Драган Томић: Danse Macabre

Некако с пролећа, полети мени ручерда…Ово ладно може да буде најава сезоне у којој ће лавина наслова о насиљу над женама у медијома, којима ће оне увек бити жртве а мушкарци криви. Перјаница сезоне 2018 је Наташа Беквалац која је одувек терала питоме а желела дивље. Ја не видим ништа лоше у томе, добила је шта је тражила и шта је толико желела и описивала у својим љигавим песмама које сада, све више и више личе на дневник менталног пацијанта са биполарним или граничним поремећајем личности. Уз солидну дозу нарцисоидног, наравно.

Као што рекох раније, хибристофилија је саставни део женске психе и игра пресудну улогу у одабиру партнера са којим дотична жели да продужи врсту. Та љубав према батини је исконска, генетски усађена у њено биће и као таква она на њу у опште не гледа негативно. Напротив, батина њој сигнализира да је мужјак кога је одабрала довољно агресиван да ће успети да заштити и њу и потомство као и да обезбеди довољно ресурса са којим она може да на миру одгаја децу и себе. За њу, ако прими батине, то значи несрећа на послу, послу кога она обожава и коме се предаје тотално. Поетнично гледано, једна феминистикиња, описујући женско схватање љубави, упоредила је то са припитомљавањем, где она дивљини даје нови идентитет, претварајући је кроз припитомљавање у нешто ново и посебно. Дајући јој посебност, она вади из дивљине нешто и припитомљавајући, мења то нешто у нешто ново. Себи корисно, додао бих ја. Стога са њене тачке гледишта, нормално је да мушкарац буде агресиван и насилан, то је по њеном умоболном схватању, природно, истинско и исправно стање мушкарца, са којим она „ради“ правећи од њега човека.
Нажалост, одвратност оваквог становишта, код српкиња, појачана је до екстремних граница, упливом планинско камењарско хајдучко бандитског гена, које дотичне добијају од динароида.
Заједничка карактеристика динародине женке, јесте да она не само што цени и воли динарца, што свој страх од њега тумачи као поштовање и у крајњој инстанци љубав, већ презире све шта није то. И тежи да уништи са истом оном страшћу којој се предаје у кревету кад је натакне динароид.
Ово доноси са собом посебну проблематику, која утиче на друштво и све шта то друштво ради. Елиминишући питоме и пропагирајући дивље, српска женка несвесно спречава развој друштва док себи прибавља најбоље гене, гледано са чисто биолошке равни. И то је оно што чини да се она више не може сматрати не само женом, него ни човеком те је стога она женка и као таква она је себе свела на ниво животиње. Стога ја стварно не видим разлог, зашто би као таква, требала да буде подвргнута законима који важе за људе.
И ту лежи цака. Српска мајка, није ништа друго до звер која једе своју децу, подаје се насилнику и одгаја нове насилнике. То је чини заправо примарним насилником у Српском друштву. Бирајући насилника, рађајући децу насилника, одржавајући везу са насилником, излажући децу насиљу, она је ултимативни насилник у друштву. И као таква не заслужује никаво поштовање нити заштиту. Напротив, заслужује све шта јој следује, од модрица до гроба и за то, никога не би требало да буде брига. Јер је природно и нормално, у животињском свету да слабији буде плен јачега, да плодна женка тражи нај доминантнијег мужјака као што је нормално да се мужјаци надмећу и жртвују себе на олтар репродукције.
Као и све животиње.
Оно шта није нормално јесте градити људско друштво на темељима биолошких прерогатива.
Најдаље докле такво друштво може да добаци јесте племе и клан. Народ је мисаона именица док је нација несхватљив појам. Због тога друштво које базира своје постојање на биолошким прерогативима није у стању да створи државу.
Константна криза државе коју има Србија, у свом корену има управо ову поставку. Нема ту ни масона ни лумината, ни језуита ни коминтерне. Оно шта има јесте неутаљива жеља брђана да пљачкају и једанко неутаљива жеља женки да се паре баш са таквима. Брђанинова неспособност да одложи задовољење иде руку под руку са женском неспособношћу да учини исто. Због тога њих двоје су идеалан пар у садистичко мазохистичком тангу које обоје играју, истовремено љубећи се и кидајући месо једно другоме. Тај бесмислени, лудачки, Danse Macabre, који играју, производи читав низ патологија због кога сам живот није могућ, могуће је само постојање, вечито сапето менталном патологијом. Друштво је прожето ропцима, смехом, вриском, буком и бесом који стално липти, расипа се, живи и умире у истом тренутку. Као такво, то друштво није у стању да успостави константу нити да дође у додир само са собом. То је константна шатра, пуна масне хране, пића, сиса и крви у којој се пиша и сере на столу са кога се једе. То је живот у трансу,у коме се смењују фазе еуфорије и фазе дубоке депресије, до нивоа парализе, тако карактеристичне за зависнике.

Права правцата колективна психоза, социјални кошмар у коме је све допуштено и могуће и баш због тога ништа није могуће.