или
Одрицање од стварности у замену за право да се умре у кревету.
Учи нас наш председник, а какав би то председник био да нас не учи, него само води политику, да ће, уколико се не разганичимо са Шиптарима, они за 40 година стајати пред Врањем. Ову епохалну мисао председника преносе готово све дневне новине за 26.07.
У ствари, Вучић је, мимо обичаја, у праву: Шиптари ће остати експанзивни, желеће да се шире на рачун Србије, а и што не би? Виде испред себе празну земљу, у којој им се неко може супроставити само стабилношћу, скоком БДП-а и медијима. Кад би узели Врање, наиме, Информер то не би ни објавио, а пад Лесковца не би приметиле ни Народне новине из Ниша. Шиптаре, у овом тренутку, од отимања Топлице и уласка у долину Јужне Мораве, дели само америчка дозвола, а не наша моћ.
Но, постоји у овом Вучићевом умовању мала зврчка: шта спречава Шиптаре, пошто признамо Косово, да ипак скокну до Врања? Његова и Тачијева часна реч? За Тачијеву овако и онако, али за Вучићеву већ знамо да вреди као један део кера, или као производ од липе.
Гаранције да ће се, признањем Косова, зауставити шиптарски екпанзионизам не постоје, а и да их добијемо до Американаца, њихове гаранције вреде колико и Вучићева часна реч и Вулинова лепота. Шиптарски је вековни план да овладају вододелницом Топлице и Јужне Мораве и они од тога неће одустати, али Вучић мисли веома практично: данас ћу рећи да је Врање у опасности, да бих добио резоне за признавање Косова; кад буде падало Врање, рећи ћу да то радим због Лесковца. И – што је најважније – тај резон ће проћи као брзи воз.
Одавно нас више ништа за Косово не веже. Читава поставка је, од доба Пашића, погрешно постављена; уместо да се у Косову гледа окупирана територија, која треба да се цеди и да се тако постави политика, ми смо жвалавили о Косовском миту, о глави Лазаревој и сабљи Милошевој, потпуно промашивши суштину мита: за мит је потпуно свеједно где се одиграо. Могао је Лазар Турке дочекати и код Крушевца, мит би и даље „радио“. Овако, чим је ослабио мит, ослабила је и потреба да се Косово држи. Да је, рецимо, од цеђења природних богатстава Косова живело милион Срба, много би га теже било завалити.
Једна окупација енглеског типа, за коју ми нисмо способни, додуше, јер ми само ослобађамо (таман да је Исланд у питању и њега бисмо ослободили), спречила би и злочине Шиптара према Србима, и продају српских имања. Овако, пошто је све било братски и другарски, остадоше Шиптарима богатства око којих смо се клали ми и – не Шиптари – него Турци. Ни криви, ни дужни, Шиптари су добили оно што сами никад освојили не би. Директна последица ослобађања, уместо да смо 1912, Косово окупирали и држали га у том статусу 70-80 година. Шиптари би, у том случају, прошли као Ирци у Британији – било би их више у Њујорку, него у дедовини. Али – не! Глава Лазарева и сабља Милошева! Метафизичко биће Србије! Срце Србије! И даље не могу да верујем да смо шиптарском експанзионизму супротставили пароле. Заправо, бацање парола на Тачија и УЧК је сигуран доказ да смо Вучићеви саучесници у предаји Косова. Ми и не желимо да га одбранимо, већ само да растеретимо своју савест.
Ма шта вам причали срБски десничари, који су, углавном, поседници мање овијуганих мозгова, једини ко је разумео Шиптаре је био Титов режим, који их је, до 1966. држао под неком врстом окупације, а од 1966. их је тукао сваком приликом кад му нешто замирише на „иреденту“. Када се, својевремено, појавио први пут Космодиск, појавила се и шала како неки Шиптар иде улицом, по Приштини, са српском заставом на леђима. Други Шиптар га пита како га није срамота, а овај одговора слоганом Космодиска: „Изгледа шашаво, али мене леђа више не боле“! Довођена је милиција чак из Словеније да их пребија. Право време озбиљног запуштања косовског проблема иде од средине Осамдесетих, до 1997. Последња одбрана Србије 1997-1999. била је више начин да се Шиптари опрле за паре, него да се среди политичка ситуација. Сви су отимали њихове паре, од саобраћајца, до министра. Таква политика, политика корупције, увек пропада. Као што рекох, све десничарске приче су лаж. Од како су они на валсти, од 2001-е, Косово је бивало све даље и даље, јер је одржавање сваке екипе, која је овде смрдљала на власти, било условљено пасивним односом рема косовском питању.
