Колико је слеп поред очију Гарашанин био, види се из чињенице да је он савезнике тражио превасходно у Француској и Енглеској. У његовој логици, Француска и Енглеска би требало да врше мањи притисак на Србију и њене планове, јер су географски удаљеније од Србије за разлику од Аустрије и Русије.
Ова чињеница, заправо показује, више но јасно да Илија Гарашанин, није уопште био упознат са догађајима из своје младости. Рођен за време последњих година слободне територије Београдског Пашалука, Илија Гарашанин је требало да зна да су комплетни ратни планови напада на Србију од стране Отоманске империје, након Карађорђевог одбијања Букурештанског уговора, били скројени по упутствима француских официра. Требало је да зна да су топови коришћени у нападу на Србију били француски. Такође, требало је да зна да су француски инжењери минирали српске ровове у првим фазама напада. Да је учио историју, требало је да зна да су Француска империја и Отоманско царство међу првима закључили савез и да су међу првима разменили амбасадоре и то баш у Београду, раног јула 1532 године када је француски амбасадор Антонио Ринкон поклонио Сулејману Прво круну, направљену у Венецији, која је коштала 115.000 дуката.
Гарашанин је такође, требало да зна да је управо Енглеска била та која је њему омогућила да буде ту где јесте, тако што је успешно сменила Милиоша Обреновића, са само пар писама, 1838 године.
Све ово, Илија Гарашанин као министар спољних послова, као командант војске и касније полиције, је требало да зна, јер Илија Гарашанин је у суштини био оно што данас зовемо безбедњак. Илија Гарашанин је требало да зна и да схвати, да, за глобалне империје, простор уопште није проблем и да оне могу деловати у било ком делу света када год им се за то укаже потреба. То што су Француска и Енглеска географски далеко, апсолутно ништа не утиче на јачину њиховог утицаја. Коначно, када га је Француска узела под заштиту, лично се могао уверити у домете моћи глобалних империја. Међутим, Илија Гарашанин то није разумео.
Ма колико га српска историја славила, Илија Гарашанин је имао врло врло уске погледе на свет и домет његовог размишљања је био врло кратак. Године индоктринације од стране Франтишека Заха, направиле су од Илије Гарашанина, дисциплинованог, марљивог, храброг човека, несумњиво високе интелигенције, али толико инструментализованог, толико индоктринираног идејама, да се поставља питање да ли је он уопште могао да схвати размере и ризике програма који је имплементирао.
Заправо на овом месту, врло се јасно види разорни утицај Отоманске империје на Србију. Бежећи од Отомана, по шумама и планинама, без могућности слободног кретања, слика света која се формирала у глави Срба је била веома мала. Допирала је до следећег брда и ни педаљ даље. Тачно је да, ако ћемо веровати Вуку Караџићу, Србин под Отоманима је могао да проведе цео живот, а да не види Турчина, међутим ово не треба узети као доказ да „и није било баш толико лоше“. Због тога што није хтео да гледа Турчина, Србин није ишао даље од пет километара од свог поседа. Управо зато, ми у Србији имамо толико нагласака и локализама. Људи се због Отомана нису кретали и како се нису кретали, створили су лажну, искривљену слику света.
Створили су СРБО-центричну слику света у којој су они у центру универзума. Због тога је било веома лако продати Србима причу да је Србија мала и да мора да се шири. Да су могли слободно да се крећу, схватили би да баш и није мала и да не мора да се шири, већ да је сасвим довољна за њих.
Међутим, нису. Ко је био луд да се креће, када је могао да изгуби главу само зато што се неком Турчину диг’о рац и дошло му да сече главе. Било је рационално не кретати се.
Такође, било је рационално градити куће на сваких 10 км. На тај начин, када се Турцима дигне да пале, силују и набијају на колац, време потребно да се дође до следеће куће је довољно да укућани побегну и сачувају главе. Ово је још више разредило социјалну кохезију међу Србима, јер за разлику од њих, грађани других држава су могли да граде сложеније насеобине, да стварају сложеније односе, да мисле о будућности, јер њима нико није упадао ноћу у куће са исуканим ханџарима и спроводио левантску психозу Исламске државе. Други су тако, били интегрисани на нивоу ЗАЈЕДНИЦА, просто зато јер су могли да створе исте.
