској и који су били без мотивације да се боре. “У таквој ситуацији већ је било све јасно али се није знао модалитет када ће се и како десити, али да Крајини нема спаса то је схватио сваки иоле разман човек. Сви су се уздали у неко мирно решење, нико није очекивао офанзиву таквих размера, мада су знали да Хрватска гомила снаге и нико није реаговао, ни војска ни политичари. У јулу је онда настала присилна мобилизација свих живих, али је већ било касно јер је већина војних обвезника, бизнисмена, ратних профитера, политичара побегла за Србију. У таквој ситуацији са неких 20.000 људи у Српској војсци Крајине максимално, док су Хрвати имали 130.000, било је илузорно очекивати било шта”.

Последња новинарска вечера

Ми новинари смо дежурали у Прес центру преко дана и ишли по терену, али тих задњих дана нас више нису нигде пуштали. Један је остајао преко ноћи да пробуди остале колеге ако се нешто деси. Када смо 3. августа увече чули Бабићеву прокламацију којом он практично капитулира, колега дописник Политике и ја смо отишли у Дом ЈНА, једино место које је радило и почели да наручујемо храну и пиће. Конобарица пита: Шта је с вама, јесте ли полудели? А он јој каже: “Мико, још вечерас смо овде и никада више ни ти, ни ми“. Пуно година после, срео сам ту конобарицу Мику, и она ми је рекла: “Онај твој би у праву”. Намерно га је звала “онај”, јер је са колегом Миланом Четником била на “ратној нози” од 1991, када је он оптужио да је “комунистичка конобарица”. А она жена рођена у селу где је био само један партизан, сви остали четници, и удала се у Топоље, село војводе Момчила Ђујића.

Младићева порука политичарима

“Ми новинари смо то пратили и чекали кад ће да буде. Негде 30. или 31. јула, у Книн је дошао Ратко Младић, дочекан ни од кога, нешто и он љут. Волео је да комуницира са новинарима и тражили смо да одржи конференцију, после које нам је онако иронично рекао: “И поздравите ми политичаре”. Тад је било већ све јасно”, каже Лукач. Он појашњава да је “то што је Војска Републике Српске препустила Гламоч и Купрес, и на крају дала и Грахово, а главни пут из Книна према Српској и Србији води преко Босанског Грахова, које је пало 27. јула, значило да “задњи угаси светло”. А овде је крајишка војска почела да прави алтернативни пут што је очигледан знак да је био неки договор.

Макадамски пут, локални сеоски, од Срба према Мартин Броду, проширује се и насипа, поправља се и мост преко Уне, да би се могло прећи у РС, и ту се видело да се нешто спрема”. Четвртог августа у зору, после Туђмановог прогласа почело је гранатирање. “Истовремено су гађани и центри везе Пљешцевица и Ћелавац у Лици, то су и радарски центри. То су урадили Американци, а иако се Хрвати хвале да је њихова авијација дејствовала, нико није чуо авион да је полетео, а не би ни могли јер су им се претходна два пута када су покушали изјаловила – један авион је срушен код Вргин моста у септембру 1993, као и други који је полетео на Западну Славонију. Америчке ракете су погодиле центре везе и ту је настао хаос, нестало је струје, нема програма радија ни телевизије, у Книну почиње паника”.

“После пола сата у подруму, изашао сам и од зграде до зграде отишао до Прес центра и команде. Ту су биле све колеге, не знаш шта да радиш. Јављам да је почело бомбардовање, а Тањуг је ту моју вест пуштао до поподне. А онда из неког разлога више нису пустили ниједну вест, а никада нико ми није објаснио зашто Тањуг ни до данас није објавио да је Книн пао. Ја сам тај дан са Оштреља јавио да су хрватске снаге ушле у Книн, до данас Тањуг то није објавио”, додаје Лукач.

“Иако је Книн без престанка гранатиран, све до поподне 4. августа јединице у свим деловима РСК су се добро држале, једино нема вести са Динаре. И ту је била главна ствар. Како је лукаво одиграна та продаја, предаја. Тај назови Корпус специјалних јединица Српске војске Крајине (у којем су били присилно мобилисани, а на челу официри из Србије), чим су пале прве гранате на Книн та се јединица повукла. На месту одакле се повукао тај корпус су Хрвати после ушли. Велики простор остале су да бране само малобројне јединице книнске милиције и војне полиције, које су убрзо поклекле”, додаје Лукач са осмехом којим прекрива огорченост. Огорченост, поред осталог, јер су му међу тим малобројним на Динари била и два брата од стрица, срећом, успели су да се извуку. И неки пријатељи, од којих је један страдао.

