Лудвиг фон Мизес: Психолошки коријени антилиберализма

Многи од оних који нападају капитализам добро знају да ће њихова ситуација под било којим другим економским системом бити мање повољна. Ипак, с пуним знањем о тој чињеници, заговарају реформу, тј. социјализам, јер се надају да ће под њим богати, којима завиде, патити.

Тамо гдје вишак сваке робе обилује и гдје је рад задовољство, без сумње је лако створити земљу Дембелију.

Умјесто уклањања препрека које стоје на путу остварења његових жеља, марксизам такођер препоручује да све препреке једноставно нестану у магли фантазије.

 

Не може бити задатак ове књиге да расправља о проблему друштвене сарадње другачије него рационалним аргументима. Али коријен опозиције либерализму не може се наћи само прибјегавањем методи разума. Ова опозиција не произлази из разума, већ из патолошког менталног става, из неугодности и неурастенског узрока који се може назвати Фуриеовим комплексом, названом по француском социјалисти тог имена.

Што се тиче љутње и завидне злонамјерности, мало је тога потребно рећи. Лудило је на дјелу кад неко толико мрзи некога ради његовог повољног положаја у друштву, да је спреман поднијети тешке губитке само ако би то могло наштетити ономе кога мрзи. Многи од оних који нападају капитализам добро знају да ће њихова ситуација под било којим другим економским системом бити мање повољна. Ипак, с пуним знањем о тој чињеници, заговарају реформу, тј. социјализам, јер се надају да ће под њим богати, којима завиде, патити. Оно што се изнова и изнова чује од социјалиста је да ће чак и материјалне жеље бити лакше поднијети у социјалистичком друштву јер ће људи схватити да нико није бољи од ближњега.

У сваком случају, гњев се и даље може ријешити рационалним аргументима. Напосљетку, није превише тешко разјаснити особи која је испуњена огорчењем да јој циљ не треба бити да погорша положај њених бољих ближњих, него да побољша властити.

С Фуриеовим комплексом је много теже борити се. Оно што је укључено у овај случај је озбиљна болест живчаног система, неуроза, што је примјереније за бригу психолога него законодавца. Ипак, не може се занемарити у истраживању проблема модерног друштва. Нажалост, медицински стручњаци до сада једва да су се бринули о проблему који представља Фуриеов комплекс. Заправо, чак и Фројд, велики мајстор психологије или његови сљедбеници у својој теорији неурозе тешко да су примјетили овај случај, иако психоанализи захваљујемо што нам је отворила пут који нас доводи до кохерентног и системског разумијевања менталних поремећаја ове врсте.

Једва да једна особа у милион успије испунити своју животну амбицију. Резултати нечијег рада, чак и ако је човјек фаворизиран срећом, остају далеко инфериорнији од онога чему су мудри сањари допустили младости да се нада. Планови и жеље разбијени су на хиљаду препрека, а властите снаге показале су се преслабим да би постигле циљеве због којих је неко оставио своје срце. Неуспјех његових нада, фрустрација његових планова, властита недостатност у односу на задатке које је поставио – представљају најдубље болно искуство сваког човјека. Они су, уистину, заједнички многим људима.

Постоје два начина на који човјек може реагирати на ово искуство. Један од начина показује Гетеову практичну мудрост:

Мислиш да бих требао мрзити живот,

Да бих требао побјећи у пустињу,

Јер нису сви мој будни снови цвјетали?

његов Прометеј плаче. Фауст препознаје у “највишем тренутку” да је “посљедња ријеч мудрости”:

Ниједан човјек не заслужује ни слободу ни живот

Ако их свакодневно не осваја.

Такву вољу и такав дух не може се побиједити било каквом земаљском несрећом. Онај ко прихвати живот за оно што јест и никада не допушта да буде побијеђен од њега, не тражи уточиште за своје сломљено самопоуздање и утјеху у “спасоносној лажи”. Ако жељени успјех није пред вратима, ако поремећаји судбине уништавају у трен ока оно што се морало дуготрајно градити кроз године напорног рада, онда он једноставно умножава своје напоре. Он може гледати катастрофи у очи без очајања.

Неуротик не може поднијети живот у његовом правом облику. Превише је то сурово за њега, превише грубо, преуобичајено. Да би га подносио, он нема, као здрави човјек, срце које ће да “настави унаточ свему.” То не би одговарало његовој слабости. Умјесто тога, тражи уточиште у заблуди. Илузија је, према Фројду, “само оно што се жели, нека врста утјехе”; карактеризира је њена “отпорност на нападе логике и стварности”. Стога нипошто није довољно пацијенту покушати указати на његове властите делузије увјерљивом демонстрацијом њихове апсурдности. Како би се опоравио, сам пацијент их мора надвладати. Он мора научити разумјети зашто се не жели суочити с истином и зашто се скрива у илузијама.

