Драган Томић “ Српски свет-Стабло зла“, део 3.

На овом месту, видимо прве обрисе прото стубова власти, којом се свака клика у Србији одржава до дана данашњег.

Први стуб власти јесте ЕНДЕМСКО СИРОМАШТВО.

Свакој власти у Србији, главни циљ јесте одржавање перманентног сиромаштва грађана јер сиромашан грађанин значи ниску цену одржавања државе што се аутоматски преводи у профит за клику која је на власти. Такође, сиромашан грађанин је изузетно лак за манипулацију и јер перманентно изложен егзистенцијалним страховима као што су глад, болест, губитак склоништа и смрт, он је врло уско фокусиран на живот, његови погледи су кратки и као такав он осигурава стабилност свакој власти докле год се не дирне у егзистенцијалне проблеме. Све што власт треба да ради јесте да одржава народ у стању суспендоване егзистенције и може без проблема да рачуна на дуге и стабилне периоде власти.

Последица суспендоване егзистенције, која је пре свега злостављање, тј траума, значи да у колективној свести народа долази до раздвајања колективног идентитета на два аспекта. Први је реалан и то је аспект „сеоске утопије“ у којој домаћин поштује претке и курцем лупа по челу све од реда чиме исказује свој доминантан статус који му даје привид моћи са којом контролише живот. У аспекту „сеоске утопије“ настаје принцип малигног егалитаризма, патолошке потребе за једнакошћу која директно води у ауто деструкцију јер не дозвољава чувено „формирање елите“. Све појаве које имамо данас од којих је ауто шовинизам можда нај видљивији, јесу последица малигног егалитаризма изниклог из сеоске заједнице. Разлог зашто малигни егалитаризам постоји јесте ништа друго до завист, која је виђена као претња заједници. Српска сеоска утопија се базира управо на томе, на лажној представи о једнакости која се види као праведна и исправна, као поредак „од Бога“ док у реалности, кипти патолошка завист и љубомора која је је увек прекривена и манифестује се кроз агресију, било активну или пасивну. Та агресија се по правилу, увек искаљује на чланове породице и комишије, тако да је идилчно српско село само на први поглед спокојно док у реалности и тајности, води двоструки живот, где брат дере брата за метар земље, снајка се јебе са свекрвом а заова у вајату баја магије. И када се ти преступи открију, по правилу следи секира у чело у име части и прања „љаге“. Ово чини да данас, црне хронике буду преплављене бизарним и садистичким убиствима, које све имају један главни узрок а то је ирационална представа о реалности која је настала као последица филтера, клинички познатог као патолошка завист, који је је пак главни стуб грандиозне представе о себи, који пак носи целокупну дијагнозу звану нарцисоидни поремећај личности.

Све ово значи да је сеоска утопија до сржи прожета колективним нарцизмом и она као таква, је екстремно сурово окружење за живот које констатно прозводи нове трауме и нове несреће. Јер као и свако оријентално друштво које се базира на срамоти, све је дозвољено док се не сазна.

Други аспект ендемског сиромаштва, јесте психопатија и она се огледа у криминалу и анти социјалном понашању.

Култ криминала се у Србији изједначава са тражењем правде али на други начин и на тај начин криминалац није у правом смислу криминалац, већ борац за правду али другим средствима. Рационализације су ту веома раширене и углавном се своде на то да је бављење криминалом реакција на неправду државе а не оно шта у ствари јесте, последица неспособности одлагања задовољења и ниске интелигенције.

Ова два култа, култ куратог домаћина који рукама оре земљу јер му традиција не дозвољава да купи плуг и култ куратог бандита који је у ствари хајдук који се бори за слободу (да декра) и кога боли (дупе) због тога што је морао да декра, стварају идеални спој који је увек на ивици и са којим се увек веома лако манипулише.

Заправо, на овом месту види се више но јасно, неспособност Српског друштва да јасно дефинише појмове и да повуче границе, већ се све попут водених боја на киши разлива и стапа у једну мрљу без форме и смисла.

Други стуб власти јесте ХИПЕР ДРЖАВНА УПРАВА

Након доласка Уставобранитеља на власт и победе Руског утицаја у виду повратка Карађорђевића, долази до успостављања другог стуба власти а то је „бољаризација“ Србије тј успостављње олигархије полуписмених тајкуна од којих све зависи и манијакалне државне администрације која расте геометријском прогресијом.

Бољаризација Србије доводи до стварања перманентне тајкунске класе у Србији, чије деловање се огледа у успостављању монопла на делатности. Наиме, прве Српске тајкнучине, одма су по доласку на власт, поделиле секторе који им доносе кеш и то урадили тако што су монополизовали индустријску производњу. Један од главних примера тог дела операције јестеАврам Петронијевић, човек који је први отворио фабрику стакла у Србији и кога Српска историја слави као родоначелника индустријализације у Србији. Оно шта Српска историја превиђа јесте то да је Аврам Петронијевић, монополизовао сву производњу стакла у Србији, кроз закон о занатима. Ово практично значи, да је Аврам Петронијевћ, кроз монополизацију индустријске производње стакла, ставио рампу и на образовање у Србији, јер како је само он могао да производи стакло, број запослених и образованих је био врло ограничен те тако потребе за школама нису биле велике. Такође, кроз монопол, закони који су се писали били су ексклузивни, тј били су писани тако да олакшају пословање одређеним делатностима од којих су тајкуни имали максималну корист, тако да читави правни оквири који нису били од интереса прото тајкунчинама, су остали у запећку. Тако је било могуће да у Србији постоји супер модеран закон за стакло, док све остало је на нивоу феудалног поретка Отоманске империје. Тј на нивоу заната.

На овај начин долази до диспропорције у развоју, која се не развија као укупан систем, него као скуп личних шема и цака, које све заједно творе франкенштајн индустрију и правни систем и доводе до тога да Српска индустрија буде ометена у развоју још у својој иницијалној фази и то на нивоу генетског кода.

Тако настаје шрафцигер индустрија која траје до дана данашњег.

Са Уставобранитељима Српски народ, лишен могућности развоја постаје народ малих потреба.

Тако је од народа одузето у суштини основно самопоштовање и он претворен у светину. Трансформација Српског народа у светину, перманентно рађа потребу у њему за правдом, тј стварањем окружења у коме он неће бити перманентно унижаван. Та потреба за правдом, јесте конектор који свака власт користи онда да побуди „духове“ код народа кад јој овај треба за нешто. А у 19 веку, Српска елита, након одласка Милоша Обреновића, почела је да халуцинира дебело, јер негде у то време, план који су саставили Адам Чарторијски и Дејвид Уркарт је добијао завршно полирање. Тај план имао је за циљ, уједињење свих Словена али тако да они буду окренути против Царске Русије те стога је акценат дат на пумпању романтизованих представа о себи, тј грађење вештачких националистичких конструката који су имали за циљ само једно, да створе Армије способне да сруше Аустријско,Отоманско и Руско царство и које ће бити душом и телом окренуте Енглеском утицају.

За тачку поласка тог плана, одабрана је Србија, када агент грофа Чарторијског, Франтишек Зах постаје тутор младом ученику подно Букуље, Илији Гарашанину, родоначелнику трећег стуба власти у Србији-Српском пијемонтизму.

Наставиће се,

Драган Томић