Крвави покер са З-4

„Мартић ми је лично причао да му је Милошевић наредио да не сме да узме план З-4 у руке. Настао је скандал када су амерички амбасадор Питер Галбрајт и руски амбасадор Леонид Керестеџијанц дошли на Книнску трвђаву (резиденцију) да уруче тај план и Мартић одбио да га узме. Да су га прихватили,Туђман га не би прихватио, а онда би га Запад натерао да не буде етнички чиста држава и Срби би имали велику аутономију. Туђман је играо на то да Крајишници не прихвате план и знао је да неће, а у договору са Милошевићем који је забранио да план прихвате. У тој сулудости људи су изгубили животе. У тој партији ‘крвавог покера’ свакако не треба заборавити нити умањити улогу Радована Караџића, који је играо на све опције”, прича Лукач.

Саво Штрбац спасио новинаре

Даље, додаје он, неколико дана пред “Олују” из неких разлога мења се командант Далматинског корпуса и доводи други човек који не познаје ситуацију и који је послат из Београда. Официри који су дошли из Србије и преузели команду над кључним јединицама, после пада Републике Српске Крајине су награђени чиновима и већим функцијама у Војсци Југославије, а они који су четири године крварили у Крајини, били су понижавани, називани “побегуљама”, “издајницима” и сличним епитетима.

“Цео дан траје гранатирање Книна и престаје увече. Предвече стижу и лоше вести. У једном тренутку помоћник команданта крајишке војске за морал зове нас тројицу новинара и показује нам одлуку Врховног савета одбране РСК да се наређује евакуација и повлачење цивилног становништва. То је 18 сати увече. Колега му је рекао: Јел ти знаш шта значи ово? Официр одговара: Тако је наређено”. Све је било јасно. Новинари су вест јавили матичним редакцијама. “Становништво је било у паници јер нема ко да те обавести. Док је Радио Книн нашао агрегат, то је било 17 сати после подне.

Села на линији фронта су почела да се повлаче јер су Хрвати свесно тукли по њима, цивили беже према Книну и тако се створила река људи. Кад је оспособљен Радио Книн и прочитана наредба о повлачењу, то је било готово. Војска је напустила положаје, посебно ови са Динаре”. Лукач препричава и да цивили пролазе кроз град, вече је пало, и сви путеви се сливају у један који води ка Лици који има две серпентине. “Само видиш непрегледне колоне људи, на тракторима, камионима, само се иде, то једна надреална слика која се не да описати. Пут са три траке закрчене људима који иду са чиме су нашли”.

“Колеге и ја се гледамо шта да радимо. Кад смо увече око 22 видели да Главни штаб пакује архиву и да су искључили телефонске везе, схватимо да смо се нашли у ситуацији која је непрепричива, која изгледа као апокалипса – нас четири новинара стојимо пред зградом Главне команде Српске војске Крајине ко сирочићи. Наиђе Саво Штрбац који пакује архиву Веритаса, ми му кажемо “готово је”, он одговара “Ај’те са мном”. И додаје како нема довољно горива у ауту, али идемо, па докле стигнемо.

“Сетим се да је отац држао на балкону нафту да тиме плати човеку кошење сена на селу. Свратимо до мог стана (гранатирање опет почне, али спорадично), у неку торбу потрпам пресвлаку и узмем ту нафту. Кренемо према Лици, успут свратимо у село где су ми били родитељи, да обавестимо њих и остале комшије да се пакују, нађу превоз и крену одатле. Моји родитељи су избегли на колским колима, а онда у шлеперу са брдом људи, и баба од 85 година. Хрвати кад су дошли у тај заселак – кога су затекли стрељали су га. У двориште моје бабе је пала минобацачка граната, што значи да су свесно ишли на терање Срба одатле”, наводи Лукач.

