Драган Томић, „Српски свет-Аркана“, део 1.

Морам признати да сам постао свестан овог феномена прошле недеље када сам случајно набасао на гомилу хистеричних емисија из региона, у којима се појављује нешто што су они назвали „Српски Свет“. Собзиром да је назив довољно грандиозан да одмах указује на тешки ментални поремећај, решио сам да га истражим. На моје одушевљење, „Српски свет“ је управо прави назив за оно шта покушавам да кажем у текстовима.

„Српски свет“ се први пут појављује у емисији Милана, 2016 године, где је гост Небојша Остојић-Балша оценио да српство није „државност,граница или национално питање“ већ је то „Свет вредности„. Касније се појављује емисија „Српски свет“ на подгоричком ИН4С порталу где је Гојко Раичевић, инсистирао да је „Српски свет“ ново виђење српског питања…Касније Александар Вулин, пљујући у микрофон, са све комунистичким заставама иза је рекао “ да је задатак будућих лидера да створе Српски свет“.

Ух, јбт!

Дакле овако. Балша каже, 2016 године, да српство је свет вредности и да није државност, граница или национално питање. У емисији из 2020 године, Раичевић каже да је „Српски свет“ ново виђење националног питања. Коначно, у 2021, Вулин каже да “ будући лидери имају задатак да створе Српски свет“.

Када се логички поређа испада да Српски свет не постоји али мора да се направи по наређењу (које издаје ко тачно?), при чему Српски свет је национално питање виђено из новог угла. Из тог новог угла, Српски свет пошто није државност, није ни граница нити је национално питање, се у ствари не види. Дакле, будући нови лидери морају да направе нешто што не постоји нити се види нити се разуме.

Када се све ово споји и логички исфилтрира, једино решење једначине Српског Света јесте да је то нешто што не постоји, не може да се види нити може да се разуме. Из овога следи да нити је дефинисан нит може да се направи. Међутим, како је наређење дато да се направи нешто немогуће и не постојће, нека буде оно што бити не може. Значи НИШТА.То је решење једначине и коначни одговор шта је Српски свет.

Српски свет је НИШТА.

Собзиром да је Српски свет иде длаку уз длаку са грандиозним пројектима које Србија мазохистички ради још од 1844, врло је јасно шта је у ствари Српски свет. Српски свет јесте ехо експлозије и националне катастрофе „Начертанија“ током 90тих, који одјекује унутар НИШТАВИЛА иза огледала. То ништавило јесте оквир, који су поставили они који диктирају светом и у оквиру кога тумара Србија од 19 века до данас. Затворска тамница у којој Србија се рађа и умире, константно прилагођавајући себе затвору до момента када и сама постаје затвор. И то прилагођавање, она види као прогрес и напредак.

У роману Виктора Хугоа, „Човек који се смеје“, појављују се људи који купују децу, Comprapequeños и Cheylas, који онда ту децу стављају у различите справе, које им ограничавају нормални раст тела и чине да та деца израстају у деформисане људе, који се онда продају властели и дворовима, где служе као забављачи и послуга најниже врсте.

Српски свет јесте поглед на свет, виђен очима деформисаног Србина. Бачен у окове „Начертанија“, Србин се развијао на деформисан начин и формирао деформисану слику о свету и водио свој живот на деформисан начин, међутим како није знао за ништа друго, њему је та деформисана слика, заправо постала природна и нормална.

Српски свет јесте свет виђен очима направљене наказе.

Наказа има прелеп унутрашњи свет који је рефлексија њене ружне спољашности. Нажалост, овај дуалитет, креира перманентни конфликт како унутар те личности тако и у спољној интеракцији са светом.

Сваки пут када наказа покуша да комуницира, када покуша да пренесе свој прелепи унутрашњи свет споља, оног момента када тај унутрашњи све дође у контакт са спољним, он доживљава трансформацију кроз спољну ружноћу и реакција спољног света на наказин покушај комуникације се доживљава као нешто негативно и тако се и третира. Као агресија, јер наказа гледано споља је наказа и свака интеракција са њом је наказна.

Суочена са негативном реакцијом, наказа се повлачи у себе. Међутим како је реакција на њен леп унутрашњи свет била негативна, та информација мења њен унутрашњи свет, чини га ружнијим и наказа онда губи део своје унутрашње лепоте и постаје ружнија сада и изнутра. Ово чини да је наказа ауто деструктивна.

Стога све што наказа може да ради и како да живи јесте да живи сама, унутар себе где постаје жртва сопствене логике.

Та логика у свом центру има механизам трансмутације чији је основни принцип- негација и конфабулација.

Када се ово примени на Србију, то значи да она има фазу експанзије, која доводи до пирове победе (Косовска битка, Први Светски рат, Други Светски рат као и прве године распада Југославије), након пирове победе долази до опуштања, занемаривања (ветерани просјаци) и на крају негације, која онда победу чини упитном, што на крају доводи до трансмутације победе- у пораз. Пораз се онда доживљава као катарза и трансмутација (револуција или преврат, тзв радикални резови, са монархије у комунизам из комунизма у демократију, из национализма у граџанско из граџанског у псеудо религијско) и циклус почиње поново. Процес кловнизације Србије, током 90их (индексово радио позориште) јесте само наставак кловнизације „лаких садржаја“ 80их (рокери с мораву, секула и његове жене итд). Такође, кловнизација је настављена и након петог октобра, кроз хипер продукцију бесмисла, „курсаџије“ и ријалити шоу, диџејвизовање кроз пропагирање америчке гето суб културе (криминал, дрога и курве, све облици лаког доласка до задовољства и угађање истим), има за циљ управо кловнизацију Србије, једину улогу којој јој тамница „начертанија“ оставља.

Јер то је улога наказе-да забавља својим сузама.

Наставиће се…

Драган Томић