Драган Томић „Српски свет-стабло зла“, део 2.

Хронолошки гледано, креација Србије какву је данас познајемо и какву смо познавали, почиње пред крај прве половине 19 века, почиње силаском Милоша Обреновића са власти и доласком прото-руске клике у виду Карађорђевића и што је важније Уставобранитеља. На овај начин, Руска империја је пренела своје државно уређење на Србију и на тај начин, у великој мери омела развој Србије до краја века. Наиме, типчно Руско поимање света, које се састоји од героја који је послат од самог Бога, у овом случају Карађорђевићи и тајкунчина у виду бољара који нису ништа друго до замена за аристократију, осликавају православно виђење света тј женско виђење света у коме земља је тор пун крава које плоди бик, при чему краве могу бити и мушке и женске. То је психопатско, оријентално поимање света, тзв „органско“ или биолошко схватање реалности где се перцепција моћи идентификује са самом моћи. Другим речима, ради се о опсени која почива на илузији моћи на површини, где блиставо, опточен златом седи герој који не дотиче земљу док хода и отелотворење је Божанско док у позадни, попут пацовске хорде, органски бољари прождриу саму суштину и тове се док им не попуцају стомаци. У реалности, то је један херметичан, не продуктиван систем, примитиван систем, који може да опстане само ако поседује огромне природне ресрусе које не плански и не ефикасно црпи и разбацује и продаје као сировину а брани се кроз перманенту пројекцију моћи коју у ствари нема. Такав систем, може да функционише само у Русији, док је у Српској верзији он апсолутно погубан, што ће и Уставобранитељи више но јасно доказати у годинама које долазе. Међутим, такав систем није дошао вољом народа, већ је производ рада Велике Британије.

Наиме, силазак Милоша Обреновића са власти јесте први преврат, који је Велика Британија извела на територији Србије, тачно знајући да ће увођење Герој плус бољари трајно спречити развој друштва и напредак Србије и на тај начни, продужити живот Отоманској империји, која је чувала Британске империјалне интересе, оличене у мореузима, Дарданели и Босфор.

Први контакт између Велике Британије и Србије, десио се 1830-1831 године, преласком двојце лордова Британске круне, правих играча, Стратфорда Канинга и Дејвида Уркарта који су ишли у Порту како би постигли споразуме са Отоманима након Грчке револуције. Заправо, још од губитка Америчких колонија, главна преокупација Велике Британије је била Индија, као главна колонија одакле се црпело богатство и у том светлу, како се окренула Истоку, Велика Британија је имала само једног непријатеља а то је била Русија. Због тога, сав напор Британске круне до дана даншњег, јесте тзв „сузбијање малигног Руског утицаја“ где год он се појави или тачније, где год би МОГАО да се појави.

За разлику од већине империја, Британска империја, захваљујући екстремно високој интелигенцији своје елите, поседује моћ планирања и предвиђања догађаја и она не делује на садшњост већ на будућност. Пластично речено, ово значи да ако Британска круна процени да ће за 100 година Србија бити Руска губернија, 1830 године, она ће Србију сматрати непријатељем 1831 године и ако 1830 године Србија није ни постојала као држава, нити је већина Срба имала појма где је и шта је Енглеска. И то је оно шта је Британска круна проценила 1831 године и од тог момента постала непријатељска према Србији и од тог момента сваки напор који је Велика Британија улагала на Балкану био је усмерен ка очувању Отоманске империје и њене власти и елиминацији њених противника, што је у првом реду значило уништавање Србије.

Овде треба напоменути да је овакав став продукт чисте логике а не емоција, Велика Британија би се исто опходила да се уместо Срба на њиховом месту налазе рецимо Хрвати или Албанци. Другим речима, Велика Британија не ради то што ради Србији зато што Србију и Србе мрзи, већ зато што Србија и Срби су на географском месту које је потенцијално слаба тачка у њеном схватању света и одржавању система моћи коју Велика Британија поседује.