Полиција Српске разоружава избегле

Кад смо дошли у Пађене, 12 километара од Книна према Лици, где је, по ратном плану, требао бити резервни положај Главног штаба војске – нигде живе душе, ни команде ни војске. Кренемо даље, а свуда надреална слика – река људи. Мени је тада време стало, а ни колеге се не сећају колико је било сати. Време је небитно у таквим ситуацијама, нити коме пада напамет да гледа сат. У колони измешани војска и народ, додаје он.

“Кад су Хрвати у Лици узели врх Мали Алан код Грачаца и превој Љубово код Коренице, све је било готово и тада се већ наша војска повлачила. Хрвати намерно нису блокирали један пут који води од Книна према Србу, нису ни метак опалили. Све по договору, не постоји други начин да то тако мирно прође. Могли су да, после заузећа Алана, ушетају у Грачац и пресеку пут од Книна према Србу на Отрићу, али то нису учинили. А крајишка војска пар дана пре тога прави пут према Мартин Броду, проширују, насипају, Хрвати пресецају и могу да ушетају али неће, и народ то види и бежи. Ту нас је дочекало свитање у шумици”, испричао је Лукач за „Глобал Сербиа“.

Када смо стигли у Бањалуку, успем да се илегално “увучем” на састанак тадашње комесарке за избеглице Србије Бубе Морине са крајишким представницима, која није знала да је ту новинар. Онда је рекла: Све ћемо вам дати – ћебад, храну, гориво, само у Србију не долазите. Граница Србије за вас ће бити затворена. И то је жена пет пута поновила. Препоручила је да изгнани Срби остану у Босни. Неко јој је рекао “„изађите па то кажите народу”, јер народ је знао – “само Србија”.

“Хрвати су лако могли ући у Книн јер није био брањен град, није било војске. Ниједна јединица није бранила Книн, све су биле около. Хрвати су у Книн ушли 5. августа око 10 сати ујутру, тек кад се, потпуно спремна за борбу и да узврати на сваки напад, повукла 75. моторизована бригада Српске војске Крајине, предвођена потпуковником Владимиром Давидовићем. Тврд орах су били Кордун и Банија који су имали јаке јединице и тек касније је договорена њихова предаја”. Као потпуну нелогичност, Лукач истиче акцију војне полиције Републике Српске која је избеглом народу из Крајине одузимала оружје. “Која је то глупа сцена – повлачи се један народ, повлачи се једна војска, пропада држава, а тамо стоје војни полицајци и одузимају оружје”.

Када смо око 14 сати стигли на Оштрељ (планина изнад Дрвара, где је било седиште Другог крајишког корпуса ВРС) сазнам да су Хрвати ушли у Книн и јављам Тањугу. Ту смо први пут јели – од 3. августа увече нисам јео до 5. августа после подне. А Тањуг не објављује ништа, тако је било наређење. Тадашњи директор Тањуга био је Слободан Јовановић, председник Градског комитета Београда СПС и Милошевићев човек од поверења. Неколико година касније, игром случаја у руке су ми дошли папири са извештајима које сам тог 4. августа, и сутрадан, диктирао стенографкињама Тањуга, и видео сам шта је све у њима прецртавано да се избаци, а шта да се преправи, тако да су извештаји били потпуно “искасапљени”. Исто то ми се, непуне четири године касније, дешавало и када сам извештавао са Косова, о убиствима Срба на улицама Приштине и других градова, у јуну 1999, након повлачења војске и полиције.

Очекиван крај

Книн је данас мртав град, у којем људи раде само у државним службама. Њему са ове дистанце, цела та прича политичка сулудо изгледа и како је почело и како је завршило. “Милошевић није знао шта хоће, мало ово мало оно, док је Туђман знао шта хоће и имао јасан циљ – њему је требао рат. А Милошевић је одмах дочекао из својих неких разлога. Рашковић је скрајнут, доведен Бабић који је прво био фанатични милошевићевац а онда антимилошевићевац, па Мартић који је био послушник. Није могло другачије да заврши. А бунтовни Крајишници, шта год да им се понудило, пола би рекло “тако је”, а пола “нећу”, без да су чули и саслушали о чему се ради. Такви смо у генима”.

Биљана Живанчевић – Global Serbia

Наслов и опрема: Преврат