Па да кренемо….
Конкурентна урбана економија.
Када покушате да отворите ПДФ како би сазнали како то изгледа, добијате поруку о грешци и то је од прилике једина истина која је присутна у овој визији. Но, на сајту можете од прилике да схватите о чему се ради.
На првом месту је, наравно-ТРГОВИНА. Потом следи ТУРИЗАМ.Онда иде ПРЕРАЂИВАЧКА ИНДУСТРИЈА и на крају ПОЉОПРИВРЕДА.
Под трговином стоји следећи пасус.
„Београд је најзначајнији трговински центар у региону, самим тим трговина је једна од најзначајнијих грана у његовој привреди. Трговина се сматра интегративном делатношћу сваке привреде. Њен развој директно подстиче производњу, иновативност понуде, запошљавање и размену, не само на локалном, већ и на међународном, глобалном нивоу. Трговина ствара најјаче и најдиректније везе са светом, те сем економског, има и велики друштвени утицај“.
Прво питање које се намеће је, конкурентна у односу на шта? У односу на шта је урбана економија конкурентна, да ли је конкурентна у односу на друге градове или је конкурентна у односу на руралну економију? Из историјског наслеђа, у питању је и једно и друго. Обор елита, састављена од трговаца и шверцера, вођена паролом „Догнам-продам“ нема интерес да развија село и руралне крајеве, већ напротив, тежи да их одржи у што је могуће више подређеном положају и то ради тако што руралне крајеве држи заосталим и сиромашним са једне стране док са друге стране себе намеће као једини извор зараде. Другим речима, поново је у питању државни монопол, успостављен још од времена Уставобранитеља, где обор елита одлучује о буквално свему, без обзира да ли је стручна или не за то, јер проистекла из преврата и револуција, обор елита живи у перманентном параноидном страху од народа од кога зависи и кога презире те стога мора да му фуњарски подилази како би га одржала у блаженом стању. Принцип обор елите није компетентност, већ лојалност која пак гарантује безбедност.Лојалност се прибавља кроз непотизам, корупцију и негативну селекцију.
На овом месту, долазимо до друге ставке која помаже обор елити да се осећа свецки. А то је туризам и визија о туризму каже.
“ Београд је један од најстаријих европских градова у коме се граде капацитети најмодернијих карактеристика, попут грађевина у оквиру Београда на води, мостова и кула. Његово богато културно-исторјиско наслеђе, природне лепоте, културни, спортски и конгресни догађаји,постојећи туристички капацитети, средства и напори који се улажу у привлачењу туриста, већ сада су заслужили растућу тражњу за боравком,одмором и проводом туриста. Остварени резултати јасно говоре да Београд нема само туристичке потенцијале, већ способност да их и све ефикасније користи“
Обор елиту не занима континуитет, она презире континуитет јер континуитет је доказ порекла и обор елита се гнуша свог порекла. Због тога обор елита манично тежи да прекине тај континуитет тако што ће срушити старо и на његово место поставити копију новог, у овом случају копију Дубаија, који је пак копија Њујорка и кога красе мамутске парфемске бочице које се зову торњеви и куле, изашле из мозгова стархитеката, који су пак ништа друго до издркачине Курбизијеа. Бруталне и трауматичне архитектуре у којој масивне зграде без душе, састављене од стакла и метала имају за циљ да онога ко живи у њима учине да се осети малим и небитним.
Због тога, обор-елита руши Сава Малу баш као што је и краљ Ујебитељ дигао у ваздух Жрново како би на његово место ставио неку масонску психотичну издркачину у виду споменика незнаном јунаку који је, како историја показује, дао свој живот узалуд. Уствари, то и јесте суштина овог лудачког акта, споменик свима који су дали свој живот за ништа.
Разарањем обала Београда, обор елита у свом психотичном трансу, кида историјску везу са наслеђем и на тај начин обесмишљава како оно шта је било пре тако и оно шта ће тек доћи. Јер без контиуитета, нема ни контекста а самим тим ни смисла. На овај начни обор елита, не надограђује већ замњује старо новим и на тај начин она одржава приземност свог скоројевићког духа и тетоши својим нарцисодиним нагонима у којима све почиње од ње.
Поставља се онда питање, шта остаје од историје да туриста види? Шта је од „богатог културно историјског наслеђа једног од најстаријих европских градова“ остало да се види кад обор елита поруши све? Јел имамо ми нешто што се зове „Стари град“ који је очуван од урбаноцида. Не.
Па због чега би туриста дошао у Бг? Да са куле Београда наводи гледа на тврђаву преко које иде гондола, испод које је линијски парк и са које пичи истовремено гласна музика из клубова и вриштање пијаних и надрогираних старлета док их манијаци јуре за таслачење по жбуњима парка. И то све поред говнета пса и растргнуте мачке.
