Драган Томић : Анатомија кучке, део 6.

Једна од основних карактеристика нарцисоидног поремећаја личности, јесте нешто што се зове недостатак константе објекта. Када је мала, беба није у стању да раздвоји себе од мајке, за њу мајка је део ње, јер је зависна од исте. Због тога, када мајка напусти собу у којо је беба, беба мјаку више не види нити осећа, стога за бебу, мајка више не постоји. У нормалним ситуацијама, беба коначно схвата да је мајка константна и да ће се вратити у собу, стога ниво њене анаксиозности се смањује, јер беба коначно, успоставља константу мајке као објекта. Мајка је интернализована, она постоји унутар свести бебе, без обзира да ли је физички присутна или не. Главни интерфејс, преко кога беба успоставља везу са мајком, је мајчино лице, због чега, људи када се играју са бебом, када покрију своје лице, увек успеју да изненаде бебу када склоне руке. Оно шта се дешава када је лице склоњено, у бебином уму, брише константу објекта и беба почиње да се плаши јер је сама, стога када се лице открије и беба га препознаје и доживљава произвоњу ендорфина, због чега је срећна и смеје се. Тако да оно шта је људима забавно и смешно, за бебу је заправо траума која ствара страх. Међутим, траума као таква, провоцира одговор, она је конфликт кроз који беба сазрева и расте, те је стога неопходна за њену менталну стабилност.

Међутим, када је мајка одсутна и када беба не може успостави везу са мајком путем лица, када мајка не рефлектује ка беби њен страх, беба постаје изиритирана до те мере када њен мозак више није у стању да се носи са стресом, те се искључује како би самог себе сачувао. Што овакво понашање дуже траје, дуже делови мозга остају искључени, не развијају се и самим тим, се јавља емотивна заосталост. Оно што преостане, тада мора да преузме функције тих заосталих делова мозга, постаје хипер активно и развија се до максимума. Како је за бебу, напуштање једнако осуди на смрт, особе са нарцисоидним поремећајем личности, имају паниачн страх од напуштања у свом језгру. Како расте, таква беба, није у стању да прави разлику између себе и другога са једне стране, док са друге учи да је њено постојање небитно те стога показивање својих потреба бесмислено и опасно, јер се на њене потребе не одговара и исказивање сопствених потреба угрожава бебу јер одаје њено присуство и чини је пленом за предатора. Беба тада, постаје затворена у себе, учи да се повезује сама са собом уместо са другима, да не показује емоције.

Ако се емотивно занемаривање настави, мало дете развија инвертовани механизам, по коме исказивање емоција везује за страх и бол и учи да сваку ситуацију у којој треба искаже своје емоције, избегава. За такво дете, сваки покушај емотивне интеракције, исказивања емоција јесте позив на злостављање, јер за то дете љубав је једнака болу, напуштању и коначно смрти. Касније, кроз процес социјализације, такво дете тежи да контролише околину из два разлога. Први је тај што оно нема контакт са сопственим емоцијама, оно себе види као различито и самим тим угрожено, стога оно тежи да наметне своје понашање другој деци, како би себе сачувало тако што ће да се сакрије унутар групе. Други разлог, је примитивни облик емпатије, дете мисли да наметањем на насилан начин свог патолошког облика понашања, оно штити осталу децу од бола. На тај начин, агресија постаје језик са којим такво дете комуницира са околином. Кроз наношење бола, то дете заправо исакзује љубав, јер за њега љубав је бол.

Недостатак константе објекта, не односи се само према другим људима, он се односи и према себи. Управо из недостатка ове константе, мала Нина има могућност да своју личност мења у зависности од ситуације и да не види никакву разлику у свом понашању. За њу је сасвим нормално да се игра са другарицом и да буде “емотивно” везана за њу, све до тренутка када другарица уради нешто шта Нина не очекује, и у том моменту, Нина брише ту другарциу из сећања моментално и са тм сећањима она брише и свој однос према њој, тј део себе који је вршио интеракцију са њом. Због тога, Нина није у стању да се веже, јер константно себе касапи и временом, како расте, учи да извлачи корист из таквог понашања и креће да злоупотребљава себе како би добила оно шта жели. А оно шта жели јесте постизање его синтонима, потврде споља да је она нормална тј безбедна.

Рођена у богатој и утицајној породици, људи са којима је окружена, заправо јесу припадници култа те породице и подређују се њеним жељама и Нина усваја такав однос као нормалан јер даје резултате. Она нема никакву иницијативу да се промени, већ само да усавршава своје понашање.

Нини родитељи, су исувише ригидни и немају интеракцију са њом на нормалан начин. Мајка је манипулативна и контролишућа док је отац извор казне и задовољства. Када је Нина добра, отац дреши кесу и обасипа је са скупим стварима, путовањима, тата купи све ако је Нина добра. Нина тако доживљава емотивну интеракцију кроз просту робну размену. Њено понашање је валута која се мења за новац. Када Нина није добра, тата не купује. Мама са друге стране, даје дефиницију доброг понашања те уз помоћ Нине, коју користи као мењачницу, врши екстракцију додатну екстракцију кеша од тате. Нина је награђена процентом у тој трансакцији.

Ово ствара механизам код Нине, који јој каже, да се са мушкарцима интеракција најбоље врши корз размену, трговину свог понашања у замену за материјална добра, конкретно за новац. У колико мушкарац жели да покаже своје емоције, он мора то да потврди кроз давање новца те је стога Нина, још као мала, постала прорачуната и екстремно меркантилна.

Међутим разлог зашто Нина воли само новац, није зато што је она похлепна. Нина је расла у раскоши и никада није осетила немаштину.

Новац за Нину, је језик са којим она комуницира. Као и агресија.

Због тога, Нина обожава кримосе, они су агресивни и имају новца. Она са њима може да комуницира без икаквих проблема. Са њима, она се осећа моћно, са њима она припада. Што је кримос луђи то је ближи њој. Временом, она губи интерес за челаве мишићаве Хулкове и све више је узбуђују психопате. Они који у оделима краду милионе, који врте свет око малог прста, они су ти прави, идеални јер не само што краду чиме обезбеђују њој инстант задовољење импулса, они пишају по мишевима као и она. Као и она, они су садисти, који не само што морају да краду, они увек морају да понизе жртву да је, ставе на њено место.

Међу ђубре где припадају јер нису савршени као она.

У мозгу Нине, моћ је све. Људи се мере по томе колико су моћни и колико су вољни да свој моћ користе да би контролисали своју околину. Међутим код Нине, ни то није довољно, они морају да буду моћни, да пројектују ту моћ на околину али начин на који то раде мора да буде, магичан, мора да буде- САДИСТИЧКИ.

И тако, мушкарци који улазе у Нинин живот, заслепљени њеном лепотом и сексуалним вештинама, мисле да су досегли врх свог постојања. Тек када сажвакани леже на бетону, гушећи се у сопственој крви, схватају да су били само плен. Храна за монструма који се крије у магли.

Наставиће се…

Драган Томић