Феномен курцобоље, тако распрострањене код Срба, је нешто што карактерише све шта се у Србији дешавало, шта се дешава и шта ће се дешавати. Курцобоља је увек присутна и оно шта се разликује јесте само модалитет и фреквенција њеног испољавања. Као таква, курцобоља је присутна, како у личном животу појединца, тако и у животу заједнице и као таква, утиче, како на живот појединца, тако и на функционисање заједнице и коначно државе.
Курцобоља није ништа друго, него одсуство из сопственог живота, као и механизми који то одсуство објашњавају и/или оправдавају. У психолошком смислу ради се о феномену деперсонализације и дереализације, као механизмима одбране, које људски ум користи како би одржао кохерентност свог постојања. Код курцобоље, се ради о бегу од реалности у фантазију и оправдавању разлога за то бекство, која су једнако ирационална, али у контексту фантазије која штити ум од трауме, та оправдања постају рационална у том мистичном и магијском виду.
Нешто слично као логика лудила.
Проблем настаје када траума траје превише дуго и када механизам деперсонализације и дереализације опстане и развије се до те мере да тотално замени доживљај реалности, тада настаје курцобоља као хронична манифестација ова два процеса. Тако гледано, курцобоља је нека врста бране између реалности и фантазије унутар трауматизованог ума. Курцобоља тако постаје унутрашња вера, или идеологија како појединца тако и читавог друштва.
Основна црта курцобоље јесте негација стварности, на коју се увек гледа са омаловажавањем и глорификацијом фантастичног унутрашњег света. У екстремним случајевима лична спознаја света се доживљава као реалност, док је реалност фантазија и то лоша.
Како реалност није битна тако и однос спрам реалности није битан.
Ту су сви ти моменти: то је та шлајмара кроз прозор, то је тај џукац без повоца што коље по насељу, то је та гласна музика, то је дрогирање, ждрање и јебање. То су клубови и сплавови, то су брза кола. То је то „снаћи се“ то су све те везе, то је тај клијентелизам и опортунизам. То је недостатак институција и дубока мржња према законима како људским, тако и природним.
То је Београд на води, то је дивља градња. То је урбанистички геноцид над градом. То је Вучић, то је Тадић, то је Милошевић, то је Тито, то је ЊКВ, то је сваки владар Србије.
Цело постојање Србије обележено је курцобољом.
У религијском смислу, курцобоља се огледа у бесомучном веровању да је човеково постојање тотално ван домашаја његовог деловања. Оно је тупа, инертна маса, која нема вољу и подређена је вољи Бога и, наравно, Цркви, која му константно говори како треба да живи.
А све шта му говори је – ништа. Ништа везано за реалност, али зато када умре, биће му до јаја, јер за живота није урадио ништа да наљути Бога.
Када се на то дода да је, у православном схватању, власт од Бога, а власт му говори да не ради ништа, добија се једно сапето постојање у коме кипти бес, који се најчешће испољава на пасивно агресивни начин и то углавном према себи, те је такво друштво екстремно аутодеструктивно. Канибалистичко и некрофилно.
Такво друштво поседује култ мртвих, тзв култ предака и „наших старих“ који су били мудри и који су знали како се живи. Који су створили све шта ми данас поседујемо и због тога смо ми вечито њихови дужници. Но како су „преци“ мртви, они нису у стању да ревидирају своје ставове и мишљења и поставља се питање колико је заправо наша вера у њихову непогрешивост реална. Просто зато јер ту претпоставку није могуће проверити, узимати је здраво за готово, као једину праву истину, је не само глупо, него је и погрешно.
Како су у реалности догађаји подложни вези узрока и последице, наше очајно стање данас јесте укупна сума погрешних корака наших предака који „не знају за грешку“. Другим речима, наши преци нису били никакви Богови на земљи, већ врло ограничени људи у својим схватањима и погледима на свет које су агресивно бранили, али не зато што су та схватања тачна, већ зато што нису имали ни један други поглед на свет са којим би могли да упореде свој.
Рећи како су раније наши мушкарци били прави алфа мужјаци, који су ноктима орали земљу, нису имали ни грама сала, били спремни да убију бранећи своју част и да су због тога били „ти прави“ је највећа глупост и јесте још један израз курцобоље.
Да је тако, ти наши преци никада не би дозволили стварање градске фукаре и власти која их је водила у ратове, бесомучно трошила и пљачкала кад год би јој се за то указала прилика. Ти наши преци, да су такви какве их ми замишљамо, би створили јаку и нормалну државу, а не бесмислени провизоријум, какав је она била и какав је сада. Те наше претке је болео курац за државу све док она не дође до њиховог плота. Другим речима, ти наши преци су били наши преци, јер нису имали шансу и прилику да буду било шта друго, а не зато што су такви по рођењу. Другим речима, они су, подложни курцобољи, напустили своје животе и дозволили да их реалност креира а не да они креирају реалност.
Да су ти наши преци знали како брзо напредује индустрија, курац мој би држали децу на земљи, знајући претњу која долази са индустријским развитком, већ би их слали на школовање и у фабрике, јер би врло брзо увидели да то топче за које су радили годинама, нема шансе против хаубице која се излива у фабрици и то пет пута месечно.
Српска елита, та „права“ на коју су многи поносни, је одвојена од реалности, наравно, баш као и тај „домаћин“, сложно прихватила игру великих сила и цео 19 и 20 век се тртила као некакав важан фактор, док је у реалности била голи курац.
Тај одвратни српски пијемонтизам, та проклета грандиозност, та славна прошлост која никада није постојала, све то је измаштани наратив који служи да се побегне од реалности која је одвратна.
Српска држава се односи спрам српског народа као пијана курва према свом детету, када се врати из ноћи, пијана, пребијена и умазана спермом и онда, ако је ноћ била добра, стропошта се на кревет и заспи, а ако је била лоша, све своје фрустрације искаљује на детету, јер да није њега, она не би морала да се јебе толико и могла би нешто друго да ради. Однос српске државе према српском народу је, пре свега садистички, јер народ никада нема толико пара као елита, која фантазира, а његова беда квари фантазију елите. Зато елита толико мрзи српски народ. А народ, народ завиди елити и мрзи себе, јер зна да, када би се домогао положаја, био би баш исти као та елита о којој кења и коју стално хоће да промени и да на њено место постави „ону праву“.
Све је то свирање курцу.
Србија и Срби имају јединствену шансу да се у временима која долазе, пробуде из сна у који су бачени у 19 веку и да разбију илузије којима робују од тада до данас. И било би им паметно да то ураде што пре, јер ово шта долази, пробудиће их шамаром од кога се пада у кому са малим шансама да се из ње икада изађе.
Драган Томић
P R E V R A T 