Дрп на ДрТ

(ко разуме – схватиће 🙂 )

Мени (за почетак) мало смета инсистирање на називу занимања, јер је нетачно, непрецизно, али лепо звЕчи па… Иако изгледа као терање мака на конац, поменуто инсистирање заправо води до суштине проблема између „радника на интернету“ и државе.

Наиме, „фриленсеер“ је назив смишљен да би се некако објединиле различите делатности из домена првенствено информисања и уметности, јер се по правилу ради о људима чији рад је везан пре свега за слободу и надахнуће а мање на материјалне ресурсе и државну инфраструктуру. То су којекакви новинари који су о својој рани и својој џебани путовали у центре догађања, најчешће ратове, тамо тражили и налазили занимљиве приче и снимке од којих су многи постали антологијски и део светске баштине, а онда исте продавали редакцијама, фондацијама и другим заинтерсованим ентитетима по цени коју успеју да излицитирају. Такође, ту је реч и о уметницима који док не нађу довољно утицајног познаваоца који њихов рад препознаје као уметност а не обично просеравање, као и о ИТ стручњацима који раде без уговора са мегатех компанијама већ креирају производе попут апликација или софтвера уопште, а свој рад капитализују (или не) уколико нађу компанију заинтересовану да га уврсти у своју понуду и стави на тржиште. Дакле, ради се о класичним плаћеницима, мада истине ради треба признати да су многи од њих тај позив одабрали из веома хуманих побуда. Попут Тесле или Едисона, све док се први није потписао уговор са Вестингхаусом, а други основао сопствену компанију.

Наравно да пореским властима они никада нису саопштавали стварне износе за које су причу, фотографију или „инсталацију“ продали, али њихове државе су на неки начин ипак бивале намирене јер су порез плаћали купци кроз ауторска права и на сличне начине. Уостало, радило се о врло малом броју изузетно квалитетних, квалификованих и способних људи, па су државе прећутно могле и да их занемаре.

У овом нашем случају, апсолутно се не ради о том профилу стваралаца већ о типично срБском „фриленсерају“. Нико од ових за које залеже весели ДрТ није направио ништа епохално због чега би му требало гледати кроз прсте, већ су људи одабрали „запошљиву“ професију, завршили потребне школе и курс енглеског, уложили у компјутере са довољно снажним процесорима и пронашле компаније којима су потребне њихове услуге.

Дакле, србијански „фриленсери“ су људи који раде апсолутно исто што раде програмери Гугла, Мајкрософта, Епла, итд, често раде управо за њих, САМО ЗА МНОГО МАЊЕ САТНИЦЕ НЕГО ШТО ЈЕ ТО СЛУЧАЈУ У САД И ЕУ. А рад за вишеструко мање сатнице им се исплати јер живе, једу и серу у слепачкој држави где су клопа, цуга и пљуге јефтине, колица можеш да купиш за два сома евритја у кешу, (за почетак) живиш код маторих и не плаћаш ни пекару лебац, пошто кева прима пензију и не може да дозволи да се она башкари док дете (од четрдесет година, али ајд, да не компликујем) једе хлеб од јуче.
Пошто је реч углавном о младим људима, ако им затребају ситне услуге лекара то одраде приватно, а за крупније, за секундарну и терцијалну здравствену заштиту сви су осигурани као незапослени, као чланови породица осигураних лица или као социјални случајеви.

Наравно, ја нисам стручњак за порезе (као што није ни аутор), али за питања принципијелности, људске природе и србског ментолитета (нескромно верујем да) јесам.

Када су код Милоша дошли кнезови да кукају како су им велики намети, књаз их пита:

– Па добро браћо, јел ви нисте рекли да хоћете нашу, српску државу, а не турску?

– Јесмо господару, али народу скупо, не може да плаћа…

– Али држава је браћо скупа… Треба градити путеве, школе, мостове, Турци утекли па више нема ко да плаћа порезе, а десетак што смо давали њима није ни за ове моје пандуре. Него и мани наумпало да има Срба који имају млого а већина има мало, па ко велим чиниш волико, можда би се народ мање бунио да подигнем порезе богатима а…

– Не господару нипошто – закукаше сви до једног у саборном једномислију – пусти народ, то је стока без репа, снаћи ћемо се ми с њима некако!

– Ето видите браћо како се све може љуцки договорити… Ај сад у своје нахије па спремите сваки по десет дуката, Турци опет ишту мито 

Сходно томе, ја не знам да ли послодавци у својим државама баш плаћају порез на своје хонорарце, али знам да га хонорарци не плаћају нигде.
То што они саборно и једномислено верују како су завршивши програмерске школе и курсеве енглеског учинили све што је до њих – могу да окаче мачку на реп; апсолутно сам сигуран да Вучићев Мали има одличан законски основ да их опорезује. Не би он баш ко Максим по дивизији, код њих је све прецизно испланирано и прорачунато, без обзира што их још увек има крезубих и са лошим хигијенским навикама…
Како изгледа, власт ће понудити компромис типа – Не морате платити ретроактивно за пет година уназад, али од ове године има да плаћате као што плаћају фризери, књиговође, аутомеханичари, геометри и сви ће моћи да прогласе победу:
„Фриленсери“ јер су зајебали глупе сендвичаре (иначе нема законског основа да им наплате порез уназад пре свега пре свега јер им нису издали решења о разрезаном порезу, мада сам сигуран да основа има још, у уставу је барем један од њих), а режим јер је победио сиву економију тако што је људе којима није помогао ни на који начин утерао у легалне токове и опорезовао. И сви релативно задовољни, али добро је док не туку и сличне мудрости