Завршетком Кримског рата Србија је постављена на колосек који ће је одвести на место на коме се сада налази – на ђубриште цивилизације. Све што ће држава Србија урадити, од тог момента, биће погрешно и уперено против Срба и Србије. Српска држава, вођена скоро вампирском страшћу, уложиће све своје ресурсе у сопствену пропаст и уништење. И дан данас српска држава се понаша исто као што се понашала у моменту свог зачећа и тај континуитет служи нашим непријатељима као крунски доказ нашег фундаменталног зла са којим се мора обрачунати једном за свагда. Разлог зашто је то тако јесте, не толико чињеница да држава Србија носи исто име као и Србија, већ 0то што сви наши непријатељи, инстинктивно осећају да то шта их угрожава није „органско“ већ да се ради о страном ентитету. То што „ТО“ носи придев „српска“ је много мањи проблем од чињенице шта је суштински „ТО“. Најтрагичније у целој причи, ипак, јесте и друга чињеница, а то је да наши непријатељи много боље виде „ТО“ од нас самих. Српска држава јесте програм, форма вештачке интелигенције, кибернетички организам, дизајнирана, направљена и стављена у погон са само једним циљем – да уништи три империје, Аустријску, касније Аустро Угарску, Отоманско Царство и Руску империју како би донела слободу Пољској. Крајње сведено, српска држава је робот, тј киборг, који у свом саставу има биолошку компоненту, Србе као народ и територију, тј физичку димензију, тј Србију. Пошто је робот који је контролисан споља, српска држава се једнако односи према свима, како према Србима, тако и према онима са којима врши интеракцију, било милом било силом.
Због тога заиста није битно ко врши функицју власти у српској држави и због тога свака власт у Србији је антисрпска по дефиницији. Свако ко се усуди да промени нешто у српској држави моментално бива елиминсан, било милом, или силом. Владајуће гарнитуре нису ништа друго до глумачке поставе које играју исти комад од Кримског рата до дана данашњег и ту простора за импровизације нема. То чак и сам Гарашанин у свом безумљу каже, да Србија мора себи дати улогу.
Заправо на овом месту треба се темељно позабавити „Начертанијем“ али на тотално реалан начин.
Већ на почетку сам наслов „Начертаније“ значи нацрт. Нацрт сам по себи јесте техничка, инжењерска категорија. „Начертаније“ је у ствари оперативни систем, софтвер тј скуп инструкција по којима се машина звана држава Србија понаша. С обзиром да је циљ „Начертанија“ ослобађање Пољске, кроз пансловенску револуцију која ће елиминсати империје које су Пољску држале у шаци, превасходно Аустрију, Пруску и Русију, прва империја која је морала бити елиминисана била је Отоманско царство.
Главни проблем који се појавио у целој овој причи јесте, како натерати Србе да гину за друге. За компрадорску, фрајкорску псеудоелиту Србије то није био никакав проблем, уосталом, то је оно шта је она радила још од XVII века, када је као плаћеничка војска завршавала послове за империје и у замену за то добијала некакве „крајине“, тј вукојебине које је звала „својом земљом“. Чак и пре тога, још од Косовске битке постојала је дуга вазална култура владања.
Због тога је било потребно искористити саму есенцију идентитета, сећање које је преживело и које се кроз генерације одржавало у епу. Комбинација епског идентитета и окупатора у виду Отоманске империје, били су идеалан спој за покретање борбе, зато у периоду Кримског рата, долази до пумпања национализма, помешаног са античким етосом, те тако Нови Сад постаје Српска Атина, Црна Гора – Српска Спарта, тј ствари се доводе до комплетног лудила у коме се меша историја, историјско сећање и фантазија. Српски идентитет, сачуван у епу, се масовно силује и тако силован се ставља у промет. Постаје једном речју, проститутка.
Да је Илија Гарашанин био оригиналан, да је био аутентичан, на прво питање у „Начертанију“ морао би да да реалан одговор.
„Ако Србија добро пројесапи шта је она сад? У каквом се положенију налази? И какви њу народи окружавају? То се она мора уверити о томе, да је она још тако мала, да у овом стању остати не сме, и да она само у сојузу са осталим окружавајућим је народима за постићи своју будућност свој задатак имати мора.“
Шта је Србија 1848? Србија не постоји. Србија је вазална аутономија под Отоманском окупацијом. Таква каква је, Србија је необразована, заостала и дубоко, дубоко истраумирана земља. Србија је такође веома сиромашна земља.
Логичан одговор за овакво стање, била би индустријализација земље и либерализација привреде. Логичан одговор би био промоција образовања и изградња школа. Да ли је ишта од овога учињено?
Не, урађено је све супротно. Милош Обреновић је са законом о окућници, установио ендемско сиромаштво. Уставобранитељи су увели тајкунизацију и монопол. На тај начин, Србин није имао шансе да се образује и његове могућности за некакав напредак, сводиле су се на, или да постане чиновник, или војник. Све што је могао да ради јесте пољопривреда која је због заосталих метода обраде захтевала огромну људску снагу. То је аутоматски значило да се школовао сеоски шкарт. Тај сеоски шкарт, пошто је одбачен, аутоматски у себи носи семе нарцизма а то је патолошка завист и та патолошка завист га чини тако отровним спрам села. Он због зависти, од тог момента, увек тежи да уништи објект зависти, тј село. И како у свести Србина – посед је једнако држава – уништавајући село, српски чиновник, тј држава Србија улази у конфликт са селом, тј са Србијом. Стање у коме се налази Србија јесте стање перманентног тихог грађанског рата.
Какви су народи који је окружују?
Колико су се ти народи бунили против власти освајача? Да је ово узео у обзир, Илија Гарашанин би видео да су ти народи, мање више, били задовољни страном влашћу, толико су били задовољни да су је сматрали својом. Ти остали народи, су били интегрисани у систем.
Ако је било буна, те буне су биле усмерене ка бољем позционирању унутар система и нису биле усмерене ка рушењу система.
Колико је то значајно за „Српску ствар“? Значајно је јер да би се остали народи придобили за „Српску ствар“, Србија је морала понудити више него оно шта су дотадашњи господари нудили.
А да ли је могла? Ни под тачком разно.
Срби су били у суштини, аутсајдери свуда. Неинтегрисани, полудивљи, по вукојебинама, Срби су живели у аутистичном , ванвременском свету у коме је време стало. Очекивати од осталих да их поштују и разумеју, да се угледају на њих, је сумануто и сулудо. Чак шта више, наметати им српско виђење ствари, значило је само једно – отпор.
Коначно, Гарашанин је на својој кожи осетио како изгледа „српско виђење ствари“ док је скидао главу свога брата са капије. Очекивати да ће такво опхођење бити прихваћено, а да ће све тековине европске цивилизације бити одбачене, се граничи са лудилом.
Да ће Бог из дрвета моћи да надвлада хришћанство, да ће моћи да победи систем који вуче тековине Римског царства, са хиљадама увежбаних играча, разрађеном причом, неограниченим финансијама, је у најмајњу руку наивно.
Заправо, Илија Гарашанин, није био свестан реалности када је прихватио игру. Он је Србији доделио улогу, али није схватао своју улогу у целој причи.
Улогу коју ће играти свака српска елита од тог момента.
Улогу корисног идиота.
Наставиће се….
Драган Томић
P R E V R A T 