Гледано хронолошки, систем никао на оваквим предпоставкама у свом корену генерише негативно полазиште. Он поставља питање не шта може, већ шта не може. Код њега, полазна основа јесте основа немоћи и из те спознаје произилази потреба да се прилагођава постојећем оквиру и створи стабилност на основу те спознаје. Потреба за прилагођавањем, временом ствара прото хедноистички поглед на свет, код кога је угађање основни начин живота. Угађање вишој сили мада у суштини, угађање себи. Како не постоји иницијатива, јавља се стагнација и та стагнација доводи до херметичности. Систем тако, у основи је тром, спор и испуњен противречношћу. Са једне стране он би да преживи али са друге стране тежи да херметизује своје постојање и да у суштини, умре. Због тога, систем је некрофилан, он је окренут смрти а пут ка смрти он назива животом, јер смрт види као крајње одредиште тј као свој циљ. Због тога, Српски свет, гледано споља, је један ригидан, архаични, ретроградни и некрофилни свет у коме се тежи заустављању самог времена и коначно смрти.
Овакве тенденције, се најчешће тумаче историјским околностима и историјским разлозима, нашом постојаношћу, нашим поштовањем предака и традиције и коначно биолошким, органским схватањем света који је синхронизован са природом и који прати природне циклусе. Тај свет не иде напред, већ се креће циклично. Он орбитира око свог центра и на крају сваког круга умире да би се одмах након тога поново родио и био „нов“.
Гледано крајње апстрактно, то је женски свет који у центру има смрт и страх од смрти компензује кроз „даривање“ живота као жртве која се приноси како би се задовољила смрт. Због тога, култ жртве, тј жртвовања је изразито јак унутар Српске културе и увек се практикује када год се прилика за то укаже. Овакав приступ аутоматски дефинише сам однос према животу, на негативан начин наравно, где се живот нити цени нити поштује и где се сам живот вредује само по начину на који се мре. Због тога је живот у Србији лишен сваког вишег смисла и тај однос спрам живота дубоко је уграђен у сваку политику коју је Србија водила, од првог Српског устанка до данас, и тај однос се искључиво мери површином и дубином гробља које остаје иза таквог начина размишљања.
Међутим, најдеструктивнији продукт оваквог начина размишљања и логичке поставке, лежи у чињеници да овакав систем је по самој својој суштини анти системски, анти елитистички и анти државни.
Он на религиозан начин, одбија да се дефинише и да дефинише јер слепо држи до своје спознаје света у коме је он део једне веће слике и самим тим кључни део слагалице те је стога сваки напор да се мисли својом главом и да се ради у сопственом интересу, директно супротан са принципима универзума. Мислити својом главом, радити за себе, у таквом систему, јесте јерес која подрива саме стубове космоса и стога перманентно мора бити спречавана.
Слобода је једно могућа само и једино ако се виша сила умилостиви. Другим речима, слобда је једно могућа ако постоји господар који ту слободу даје.Због тога, питање слободе у Србији, нераскидиво је везано за проналажење господара који ће нам слободу дати.
Када би се све ово свело, добија се слика једног друштва закључаног унутар свог имагинарног света које сања да живи док у реалности уствари умире.
Сваки аспект, свака одлука коју је држава Србија донела кроз цело своје постојање, све ово и потврђује. Од одлуке Карађорђа да одбије Букорештански уговор, чиме је ставио Србију ван заштите Русије и изложио је покољу Отомана, преко убитачног закона о окућници, донетог 1838 године од стране Милоша Обреновића, којим је установљено перманентно сиромаштво у Србији, до суманутих Уставобранитеља који су први прото тајкуни чиме је успостављен систем монопола, потом апсолутног манијака Илије Гарашанина који је успоставио Српски пијемонтизам, до катастрофалне одлуке олигархије након Кримског рата,где се одулучило да је основа Српске еконмије трговина а не индустријска револуција, чиме се успоставио шверцерско-увознички лоби, преко апослутне мега будале свих времена, Николе Пашића, човека који је коначно укинуо Србију и успоставио Југославију, тиранина краља ујебитеља Карађорђевића, чије психотичне идеје су коначно убиле све што је имало шансу да некад постане Србија.
Касније итерације имбецила који су владали Србијом само су копирали достигнућа својих предака, од комунистичких апаратчика од којих је психопата, Слободан Милошевић, велики само зато јер је успео на време да макне потенцијалне мање будале из арене до пост Милошевићевсих гарнитура изниклих из ратног профитерства и службице до најновије гарнитуре, сви ти људи су до коштане сржи, верни овом некрофилном систему и душом и телом га бране и чувају по сваку цену од свега шта није мртво.
Јер основни непријатељ смрти је сам живот.
Како то изгледа у сувој пракси, следи у наставку.
Наставиће се…
Драган Томић
P R E V R A T 