Само теорија неурозе може објаснити успјех који ужива фуриеризам, луди производ озбиљно поремећеног мозга. Ово није мјесто за подношење доказа Фуриеове психозе цитирањем одломака из његових списа. Такви описи занимају само психијатре, а можда такођер и људе који имају одређено задовољство у читању производа развратне фантазије. Но, чињеница је да марксизам, када је био приморан напустити поље помпозне дијалектичке реторике и исмијавања и клеветања својих противника, те направити неколико ситних опаски релевантних за ово питање, није успио понудити ништа што би се иоле разликовало од онога што је Фурие, “утопист”, успио понудити. Марксизам такођер није у стању створити слику социјалистичког друштва без прављења двије претпоставке које је Фурие већ направио, које су протурјечне свом људском искуству и разуму. С једне стране, претпоставља да “материјални супстрат” ​​производње који је “већ присутан у природи без потребе за продуктивним напором од стране човјека”, стоји на располагању у толикој мјери да га не треба економизирати; одатле вјера марксизма у “готово неограничено повећање производње”. С друге стране, претпоставља да ће се у социјалистичкој заједници посао промијенити из “терета у ужитак” – заправо, да ће постати “примарна нужност живота”. Тамо гдје вишак сваке робе обилује и гдје рад је задовољство, без сумње је лако створити земљу Дембелију.

Марксизам вјерује да с висине свог „научног социјализма” има право гледати с презиром на романтизам и романтике. Но, у стварности његова метода не разликује се од њихове. Умјесто уклањања препрека које стоје на путу остварења његових жеља, он такођер препоручује да све препреке једноставно нестану у магли фантазије.

У животу неуротика “спасоносна лаж” има двоструку функцију. Не само да га тјеши због прошлих неуспјеха, већ пружа изгледе за будуће успјехе. У случају друштвеног неуспјеха, који нас се овдје једино тиче, утјеху проналази у увјерењу да разлог непостизања узвишених циљева којима је тежио не треба тражити у властитој неспособности, већ у недостацима друштвеног поретка. Незадовољник очекује да ће успјех доћи рушењем поретка који га у томе спрјечава. Слиједом тога, посве је узалудно покушати му објаснити да утопија о којој сања није изведива и да је једини темељ који је могућ за друштво организирано на начелу подјеле рада – приватно власништво над средставима за производњу. Неуротик прибјегава својој “спасоносној лажи”, и кад мора направити избор да се одрекне тога или логике, преферира жртвовати логику. Јер живот би био неиздржив за њега без утјехе коју проналази у идеји социјализма. Она му говори да није он лично, него свијет узрочник његовог неуспјеха; и то увјерење подиже његово депресивно самопоуздање и ослобађа га од мукотрпног осјећаја инфериорности.

Баш као што је побожни кршћанин могао лакше поднијети несрећу која га је задесила на земљи јер се надао наставку личног постојања у неком другом, бољем свијету, гдје ће они који су били на првом мјесту на овом свијету били посљедњи, а посљедњи бити први; тако је, за савременог човјека, социјализам постао еликсир против земаљских недаћа. Но док је вјеровање у бесмртност, у накнаду на оном другом свијету и у ускрснуће, потакнуло морално понашање у овом животу, учинак социјалистичког обећања је сасвим другачији. Оно не намеће никакву другу дужност од политичке подршке странци социјализма; али истодобно подиже очекивања и захтјеве.

То је карактер социјалистичког сна, разумљиво је да сваки присталица од социјалиста очекује управо оно за шта је сада ускраћен. Социјалистички аутори обећавају не само богатство за све, већ и срећу у љубави према свима, пуни физички и духовни развој сваког појединца, развијање великих умјетничких и научних талената у свим људима, итд. Недавно је Троцки изјавио у једном од његових списа да ће у социјалистичком друштву “просјечни људски тип устати на висине Аристотела, Гетеа или Маркса. И изнад овог гребена појавит ће се нови врхови”. Социјалистички рај бит ће краљевство савршенства, насељено од стране потпуно сретних надљуди. Сва социјалистичка литература је пуна таквих глупости. Али та глупост осваја највише присталица.

Не може се сваку особу која пати од Фуриеовог комплекса послати љекару за психоаналитичко лијечење; број оних који су њиме погођени далеко је превелик. У овом случају нема другог лијека него лијечења болести од стране самог пацијента. Кроз самопознају мора научити поднијети свој живот без трагања за жртвеником на којег може положити све кривње и мора настојати схватити темељне законе друштвене сарадње.

(Либерални форум)