Драгослав Павков: Васа овог пута „у ништа“

Бијо једном један Васа што имо ЈуЋуб канал на коме објашњаво каква земља је Норвешка, каки су им људи и како ферцера welfare state тј. „држава благостања“, како до ње стићи, добити документа и запослити се… А ондак му кренуло па убрзо нестало тема о којима зна шта прича, зато саде мора да лапрда о ономе о чему  благе везе нема. Наводно, неки дан је причо о црквама у Норвешкој па се услико испред зграде за коју је утрипово да је црква, а оно заправо била нека „градска кућа“ (седиште локалне администрације) па обрисо видео :), немпојма, нисам гледо… Али јесам овај у коме се Васа попут просветитеља новог доба бави вером, затуцаношћу и економијом…

Тако Васа вели да у Норвешкој „нико не верује у бога, али су најбогатија земља на свету…“… Што наравно није тачно јер тамо људи и те како верују, али на начин потпуно различит од нас, овдашњих. Тамо је религија ствар појединца, а патриотизам се исказује на друкчије начине него што је то код нас случај („ко не иде у цркву – није Србин, ко не пости – није Србин, коме сметају попови педофили – зна се шта је…“). У цркву, на мису се иде када човек осети унутрашњу потребу а не да би се сликао са свештеником и после причао у кафани како је са попом на прст у дупе, како сваке суботе иду заједно на курве, а недељом после службе играју фудбал.
При свакој њиховој цркви постоји хуманитарна организација где се прикупља помоћ за унесрећене широм света, контејнери за половну гардеробу, коју волонтери сортирају, пеглају, пакују и шаљу где нађу да је најпотребнија. Додуше, таквих контејнера има и код нас, али гардеробу из њих ваде рањиве групе које је затим продају на бувљацима… Истине ради – продају само оно што им се учини интересантним за тржиште, све друго остављају; поред контејнера. Али то не раде Срби, заправо – ако се међу таквима и нађе неки Србин, он 100% има неки добар разлог.
Сад, може бити да је у праву Васа а да ја немам појма, можда Норвежани стварно не верују у Бога; само не капирам што би неко одвајао сате свог слободног времена и у некој дрвеној црквици сортирао гардеробу, конзерве и сличне ствари, уместо да гледа ријалити, КЗН и вести о активностима политичара, утакмицу… Не знам, мени делује као да су ти људи ипак неки верници.

Даље, Васа каже да снага норвешке економије мањим делом извире из нафтних платформи а више из бојкота цркви. Шта рећи осим да је жалосно што човек тамо живи годинама али на норвешком чита само каталоге тржних центара? Јер да се потрудио и стварно се информисао, лако би дошао до тога како је норвешко (као уосталом и сва нордијска) друштво богато пре свега због СОЛИДАРНОСТИ као основног везивног ткива нације. Као што смо ми слепци јер у нашем друштву солидарност не постоји. Да би било лакше за схватити, послужићу се измишљеним супозицијама из далеке прошлости…