Срби заједницу никада нису створили, већ су остали вечити индивидуалци. Једино шта је могло да их уједини били су вера и еп.
Главни протагонисти српског национализма у мањој мери јесу Срби пречани док већину промотера српског национализма чине заправо Хрвати, популарно тада звани Срби католичке вере. Један од њих, Матија Бан, из Дубровника, човек по коме је Баново Брдо добило име, васпитач ћерке кнеза Александра Карађорђевића, јесте човек који је измислио четнике, дао им име и упутства за борбу. (https://web.archive.org/web/20081229115751/http://www.matica.hr/Kolo/kolo2006_1.nsf/AllWebDocs/sundov)
Сви ови људи, тотално су купили идеју о српском пијемонтизму, кога је Илија Гарашанин почео да шири преко своје обавештајне мреже, која је у то време већ била високо развијени систем. Створена од Енглеза и преко Чарторијског и Заха инсталирана у ум Илије Гарашанина а онда операционализована његовим марљивим радом, ова мрежа је за врло кратко време почела да даје своје прве резултате. Информације које је Гарашанин добијао, створиле су код њега уверење да је план добар и да је на правом путу, те да нема препрека за српски план и да ће све ићи као подмазано.
Попут магије, српски пијемонтизам је растао и врцао од енергије у очима Илије Гарашанина.
А онда је мутант узео своју прву жртву, 29 Маја 1868 године на Кошутњаку.
Убиство кнеза Михаила и Анке Константиновић, од стране срБских кратковидих буразера, браће Радовановић, који су свој лични интерес и освету, ставили испред државних и националних, био је први и последњи сигнал, који је могао да спречи нашу националну катастрофу.
Јер кристалније од овога није могло бити.
Било је јасно да иза грандиозне слободарске приче, иза тог паннационалног пројекта, интернационалног пројекта не стоји апсолутно ништа. Србија није имала никакав цивилизацијски капацитет да спроведе овај план. Убиством у Кошутњаку, изгубила је и оно мало кредибилитета који је имала, јер је, више но јасно, показала да није способна да изгради структуру и систем. Испод свог тог сјаја и гламура, стајала је аутистична примордијална маса у којој су владали закони џунгле, сирових емоција и нагона.
Међутим било је одвећ касно. Убиство Михаила Обреновића била је прва станица на путу ка пропасти Србије и након ње, процеси пропадања ће се само интензивирати, као по јачини, тако и по фреквенцији.
Илија Гарашанин се повукао из политике. Умире на свом имању у Гроцкој 1874 године.
Питање на које одговор никада неће доћи јесте, да ли је схватио да се зајебао?
Наставиће се…
Драган Томић
P R E V R A T 
realno
Sviđa mi seSviđa mi se
Mislim da je osnovni srpski problem nerazumjevanje svjeta i svog mjesta u njemu. Novovjekovna Srbija i novovjekovno Srpstvo su samo Ruski projekat na Balkanu i iz toga nam proisticu prava i obaveze uglavnom da ginemo kad se u Kremlju nedkom digne na pogresnu stranu. Bilo je i pokusaja da se izmigolji iz bratskog zagrljalja ali svako ko je pokusao nije bio ni dobra zdravlja ni duga vijeka a pitanje je i da li je to realno moguce iz dva razloga prvi je sto se pri svakom projektu prvo vodi racuna da stvar ne bude opasna za korisnika pa smo tako projektovani da se tesko ili nikako ne mozemo okrenuti protiv Rusa a drugi je sto smo mi kao Ruski projekat neprijatelji za sve zapadno od nas i kao takvi opasnost koju treba unistiti i odvajanjem od Rusa bi ostali neyasticeni na cistini i zapad bi vjerovatno nasrnuo na nas. Sve ostalo su samo posljedice
Sviđa mi seSviđa mi se
Uvijek ista priča:
Nije u 19. stoljeću bilo bolje. Kao što su današnje elite i narodi loši, bili su takvi i prije 100 godina.