Дејвиг Уркарт је заједно са Адамом Чарторијским, другом кључном особом у разјебавању Србије, сва своја запажања о Србији објављивао у часопису „Портфолио“. Дакле пуних 7 година је трајао обавштајни рад и скенирање Србије пре него што је Лорд Палмерстон донео одлуку да пошаље Лојда Хоџиса као конзула Велике Британије у Србију.

Пуковник Лојд Хоџис је предао акредитације Милошу Обреновићу, у Крагујевцу 3 Јуна 1837 и од тада званично, почињу дипломатски односи Велике Британије и Србије.

Неписмени обор кнез и пуковник империје која је практично контролисала две трећине планете, врло брзо су се зближили и Милош Обреновић, и ако неписмен и не образован, је био врло интелигентан човек и врло брзо је схватио „ширу слику“ тј схватио је моћ Велике Британије и без имало размишљања, прихватио њихову понуду.

Заправо, ово је кључ за разумевање политике коју је Милош Обреновић водио од 1830 до 1839. Његова ароганција спрам Аустрије, Отоманске империје и Руске империје, пристанак на Давидовићев Сретњски устав, јесу управо последица зближавања Србије и Велике Британије. Како су ти односи јачали, тако је и јачала ароганција све до кулминације, 1839 године када је како Аустријанцима тако и Русима постало јасно о чему се ради.

На површини, овај уплив Круне у политички живот Србије је готово неприметан. На површини, Милош поткупљује Отомане,шири Србију, гуши буне и понаша се „лукаво“ тј смело и гради имиџ првог српског реал-политичара који је успео све захваљујући својој виспрености и храбрости. Међутим у реалности, додуше тајној, Милош Обреновић је постао и био то што јесте управо због доласка Велике Британије на тло будуће Србије.

Масовна кампања коју је организовала Русија у Србији, како ће нова веза између Србије и Велике Британије довести до покатоличења Срба, учинла је да „здрави Србски сељак“ окрене леђа Милошу Обреновићу и коначно, доведе до његовог пада и абдикције.

Наравно, ово је био резултат који је Британија и хтела од самог почетка. Наиме, свесна да би сарадња са Србијом довела до њеног јачања, политика Велике Британије је то аутоматски протумачила као слабљење Отоманске Империје, што је за њу било не прихватљиво. Стога, је подржала овај договор, свесно и са намером, јер је знала да ће Руски утицај одрадити тачно оно шта је она у ствари хтела а хтела је успоравање развоја Србије и то тако што ће је вратити назад под Руско-Отомански утицај.

Тако је донет Руско Турски устав и Милош Обреновић збачен са трона.

Међтуим, и ако на овакав развој догађаја сам Милош није могао много да утиче,сходно својој природи као СрБском алфа мужјаку, постоји једна тачка за коју ће се показати као кључна за историју Србије а то је доношење закона о окућници, 1838 године коју је донео без било каквог страног утицаја и притиска.

Закон о окућници забрањује продају или отуђење имовине сељака, ма шта тај сељак радио. Такође ова одредба спречава појаву земљопоседника, јер спречава укрупњавање поседа чиме спречава изградњу базе за акумулацију капитала. Дакле, са једне стране, скида одговорност за своје поступке са сељака, што овог чини да постане неодговоран спрам живота и да постане велико мудо у својој глави јер је „на своме“. Како му се деца рађају, а количина поседа остаје иста, он перманентно сиромаши са сваком новом генерацијом, јер му је база фиксна. Како сиромаши, он и гладује и како гладује, његова визија света се не шири него сужава док на крају се не претвори у безумног био робота који само једе спава и јебе. Уместо да се друштво развија, да расту градови, да се стичу нова знања, да долази до нормалног развоја, овај закон везује руке и ноге Србима, фокусирајући их једино на село и њиву. Временом, ово ће довести до стварања идеологије „сеоске утопије“ по којој је Србија може бити само и једино сељачка земља и ништа друго.

Коначно, овај закон, устоличава први стуб власти у Србији а то је перманентно, ендемско сиромаштво.

Након абдикције Милоша Обреновића и доласком Уставобранитеља, ниче други стуб Српског поретка а то је тајкунизација и пратећа монополизација делатности.

Наставиће се…