Чекајући још једну странку

Судећи према информација са Фејсбука,  на политичком небу Србије освануће још једна политичка странка. Овог пута реч је о странци која ће се „борити за права ветерана из ратова од ’90. до ’99. године“. Још није договорено како ће се странка звати, за сада су се експонирали само један или двојица потенцијалних оснивача… Реч је о високим официрима ЈНА и ВЈ у пензији, а да не испадне како се чиче само забављају у доколици, приступило се писању амбициозног статута и окупљању истомишљеника. 

Лично немам ништа против (нека цвета хиљаду цветова!), али искуство (једина школа коју будале успешно свршавају) ме учи да не треба бити претерано еуфоричан. Јер није спорно да ветеране муче проблеми разне врсте, они материјалне природе пре свих, али плашим се да смо (још увек) муфлонски рогови у врећи, да су нас политичари врло ефикасно окренули једне против других и упутили да јуримо сопствене репове па ће и овог пута бити многу буке ни око чега. А разлога, барем оних очигледних и лако уочљивих је неколико…

Најпре – иницијатори су као што рекох пензионисани официри, тј. бивша активна војна лица; људи који су од детињства у чизмама и који једноставно не схватају како функционише „цивил“ тј. грађанин. Осим ако под „ветеранима“ не подразумевају само себи сличне борце… Али онда од оснивања странке нема ништа, а не верујем ни да је примерено оснивати је; ако сте по педесет година функционисали изван политике, тако зарадили пензије – шта вам сад треба да се бакћете са оснивањем странке (које се у демократији оснивају да би окупљале истомишљенике уз чију помоћ би оснивачи преузели власт у држави и тако променили законе које сматрају штетним), удружите се у удружење грађана или синдикат, чије активности ће бити ограничене на потребе вашег цеха. За оснивање странке потребно је много новца и много оверених потписа; новац за бацање нема нико, потписе имају Вучић и његови ортаци… Да бисте превазишли та два проблема, потребно је да имате програм који би заинтересовао већину стварне ветеранске популације (не само војне пензионере и с њима повезана лица), као и ум отворен за герилску борбу, ону до сада слабо примењену код нас, мада је доказано ефикасна. Оно, јес’ да је много комфорније дејствима управљати из салона и кабинета, али они су господо заузети, а њихови корисници их неће препустити без тешке муке и употребе тешке артиљерије.

Друго, из досадашње дискусије на Фејсбуку уочљиво је да оснивач(и) не мо(гу)же да се ослободи ауторитативног наступа у опхођењу са саговорницима. То је погрешно и контрапродуктивно у овој фази окупљања истомишљеника и симпатизера, јер имплицира начин на који ће странка убудуће функционисати. Пристојни цивилни свет функционише по принципу: Погађам се цигански – плаћам, господски! – што у овом случају значи: Док не окупимо „војску“ и оснујемо странку, добродошло је свачије мишљење и свачији предлог, кад прође оснивачка скупштина и буду изабрани руководство и органи странке – оно што они кажу је светиња о којој изван руководећих тела нема дебате. До следеће скупштине и расправе о успешности у спровођењу програма…

Треће, да би политичка странка била функционална она не сме инсистирати на масовности и великом броју чланова (како би се прибавило што више новца од чланарине) већ акценат треба да буде на конзистентној и реалној политици око које би се окупљао велики број симпатизера. Да људи изађу на изборе и гласају за оне којима верују да ће учинити све како би испунили предизборна обећања, уместо за оне који се боре за што већи изборни плен из кога након преузимања власти својим верним поданицима могу да бацају мрвице у виду запослења на три месеца, једнократних „помоћи“ пензионерима и сличних облика манипулације осиромашеним и маргинализованим људима. Значи, оснивачи нове странке би у старту морали да забораве на паре из чланарине и донација (донација политичкој странци је заправо инвестиција, да се не лажемо), и да крену у партизанску или четничку (какогод) борбу за идеју о бољој, хуманијој и пре свега поштенијој Србији. Да на трибине и представљања програма странке иду по петоро у једним колима како би уштедели на гориву, или јавним превозом што може да има својих предности (о Србији се више може научити за једно јутро у возу на релацији Сомбор – Нови Сад преко Богојева, него месец дана читајући Фејс и Твитер). Слободно ми можете веровати на реч, јер одлично знам колико је сиротиња раја згађена караванима политичара. Али на њихове скупове одлази јер су код њих паре… Ми овдашњи (ова генерација) не можемо променити вишевековни српски усуд по коме је најбољи домаћин онај ко може да плати веће мито, а најбољи политичар онај што најбоље крије своје лоповлуке, али смо дужни да људима предочимо шансе и лично им покажемо где су оне. На својим и на примерима из своје околине. Јер, тачно је да нисмо ми упропастили ону државу за коју се данас консезуално тврди да је била боља од ичега пре и после ње виђеног на Балкану, али је такође тачно да нисмо учинили све што је било у нашој моћи да је одбранимо. Они који су били саучесници политичара су данас у Клубу генерала и адмирала, а ви господо пуковници и прочи сте опет са својим војним обвезницима.

Па онда у памет се и учите (и) из сопствених грешака; ако их је било, ако није… Не бих вас више задржавао 🙂

Драгослав Павков