Посебна је прича како се, од почетка 90-тих, створила посебна каста професионалних Срба на Косову, готово да би се могло рећи „фондовских“ Срба, који су одлично схватили да се од србовања доле може удобно живети, без обзира каква је стварност. Паре – а ради се о милијардама долара које су упумпане у Косово у последњих двадесетак година, искоришћене су за лично богаћење и куповину станова у Београду, јер се из Београда најбоље види да је Косово срце Србије. Десничари су, од Ђинђића и Коштунице, до Тадића и Вучића, трампили останакј на власти за Косово. Ту Вучић ни мало не греши кад каже да су рђаву ситуацију оставили „жути“, само заборавља да се и он њима придружио.
Прилично сам сигуран да ће признање Косово, коме се приближавамо, свеједно којим ће изговором бити покривено, само пробудити шиптарске апетите, а не угасити их, као што нас Вучић учи. Председник је, а и божји је изасланик, труба је да влада, а да нам не попује. Мислим,и даље, да је веома штетно преговарати са Шиптарима о било чему, јер им баш преговори, у којима добијају све, савршено одговарају. Ћутање би их забринуло.
За Србе с Косова, којих данас има више у Београду, а можда и у Нишу, него на Косову, Његош би вероватно рекао: „Зло под горим, као добро под злом“. Ако трпе, нека дођу овамо. Ако хоће да трпе, шта ми ту можемо? И ми овде трпимо: и глад, и беду, и извршитеље, и људска права, и отимање деце, и откачињање органа. У ствари, боље им је да остану код Шиптара, кад мало размислим…
Вучић мора да трампи признање Косова за свој опстанак и останак на власти. Мислим да ни десет секунди није имао конфликт савести, кад је ова ствар у питању. Он има душевну структуру која је тако подешена да су за све лоше криви други, а за све добро заслужан он. То је сјајна подлога за бесавесност и неодговорност. Тај његов склоп личности, међутим, није ексклузиван: већина Срба је, не од јуче, вредносна и морална становишта, као и Вучић, изместила у себе. Где сам ја, ту су и морал, и вредности. Морално је и добро све што сам ја урадио – то је општи поклич народа, који је остао без вредности и етике изван себе.
Етика и вредносни систем имају смисла само ако су изван нас, ако су коректив над нама, а не када су смоквин лист за немогућност да се следе традиција и обичај. Свакој вредности је данас супротстављена контравредност, која је бесмислена. Рецимо, радна етика: Он бар нешто ради! Браво. Али, кад неко лоше ради, зар није боље да ради мање? Рецимо, трудничко радно време. Кад се потегне питање одбране Косова, макар и по цену приличних жртава, увек се нађе неки морални релативиста, који закука: да не гину деца! А ко је гинуо пре? Старци? Једино данас српске мајке воле своју децу?
Хоћу да кажем ово: наш кукавичлук, наше лажи које трају тридесет година, наш нездрави хедонизам, постали су, сви скупа, наша морална уверења. Све своје недостатке, претворили смо у начела. Курварлук је еманципација, кукавичлук је постао потреба да се сачува био-маса, али не српска, него потрошачка био-маса, која ће само јести, пити и парити се и то на терет генерација које се још нису родиле, док ми, кобајаги, одустајемо од било ког националног подухвата, баш да би сачували ту децу. Хајде, ако их чувамо, ако их толико волимо, да престанемо да се задужујемо и живимо на њихов рачун. Десничарске лажи и преваре, док су биле само прокењавање по трибинама, некако су још и могле да прођу, али данас, када су државна политика, када су недићи и љотићи срж политичке акције у Сораба, имају ефекат атомске бомбе. Одгајили смо политичке монструме, одгајили смо вернике, који од цркве и црноризаца не виде Бога, одгајили смо десницу која би дупе дала (и даје) да власти пружа смоквин лист, одгајили смо п’отрошаче без новца, мајке са једним дететом, мушкарце са два Ролекса и једним тестисом, розекошуљаше и свакакв шљам и све то правдамо – душевним миром. Само да рата не буде! Да цркнемо сами од себе – то је врховна српска мудрост у наше дане. Кад ти неко потражи дупе, дај, не затежи, конфликт не води никуд. Пореметићеш душевни мир. Постали смо вулгарни будисти.
Али, браћо моја, није ли баш душевни немир оно што је красило наше дедове? Није ли чежња услов за подизање и човека, и народа? Није ли спремност за борбу и отимање скопчана са опстанком? Неће опстати онај ко има душевни мир, него онај ко има тестостерон и адреналин, онај ко има вишак синова и експанзивни душевни склоп. Душевни мир је знак последњих времена – Христ и Буда, загрљени – одричу се света споља, зарад света у себи. Одрицање од стварности у замену за право да се умре у кревету.
Но, браћо, ово немојте да сметнете с ума: ако се од стварности бежи, она дође по нас. Нико јој није утекао. Наша деца ће се, баш зато што данас купујемо душевни мир и одваратну политичку стабилност, клати код тог истог Врања, са браћом Шиптарима, признали ми Косово, или не. Да ствар буде боља: клаће се док буду враћали наше дугове, којима купујемо душевни мир.
P R E V R A T 