Драган Томић “ Српски свет-корени зла“ део 5. -Закључак.

Да сумирам први стуб дегенерисаног појма српске државе:

1. Власт је од Бога дата и није подложна промени.
2. Власт није у служби државе и народа већ обратно, држава и народ су ту да би владајућа каста добро живела. Народ је поданик јер је тако „од Бога“.
3. Интереси власти су увек испред интереса државе и народа.
4. Србија није сталешко друштво већ кастинско.
5. Власт мора да се воли и у власт мора да се верује.
6. У власт мора да се верује и власт мора да се воли јер је власт увек на некој историјској, космичком мисији која је непојамна обичном народу и стога обичан народ не може да је критикује. Критика коју народ упућује, власт доживљава на нарцисоидан начин, као напад на само њено постојање а не као корективну меру, пошто власт све најбоље зна и разуме и њој не требају корекције.
7. Свака Српска власт, постоји унутар затвореног аутистичног света у коме влада психоза коју власт пројектује на поданике и чини да је цело друштво сапето у грчу перманентне анаксиозности. У реалности и власт и поданици су у стању колективне психозе и зазиру један од других јер живе ван реалности и у параноидним менталним триповима које психоза изазива.
8. Пошто у јавном дискурсу свака Српска власт инсистира на малигном егалитаризму, тј свака власт је „народна“, ово доводи поредак у питање јер како нема хиеархије нити правила, јер нема класних сталежа, свака власт је у параноидном страху од народа и сопствени народ доживљава као главног непријатеља.
9. Историјски гледано, свака српска власт је вазалног типа, она се увек трти да буде у великим историјским догађајима без ресурса и знања да у њима учествује и ту жељу правда „љубављу према слободи“ што је чини подложном страним утицајима, тако да свака Српска власт је корисни идиот неког од великих играча на светској сцени (Русија,Енглеска, Немачка…). Како нема ресурсе нити знање да учествује у тим надметањима, увек извлачи дебљи крај при чему рачун испоставља народу јер је власт народска и није поштено да само она плаћа за своје неуспехе већ то мора да плаћа и народ. Перфидно она то увек ради кроз референдуме од Карађорђа до Милошевића, када испуши на јавној сцени она се кроз референдуме пере од одговорности и испоставља народу рачун за то. Примери су побуне које воде у сеобе и губитке територја и геноциде ( Прва и Друга сеоба Срба, Први Српски устанак, Први светски рат, као и ратови у Хрватској и на Косову). Све почиње у еуфорији максималној наложености а завршава се нарицањем на гробљу и спаљеним домовима. Због тога свака Српска власт тражи господара споља јер због не знања и курцобоље не уме да управља собом а камоли државом.
10. Свака власт перманентно пројектује своју психозу у мешавини епских наратива, своје акције пребацује у мета свет где се води одлучујћа битка између космичих сила добра и зла и све што ради увек је судбоносно и критично по сам универзум. Она не себично жртвује себе, тј народ, на олтар идеала који су у ствари само глорификоване лажи и обмане које произилазе из митског контекста, тј колективне психозе. Сви наративи су нарцисоидно грандиозни и одлучују судбину не само Србије него и целог универзума (од одбране Европе, Русије, истине и правде, до Ђоковићевог анти ваксеризма и испушавања на тениском терену)
11. Реалност српске власти и реалност народа и Србије су два потпуно одвојена и дијаметрално супротна појма. То су два света која апсолутно немају никакву додирну тачку и перцепције времена и простора су тотално различите. Народ се држи у митској епској фантасичној форми и наративу где је он храбри борац за слободу и жртвено јагње које је ту да својом жртвом искупи грехове човечанства, небески народ, народ најправеднији, нај старији, нај умнији и са највећим курцем док у димезији власти влада термитска некрофилија где се сплеткари краде и оргија на сваки могући начин.
12. У пирамиди власти, што се иде ка врху одговорност опада и титрање примитивизму и нагонима расте као и ниво психопатије и меркантилизма. Српска власт је патолошки рационална и без емоција, она је механизам, машина а не “ неодвојиви органски део србског бића“. Органска прича је део митског наратива који се пројектује за масе.

Или да тотално упростим, Српска власт је инвертовани мистични биполарни КУЛТ.

Све ово се одржава на темељу само једне ствари а то је ендемско сиромаштво.

Наставиће се…