По чему се то разликује од градова од којих живе ? Дођите да видите копију свега што сте до сада видели. Зашто би ?
Па због јефтине дроге и јефтине пичке.
Ако тако поставимо, туристичка понуда Београда се своди на јефтин кокаин и јефтину пичку, у том светлу Калемегдан, тканина града и богато културно наслеђе нема никакво значење и у том светлу савршено је оправдано радити ово шта обор елита ради.
Како ипак то све треба одржавати потребно је да Београђани буду сведени на менаџерску класу и на том месту долази ПРЕРАЂИВАЧКА ИНДУСТРИЈА и ту каже.
“ Индустријски погони више нису у центру, већ се граде на периферији. Најшколованији људи више не раде само на универзитету и у институтима, банкама, државној управи већ и у привреди, производњи. Највећи просек зарада није у фирмама које имају седиште у центру града, већ на целом подручју Београда. Фабрике више нису у комшилуку, већ у индустријским зонама, а до њих се не долази више уским улицама, већ аутопоутем и возом. Све ово указује да се индустрија у свету динамично мења, а визија развоја Београда прати те промене“
Шта је, који курац ово???
Па ово је заправо историјат менталног поремећаја трговачке обор елите. Наиме, трговачка обор елита по самој својој дефиницији презире рад. Због тога најшколованији људи су провели свој радни век учећи друге да не раде ништа, да буду банкари, да буду буџетлије и ако баш мора да се играју у лабараторијама и праве показне вежбе и вечито експериментишу са својим визијама. Након два века, срБска трговачка обор елита је укапирала да ипак не може да лади муда у дућану већ да мора нешто и да направи. По максими „догнам продам“ и сходно својој скоројевићкој природи, она се не бави производњом, већ прерадом, читај кабл намотавањем и склапањем већ готових елемената. Другим речима, индустрија, креативност, иновације се држе на минимуму а оно у шта се улаже јесте сигурица тј склапање лиценцираних производа. Ништа ново, јер обор елита догна полу писмене које онда прода странцима као псеудо робље и то је то. Догнам продам.
Да би се све то наранило потребна је ПОЉОПРИВРЕДА.
“ Дугорочни циљ развоја пољопривреде је дефинисан као развој конкурентног и тржишно орјентисаног пољопривредног сектора, заснованог на интензивној производњи, природним ресурсима подручја, новим технологијама, који је усклађен са растућом тражњом београдског тржишта, високим еколошким стандардима и променама на међународном тржишту пољопривредних производа“
Са продатим ПКБ-ом, Београд је изгубио ресурс звани храна. Не само Београд, већ и цела Србија. Ово је потпуно нормално за трговачку обор елиту, у њеној природи је да ваља не да производи. Опет се поставља питање како је могуће развијати конкурентну пољопривреду ако исту продајеш као грану? Продао си пољопривреду, како можеш да је развијаш? Мислим, није твоја више.
Историја нас учи, да у Србији, обор елита да би се одржала, мора перманентно да одржава ову разлику те стога конкурентна урбана економија значи да ће се глодање Србије наставити и да ће се све паре гомилати у Београду, до момента када прекипи и када устане кука и мотика да све то разјебе у бескрајном циклусу трпљења и „великог народног одисаја“, као својеврсног великог ресета који СрБски народ тако често практикује. Ово значи да ће Београђани јести перманентно скупљу храну док ће пољопривредници за узврат перманентно сиромашити. Разлог зашто ће се ово десити лежи у логици обор елите која је трговачка и која не производи ништа те стога нема шта да да пољопривреднику. Наиме она од пољопривредника купује јефтино храну, коју онда продаје на тржишту и новац зарађен на тај начин троши на себе, тако што гради Београд који је пак копија Европских метропола. Но како је копија, он је увек корак иза, увек „није то то“ и то обор елиту перманентно тера да се све више и више труди да досегне недостижно. Оно шта обор елита хоће заправо, јесте аутентичност, но како све шта ради је копирање и то лоше, она аутентинчно никада не може да досегне из простог разлога, јер је она свој идентитет изградила кроз негацију свог сељачког порекла. Ово чини да је обор елита суштински скоројевићка, површна и коначно јалова и једино може одржавати свој идентитет ако одржава диспропорцију између себе и базе.
Ово није одржива економија, већ линеарна. Обор елита у Београд догна Србију и онда је завали странцима што Београд чини потрошачем у коме се ваља како тело тако и душа. У глави обор елите, Београђани нису ништа друго до запослни у овој „конструкцији“ у којој је све комерцијализовано и монетизовано. Као такав, Београд ће перманентно генерисати губитке јер не производи ништа већ само троши. Он је тржни центар, он је вашар, он је бордел, он је управа он је све само не део Србије.
Као такав, Београд више није ни град. Он је ништа.
Наставиће се…
Драган Томић
P R E V R A T 