Драган Томић „Српски свет-Стабло зла“, део 4.

И ако срБски националисти и патријоте воле да криве Броза са пропаст српске државе у 20 веку, требало би да знају да српска држава није пропала, пропала је Србија. Српска држава и Србија нису исте ствари већ су два потпуно одвојена и супротстављена појма. Српска држава, јесте наказни мутант, некаква мешавина мутираног организма, вештачке интелигенције и механичких делова, врло сличне киборгу, из серијала Терминатор и тај организам на паразитско симбиотични начин је уграђен у Србију до те мере да је Србија тотално асимилована од стране српске државе и врло је тешко разазнати шта је шта у тој бизарној креатури. Тај процес, био део кибернетичког инжињеринга који почиње управо са доласком Уставобранитељског режима, јер они су ти први који су имплементирали патоген и на тај начин креирали „То“. Касније генерације су само храниле и тимариле монструма све до момента када се он окренуо против њих, 90их година и уништио Србију.

Генеза проблематике која је довела до идеје о имплементацији патогена у Србију, почела је пак са Првим Српским устанком. Проблематика Првог Српског Устанка је више дименизионлана. Главни проблем Првог Српског устанка јесте да је створио територију која је била слободна од утицаја било које империје. То је аутоматски створило проблем јер је у суштини, порицало сам империјални поредак. Због тога, ни једна империја не само да није могла него није ни хтела помоћи Србији, јер је Србија самим својим постојањем, угрожавала сам Империјални поредак. За разлику од Француске, која је у буржоаској револуцији променила структуру владања, прешавши на „грађанско друштво“, Српски устанак није био никаква револуција већ је био рат ослобођења. Другим речима Французи нису били задовољни како се Француском управља, нису били задовољни њеним уређењем и хтели су да Француску „поправе“ кроз револуцију. Грађанска тј револуционарна Француска није престала да буде ништа мање колонијална и империјална након револуције него што је била пре ње. Рећи да је Први Српски устанак био револуција, значило би да су Срби хтели бољу Отоманску империју а не крај Отоманске окупације. Због тога, Србији није било дозвољено да постоји као самостална држава и због тога нико јој суштински није помогао када се, након Ичковог мира и касније одбијања Карађорђа нашла на поновном удару Отоманске империје. Касније и у периоду 1813-1815, када су Отомани вршили геноцид, нико није прстом мрднуо. Међутим, други Српски устанак јесте, у суштини револуција, где је Милош тражио бољу Отоманску управу.

Било како било, Први Српски устанак, дао је наду многим народима који су били под јармом разних империја, наду да могу бити слободни.

Карађорђе Петровић, постаје члан Хетерије и учествује у плановима за Грчки устанак. Међутим, како је то било но но, са гледишта како Аустрије, Русије, Енглеске и Отоманске империје, Карађорђе са хетеирстима бива убијен. На овај начин, одложен је Грчки устанак, Отоманска империја је купила времена а у тужном краткодометном срБском уму, кум је убио кума и то на дођем ти, из потаје.

Карађорђе и Хетеристи бивају убијени 1817 године, међтуим Грчки рат за независност почиње 1821 године и траје до 1830 године када на Лондонској конференцији 3 Фебруара 1830 године проглашава Краљевина Грчка. Наравно, империјални принцип је и овде испоштован до краја, тако да краљ Грчке је европски плави-Баварски принц Ото фон Витлесбах, који је инсталиран на престо од стране Велике Британије.

Прекретница у Грчком рату за независност, јесте битка код Наварина, која се догодила 20 Октобра 1827 године и представља директно мешање страних империја, Русије,Француске и Енглеске које су са својим флотама упловиле у сидриште где се Отоманска флота спремала за инвазију и уништила је на самом сидришту. Сама операција је изведена тако што је прво упловио Британски брод и покушао да споразумом реши кризу, међутим како је на изасланике отворена ватра, окршај је почео баш у моменту када је Руска флота упловљавала у сидриште када настаје тотални масакр Отоманске флоте.

Овај догађај је заправо посејао семе Кримског рата, јер су Грчка и Грци, као православни народ, потпали под директну Европску тачније Енглеску шапу и од тог момента Русија ће се осећати константно превареном и тражити начин да поврати „понос“ због овог чина.

Следећи у линији устанака, био је Новембарски устанак кадета у Пољској, који ће изнедрити заправо главне креаторе патогена.

Новембарски устанак у Пољској, који је трајао од 1830 до 1831, био је усмерен ка поновном успостављњу Пољске као државе и окренут против Русије. Након пораза, устаници беже прво у Лондон, где успостављају „Удружење пријатеља Пољских песника“, параван организацијом преко које Пољаци траже од Енглеске да им помогне у ослобађању од Русије. Када Енглези одбију они се селе у чувени хотел „Ламбер“ у Паризу где исто то траже од Француске. Међтуим када и ту не успеју да добију подршку, окрећу се ка много сложенијој опцији, а то је креацији патогена, званог пан славизам, који за циљ има борбу свих словена под Империјама и као тачка имплементације патогена, одабрана је Србија као место где је први против империјални устанак и почео. Принц Адам Чарторијски тада шаље свог агента Франишека Заха у Србију, који постаје тутор Илији Гарашанину који након збацивања Милоша Обреновића, имплементира патоген у Српско „национално биће“, кроз документ који му је дао Зах а он га у романичарском заносу мало „преправио“ и назвао-НАЧЕРТАНИЈЕ.

На овај начин, патоген се уселио у здраву ћелију Српског „организма“ и мутација је отпочeла. Та мутација се огледа у занемаривању Србије и стварању супер конструкта који као главну одредницу има два циља, територијално проширивање и обнову српске државе из зенита њене моћи, тј Душановог царства. Међутим, поимање Српске државе није рационално, већ епско и како је епско, оно није циљ, већ процес који траје унедоглед. Због тога, план је не дефинисан, без јасних циљева и начина и више представља скуп жеља и маштарија него било шта друго рационално и разумно.

Међутим испод те, условно речено Српске површине, стоји идеја врло јасно дефинисана, која позива на ослобођење свих народа словенских од окупатора, што аутоматски значи да је сваки покушај Србије и српске елите да се прошири на територије других народа чин агресије и чини борбу тих народа против Србије оправданом. Да би се ово колико толико премостило, концепт „ослободилаца“ постаје централно место у свим будућим ратовима које ће Србија водити. На овај начин нешто што тек треба да постане српска држава, је обесмислила сваки циљ и разлог будућих ратова које ће водити.

Ратова које ће водити под својом заставом и грбом али по програму и налозима других,што ће сваку победу учинити пировом и допринети томе да свака победа буде награђена издајом.

Наставиће се…

Драган Томић