Рецимо, неким Викинзима досади да примитивним алаткама прекопавају шкрту скандинавску земљу једноставно јер у њој нема хране за биљке које на тој земљи како-тако успевају па је принос никакав, једва за голо преживљавање преко зиме; а онда на пролеће Јово-наново до јесени – опет из шупљег у празно, па почну размишљати како би било да оду до неке далеке земље чије становнике не познају и покушају их опљачкати. Али пут до те богате земље у којој су људи лоши ратници јер су се угојили једући превише хлеба и масног меса је дуг и опасан, чак и када набаве брод, будући освајачи до ње морају свакодневно веслати, а када/ако тамо и стигну, тамо их не чека добродошлица већ ће се морати борити до нечије смрти пошто пут назад са празним шакама није опција… Дакле, на брод се морају укрцати најбољи борци, само постоји мали проблем: сви они су индивидуалци од којих нико другом неће признати да је већи ратник, о различитом пореклу и статусу у друштву да не причамо. Решење је нађено у томе што је „звездама тима“ стављено до знања да свако има своје место у екипи, плен се дели у складу са уложеним (нормално да власник брода у операцији не учествује једнако као веслач па им ни плен није исти), да како он буде чувао леђа борцу до себе, тако ће и он чувати његова (ако те смара да браниш неког небитног па га убију, одмах ће један мање бранити тебе), и тако даље. Ко може да се уклопи иде у поход, ко не – нека настави да преврће ђубре и прекопава пескуљу. Тако је било могуће да се експедиција од педесетак Викинга/Варјага на два брода упути у напад на обале Енглеске или низ Волгу све до Цариграда, али то је јако тешко да схвате људи који и дан-данас мисле да је врхунац ратне вештине окупити што већу руљу („Нека  Алије нек’ је више ордије“) и објаснити јој како не иде у рат због бенефита који се очекују већ због Царства Небеског, хурија у џенету или сличних будалаштина. Јер ни један наш велможа се није журио у Царство Небеско све док не би био заробљен и обезглављен, ни један муслимански газија није трчао у џенет међу 72 девице док га случајно није посекао ћафир; то је прича за неписмене кметове и загуљене талибалије, не за елиту. Она од када је света и века у рат иде због плена. Само, стари нордијски племићи су то онима које у рат позивају јасно саопштавали, правила игре постављали унапред, и поштовали их до краја какав он да је био. Ми о томе ништа не знамо ни две хиљаде година касније…

Исто је и са нешто мање атрактивним цивилним животом. Овде где ми живимо, само тешко болестан, непокретан, или ментално тешко оштећен човек може да умре од глади.Клима је таква да у свако доба године може да се откине главица купуса или ископа кућица кромпира и скува, такву „крађу“ ни власници не замерају већ преко ње прелазе са „јебеш кило кромпира, нек једе сирома’ „. Тамо, ако нећеш да радиш тј. да учествујеш у животу заједнице – осуђен си (био) на блиску смрт. Рецимо, благо ретардирана особа није у стању да научи разлику између културне биљке и корова, и њој се у руке не даје мотика јер постоје велике шансе да ће од њеног рада бити више штете него користи. Али таквој особи се може поверити скупљање грања за огрев, чување ситне стоке, извлачење мрежа из мора или било који посао где је потребан максимум снаге а минимум вештине. Таква особа на тај начин игра своју улогу у друштву, њу нико не сажаљева и она доприноси заједници исто као што јој доприноси било који здрав појединац. Јер, да тај ондашњи Форест Гамп или Кишни Човек  не чува гуске, морао би да их чува неко ко врло добро окопава репу или коси раж, који би због чувања глупих гусака недостајао у пољу што би принос довело у опасност…
Код нас, у нашим руралним срединама таквим људима се не да да раде јер је то „грех од Бога“, „неки мож да им украде живинче“ или „срамота он таки да нас рани лебом“. Такви људи се углавном лицемерно „сажаљевају“ и у животу се одржавају да би пивопије пред задругом имали кога да зајебавају између две расправе на тему руско-америчких односа и откривања најновијих  англо-масонских завера…

Приче о норвешкој нафти, шведским колонијама и данским свињама су глупости па ћемо о њима у коментарима (ако их буде, у шта сумњам). За сада – када би Великом Моравом овог тренутка уместо воде потекла нафта, за мене би нафта појефтинила на 100рсд/литар и то би била једина корист од тог феномена. Људи блиски власти(ма) би остварили друге врсте користи, у смислу да више не би носили сатове од 50 000 евра већ од по пола милиона, у ескорту их не би пратила по два Аудија већ по двадесет све са Хамерима и почасном стражом дуж улица којима пролазе… А пре неки дан је норвешки краљ платио казну од 500 НОК за саобраћајни прекршај, и то тек након што је полицајца подучио да то што је он краљ не значи да је јавна саобраћајница његово приватно власништво по којем може да вози како му се накриви.

Ето, због тога су они успешни а ми…