Loše (?) je što Dr. Tomić ostaje u prošlosti i na nivou teorije. Je li je uopće moguće nešto učiniti i koliko?
Sviđa mi seSviđa mi se
Neka Tomić požuri sa sakupljanjem podataka. Evo Siniša Ljepojević govori da je Vlada Srbije pristala da se arhivska građa preda strancima.
Novi standard
Sviđa mi seSviđa mi se
Nastavak jbt. Ekstra ti je citav ovaj serijal tekstova o uzrocima propasti razjebanog srpskog naroda. Vrlo pitko pises, da i cobani sa Pestera i ostalih vukojebina mogu da citaju. Dodao bih da je jos jedan u nizu uzroka propasti ojebanih Srba takodje i mentalitet sitne zlobive duse, sizoidnog sitnosicardzijskog autosovinistickog mentaliteta, punog jeda, zavisti i mrznje tipa: „da komsiji crkne krava“, „hocu da ja imam ali i da drugi nema“, „a gde je tu moj licni interes“, „a koji si sada pa ti“, „a iz koje si ti pripizdine dosao ovde meni starosedeocu da seres“. Da Osmanlije i ostali zavojevaci koji su nas jahali, naticali na koceve i nabijali nam zene i devojke na kurc…e nisu uzrok naseg ojebavanja i da smo mi takoreci sui generis, svedoci i cinjenica da su i nama okolni narodi bili pod zavojevacima pa nisu propaliteti kao mi. Jbt danas oni u poredjenju sa nama ovakvima deluju kao primer samosvesnih naroda i nacija, primer ozbiljnih drzava. Mozda gresim. Mozda je problem u tome sto su Srbi posebno tu oko tri Morave, Save i Dunava bili neka vrsta ,,krajputasa“ pa ko god prodje tuda dodje popali, pokrade, najede se, najebe se i nastavi dalje svojim putem. Pa se formirao neki vid ,,naroda mutanta“, nesto poput prostitutke sa ulice koja se daje svakome, a one odurne folklorne grudobusacke erektivne erupcije srbovanja tipa: „Srbi narod najjstariji, narod Sv. Save, kneza Lazara, Obilica, Karadjordja, Njegosa itd“, su samo neka vrsta pokrivalice tj. smokvinog lista. Nesto tipa kao kada vidis prostitutku sa lancicem i krsticem oko vrata. Sve u svemu spasa nam po meni nema. Najebali smo. Respect za tesktove. Pozz.
Sviđa mi seSviđa mi se
Daj nastavak jbg…
Sviđa mi seSviđa mi se
Može li komentar na ovo:
prof.dr Milošević
(drugi Marko)
Sviđa mi seSviđa mi se
Драгане, волео бих да чујем твоје мишљење везано за ово:
https://www.politika.rs/scc/clanak/124119/ZAVET-DESPOTA-STEFANA))
Кад пружамо отпор ми страдамо, а кад скидамо гаће трпимо невиђену штету. Лично нисам паметан. Шта је решење? Има ли га уопште?
By the way, да ли си знао да је први човек који је видео кнеза Михаила мртвог био енглески посланик Лонгворт који се, гле чуда, затекао у шетњи у близини места злочина?
Sviđa mi seSviđa mi se
Razumeces ga vrlo lako samo pod jednim uslovom a on je-moras da odbacis sve narative koje imas i sagledas stvari na osnovu cistih cinjenica i to od mikro do makro nivoa. Resenje jeste lako ali je problem sto je ekstremno bolno i samo koliko si hrabar i koliko bola mozes da izdrzis toliko ce ti istina biti ociglednija i jasnija.
Sviđa mi seSviđa mi se