Моменат када сам сазнао за овај сајт, остаће упамћен као најсветлија тачка у овој години. За мене, то јест. Буквално сам скакао од радости док сам читао његов садржај. Наравно, ради се о стратегији Београда 2030. Апсолутно потписујем да на свету не постоји компактнија,сажетија, јаснија, слика менталне патологије урбаноцида од ове. Максимални ниво лудила је апсолутно уграђен у сам ХТМЛ, свака линије кода од бек енда до фронт енда одише са целокупним спектром менталних поремећаја, сваки пиксел на фотографијама је ремек дело чистог лудила каквог свет видео није. Запањује слојевитост и систематичност коју ова „стратегија“ приказује и апсолутно и без трунке лажи, представља саму есенцију лудила које опседа Србију од 19 века до данас.
Стратегија развоја Београда до 2030 је подељена на неколико делова.
- Конкурентна урбана економија
- Друштвена одговорност и једнакост
- Урбана инфраструктура
- Демографски раст и развој Београда
- Инвестициони амбијент и ефикасност улагања
- Социјална инфраструктура у основи просперитета Београда
- Креативна престоница Балкана
- Урбани комфор и мобилност
- Одрживо окружење.
Пре него што почнем са дубоком анализом ове стратегије морамо се позабавити генезом проблема.
Наиме, ова прича иде раме уз раме са са причом о пропасти Србије и представља изврнуту слику у огледалу, коју је Српска елита пројектовала у свом бунилу.
Њене корене треба тражити у ширем контексту и у уму просечног Србског обор-кнеза и касније агената страног утицаја, превасходно Уставобранитеља.
Наиме, ментални склоп који ће произвести овакву халуцинацију, поседује искривљену слику о свету, која је пак последица развоја ометеног Осмаснким освајањима и утицају који је он имао на ментални развој Србпчади.
Османско освајање је траума и као таква, траума оставља последице. Ако се те последице не третирају, последице трауме трајно деформишу ум, чинећи га поремећеним. На биолошком нивоу, људски ум не може да функционише ако не поседује континуитет и тај континуитет се образује кроз тзв „логичке везе“. Логичке везе су стављене под наводнике јер мозак, ако не поседује узрочно последична искуства из реалности, има тежњу да та искуства измисли екс нихили и на тај начин, створи везу тамо где је не види. Ово је велики проблем.
Рецимо ако дете као мало доживи трауму коју није у стању да процесира, јер не поседује довољно искуства, оно ће разлоге зашто му се траума догодила, измислити и то усвојити као истину. Касније, како гради личност, ти измишљени разлози постају „истине“ и као такви креирају поремећаје који даље доводе до дегенерације личности. Међутим како су усвојени као „истине“ , личност која поседује такве „истине“ неће на њих обраћати пажњу јер их сматра нормалним и неће их кориговати. Тако дегенерисана личност постаје патолошка и осуђена је да цео живот проведе борећи се како сама са собом тако и са друштвом које је окружује.
Можда један од нај очигледнијих примера јесу парафилије и међу њима педофилија. Ако особа са 5 или 6 година није држала руке са девојчицом те доби, покушати да се то надомести са 40 или 50 је инстант карта за затвор јер то је педофилија. Међутим у глави педофила, ради се очајничком покушају да се успостави континуитет који је прекинут са пет година и да се „врати у време“ када је држати девојчицу за руку било нормално и слатко, без обзира на то што педофил је у касним педесетим. За тај сегмент његове личности, време стоји и мозак, у намери да успстави континуитет, ирационално тежи да ради то што ради и што је законски кажњиво. Да ствари буду горе, на то путовање кроз време, се каче и све потребе одраслог човека што доводи до траума, црних хроника и коначно затвора или гроба.
Примењено на Србију, ово значи да Србија перманентно има потребу да се врати у доба пре Османског освајања и да почне да гради своју будућност тако што ће исправити грешке из прошлости тј анулирати последице Османског освајања. Ово је контекст који прати и причу о Косову као и крваве етничке сукобе од Косова до Босне. Зато је и шизофренија уграђена у Начертаније, где се константно меша историјско и национално право. Где би да се гради модерна држава али по средњевековним правилима и резону. У срцу тог наратива јесте парадокс по коме се будућност види као обнова светле прошлости која онда тако обновљена постаје темељ за још светлију будућност. Међутим у реалности, тако спојена прошлост и будћност доводи до лоше бесконачности оличене у перманентној садшњости у којој се ништа не мења и све остаје исто заувек. И управо ту, на том месту, настаје „визија“, у овом случају Београда али у суштини и целе Србије.
Визија важности у којој ћемо бити признати и поштовани оличена у Српском пијемонтизму, чији је центар Београд.
По тој једначини, Београд је центар не само Србије него и самог Космоса и због тога он мора да сија, бљешти и да буде светионик у мраку који ће свима показати да је могуће. Да је све могуће и да нема граница нити правила за било шта. На жалост, како границе и правила постоје свуда осим у сновима и халуцинацијама, та визија је по својој дефиницији халуцинација и самим тим патологија.
У реалности, сам Београд је замишљен од стране обор елите као пијаца. У психологији трговца, продавница има вредност док роба у њој вредност нема. Роба има цену. Управо на том месту, у првим годинама друге половине 19 века, обор елита је донела једину одлуку коју је могла донети-стратегију да ће Србија свој просперитет заснивати не на производњи већ на трговини.
Како је већина трговаца у Србији била сточарска, задах штале је дао специфичан шмек овој стратегији а он се нај сажетије може описати сточарски просто кроз крилатицу- „Догнам-продам“.
Дакле, обор елита сточарских трговаца, не гаји никакву емоцију према стоци коју продаје, она је заинтересована само за користи тј материјалну добит коју има од продаје стоке, при чему јој је пијаца катализатор где се роба, тј стока мења за новац. На жалост, за обор елиту у Србији ту се прича завршава је обор елита у Србији новац сматра за вредност а не за оно шта новац у ствари јесте а то је јединица вредности.
У глави обор елите, КОЛИЧИНА новца је битна а не шта се са тим новцем ради. Због тога обор елита не ради ништа већ је превасходно заинтересована за ГОМИЛАЊЕ пара које наравно, не улаже у ништа сврсисходно. Оно у шта обор елита „улаже“ јесте паунологија, тј шепурење, она улаже у имиџ, тј слику коју жели да има и коју пројектује јер жели да је други тако виде.
Све ово доводи до тога да је обор елита у Србији, јалова, само опседнута и грандиозна. Нарцисоидна и психопатска једном речју и како су нарциси и психопате у суштини предатори и канибали, то чини да је српска обор елита, превасходно предаторско-канибалистичка и не продуктивна већ максимално насилна и деструктивна, као и сваки предатор.
Сви ови разлози доводе у својој коначности до креације реалности која је састављена од садистичког сировог иживљавања над свим и свачим, до усвајања просте логике џунгле у којој се само физичка сила поштује и оквира који се базира искључиво на перманентној борби за опстанак која чини да цела територија где обор елита завлада постане ништа друго до један велики, крвави- ЗВЕРИЊАК.
И тако, Београд, постаје звер која прождире Србију, јер-вук на овцу своје право има.
Наставиће се…
Драган Томић
P R E V R A T 