Србија шаптом пада…

Коларац се уср’о од страха, антифе и стипендисти разних штифтунга дисциплиновано следе упутства СЗО и „омрзнутог“ ОН (Оце Нације 🙂 ), житорађа као симбол опчињености шундом влада Србијом!

SERBSWISS

Након суспензије устава, процедура и правног поретка Отац Нације је прогласио ванредно стање које се по дефиницији уводи у случају масовног напада на уставни поредак, терористичких напада или непосредне опасности од великих губитака живота и материјалних добара. Пошто очигледно морам да цртам и спелујем – кључна реч је непосредне. Председник државе са председником Владе и парламента има право да уведе ванредне мере, ванредно стање уводи Народна скупштина на образложен предлог Владе. У овом случају иако се зна да би скупштина у овом сазиву без икакавих ломљења мозгова и већих траума потврдила одлуку највиших државних функционера, ипак је одлучено да се она не сазива. Не јер би дискусије опозиционих посРаника нешто промениле, већ јер је ОН суверено одлучио да запиша и скупштину и отприлике половину становништва Србије, ону која не једе сендвиче а природне лепоте земље посматра из својих возила а не из аутобуса Партије. Јер Му се може…

Механизам за увођење ванредних мера као што рекох јесте у рукама председника Републике, ванредно стање мора да верификује Скупштина. Дакле – актуелно ванредно стање је илегално. Јер ванредне мере отклањају непосредну опасност по друштво или део друштва, ванредно стање може да траје бесконачно.
Па, претпостављајући како функционише ментОлитет Његовог бирачког тела, сасвим је реално очекивати писма подршке и молбе за укидање анахроног уставног поретка – демократије.

Током ванредног стања (иако је уведено противзаконито) власт има право да прописује мере за функционисање друштва и казне за непридржавање истих.  Једна од мера је забрана окупљања, друга је полицијски час. Разлог за ово писаније јесте чињеница да се становништво од пре пар дана организовано испипава на тему „шта мислите, да ли би било добро да се уведе потпуна забрана кретања (кућни притвор за васцело Србство, осим њихових битности који ће добити дозволе за кретање), и да ли сте можда спремни да се увођењу 24-часовног полицијског часа ирационално успротивите?“.
Знајући с каквим становништвом (не могу да напишем „грађанима“, крив сам, јбг) имамо посла (ОН зна још боље од мене јер има диплому, агенције и остале ресурсе) потпуно сам сигуран да ће решење Његове дилеме бити громогласно „НЕ!“: Не би било добро, нисмо спремни да Ти се супротставимо.

Не би било добро јер тоалет папир којим смо напунили станове не може да се једе а Твоји волонтери и поред свакодневног спиновања и уверавања у њихове натприродне способности ипак не могу да доставе храну милионима Србаља, јер наши керови морају да серу а и поред редовног слушања опера из Мадленијанума ипак не знају да користе тоалет, јер…
Али нисмо спремни да Ти се супротставимо прво јер на то немушто позива граџанерија којој је лако пошто живи у салонцима отетим од мученичких Правих Београђана, друго јер верујемо да је излазак из станова опасан, треће јер тако каже „струка“, четврто јер се плашимо Твог гнева и Конференција За Новинаре…

И сад, шта дурадимо кад је све јасно и кад су све карте бачене на сто? Као и обично – ништа паметно. Јер своје сматрање има свако, а његова вредност није повезана ни са дипломом власника нити са емпиријом; повезана је искључиво са доминантном филозофијом заснованој на народним „мудростима“ која гласе:

Покорну главу сабља не сече,

стрпљен – спасен,

дај шта даш, боље врабац у руци него голуб на грани…

У таквом друштву које функционише како је описано, чак ни обична грађанска непослушност не би била третирана на примерен начин, већ би највећу подршку за репресију режима пружили управо „забринути и дисциплиновани грађани“.
Овакав развој догађаја могао је да изненади само људе који се у прошлост не удубљују више него што је потребно да се добије прелазна оцена неопходна за диплому, тј. лиценцу за запоседање радног места у државној служби. Наиме, први и најозбиљнији покушај да се у Србију уведу правила игре, тј. да се државом управља уз помоћ закона уместо по вољи „господара“, десио се 1835. године доношењем „Устава* књажевству Сербии“ и он је завршио прилично неславно: Месец дана касније указом Јего сијатељства Књаза Милоша, устав је стављен ван снаге, а његов аутор је добио ногу у дупе из државне службе, па скончао као пуки сиромах кога је сахранила општина.

Уставобранитељи који су се појавили касније, нису тражили да се у употребу врати „Давидовићев устав“, већ да се аутократска власт Књаза мало разводни у смислу да се подели на већи број угледника, тј. уставобранитеља… Дакле, не да се судови „закона држе к’о пијан плота“, већ да право на злоупотребу власти добије више „битних“ појединаца.
Двеста година касније, ми смо још увек на месту где су стали ондашњи Господар Вучић & компанија: Покушавамо да у изгнанство отерамо Јего сијатељство Вучића, али без идеје шта након тога. Тома Вучић Перишић (оригинални „господар Вучић“) и другари нису могли да смисле ништа паметније од „… море, народ не разуме ништа осим мотке и камџије…“ па су из Каравлашке позвали Милоша да се врати. Да ли је ова генерација Србаља способна да смисли нешто друго, модерније, у складу са важећим уставним поретком? Лично сумњам, али ко сам ја – сирак тужни…

*Устав – устава, препрека, брана самовољи владара, највећа ноћна мора самодржаца, свуда осим у Србији.

Драгослав Павков

2 mišljenja na „Србија шаптом пада…

  1. Беше ли оно „Пуковнику нема ко да пише“? У овом случају, нема ко да чита, а још мање да разуме.

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s