Драган Томић, Загрљај сурле или Министарство Финансија Републике Србије убија Светог Ђорђа.

Епопеја звана опорезивање фриленсера се по свему судећи приводи крају, јер се очекује да ће нови предлог закона о опорезивању лица која свој приход остварују на интернету радећи за стране клијенте готово сигурно пред усвајањем и да ће постати активан следеће године.

По овом закону, Министарство финансија Републике Србије је сходно својој хм, „проблематчној са менталне тачке гледишта“ логици поделило фриленсере у две катеторије. Категорија А јесте категорија фриленсера који зарађују више од 500 евра месечно и категорија Б је резервисана за фриленсере који зарађују мање од тога. У зависности од тога, оно је доделило задатак својој верној сурли, званој Пореска управа Републике Србије да сише приходе фриленсера док ови не цркну. И ако на папаиру изгледа да су порези смањени и да је овај закон као повољан, ово није тачно.

Као и увек, епицентар овог зла, мрачна димензија из које излази сва несрећа привреде Републике Србије, јесте ПРОПОРЦИОНАЛНИ ПОРЕСКИ СИСТЕМ. Само у на овај начин је било могуће да овај проблем настане и само из тог мрачног лагума је могло да се роди овакво „решење“.

Апологете система у виду његових квази критичара, имају мантру да је разлог за перманентно лоше стање у Српској привреди крива некаква колонизација и у тој мантри зли странци су окупирали Србију уз помоћ домаћих издајника и сви они заједно црпе снагу Србије. Зато што они перманентно црпе енергију Србије Србија је слаба и због тога не може да се брани. Пошто не може да се брани она је осуђена на пропаст. Као решење, предлаже се окупљање народа који ће онда да збаци зле окупаторе и њихове сараднике и донесе правду и слободу Србији. А да би се то урадило, потребно је променити свест тако што ће се логика либералног капитализма заменти са домаћинском логиком који ће створити идеал Српске Сеоске утопије, јединог „природног и органског“ оквира у коме Србин може да преживи. Збогтога Србин мора да обаци демократију и сва та говна које је увезао са злог Запада и да се окрени магичној ДЕДОВИНИ.

Ова прича је лансирана од самог система управо као мера заштите, она је дистракција, сличан мамцима који избацују авиони када их јури ракта, јер мамци јесу циљ, али лажни.

Или да цитирам ДРП-а ова прича је курац.

Када погледамо историјски циклус буна у Србији које су наши магични дедови подизали против Српске власти долазимо до следеће табеле:

1. 1825 године, Ђакова буна, званични разлог бахато понашање државне управе и порези.
2. 1844 године, Катанска буна, званични разлог, збацивање Уставобранитеља и Карађорђевића и повратак Обреновића на власт.
3. 1857 годие, Тенкина завера, званичан разлог смена власти Обреновићи-Карађорђевићи.
4. 1883 године, Тимочка буна, званични разлог разоружавање народа под изговором стварања стајаће војске.
5. 1887-1896,Велики народни „одисај“, терор Пашића над Напредњацима

У 20 веку циклус магичних дедова се наставља само је сад „институционализован“ тако имамо.

1. 1903, Мајски преврат.
2. 1941, Мартовски пуч
3. 7 Јул 1941, Жикица Јовановић Шпанац убија два жандарма у Белој Цркви.

Дакле из свега овога јасно се види да наши магични дедови нису успели да реше проблем борећи се против тзв „неправде“ у Србији, по овом или оном основу, међутим наратив је увек у принципу исти, или су бахати обор кнезови или тзв сарадници окупатора и оно шта све ово спаја јесте да су сви напади вршени искључиво по моделу Србин против Србина или државе Србије.

Међутим када се подвуче фундаментална црта, резултат који излази није пријатан ни оку ни уху а то је да је Србија у суштни-НЕПРАВЕДНА држава. А неправедна је држава јер Србин државу као појам доживљава као неправду.

Парадоксално, разлог зашто Србин доживљава државу као неправду лежи у чињеници да је Србин државу изгубио, онда му је наметнуна Отоманска коју је он игнорисао и живећи вековима на рубу времена и простора, развио слику о самом себи као ПРАВЕДНИКУ кога воли Бог јер Бог је Србин. Тако, пошто је свети великомученички Срб раб Божији је само оличење правде то аутоматски значи да све друго што није он је неправедно. Тако је и држава, не само Србија, него држава као појам, је нешто страно и вештачко, неприродно и лоше и то у њему ствара анаксиозност која рађа агресију и тера га да буде „револуционар генетски“. Наравно, није он никакав револуционар, већ трауматизован човек који није имао избора него да се закључа у свој ум и да у њему створи идеализован свет, фантазам и сва његова фрустрација и самим тим агресија проистиче из конфликта маште и реалности.

Управо ово је место на коме долазимо до стварања наратива који ће Србина одвести на гробље и са њим Србију на депонију историје.

Једни начин на који се Србин могао мотивисати да гине за Европске Империје и Русију јесте да му се обећа управо то, фантастична држава која ће бити рај на земљи. Та фантазија има неколико итерација. Прва је наравно обнова Царства Душановог где преовлађује историјски концепт, потом Велика Србија где се пребацује са историјског на национални, онда Југославија, потом глобалистичка идеологија Комунизма и СФРЈ. Сви ови пројекти су обећавали некакву праведност и просперитет а као резултат давали су све супротно, што је и нормално, јер то је природа фантазије, тј обмане, тј лажног циља.

Два века константних промашаја довели су до тога да Србин у потпуности изгуби веру у државу и преда се тотално нихилизму. Међутим, ако се Србин предао нихилизму Српска држава није. Напротив, што је Србин више слабио тако је држава расла и јачала.

Проблем који овде настаје, лежи у чињеници да запослни у државној управи јесу исто људи као и народ и овом случају они су углавном Срби и као такви и они имају исти корен, корен у фантазији, што чини да је држава Србија једнако фантазија као и фантазија коју има народ Србије.

И та фантазија, је одраз у огледалу, другим речима фантазија у којој живе буџетлије запослни у државној управи републике Србије је 100% одраз у огледалу фантазије у којој живи народ Србије. Држава Србија је стога негација реалности у којој живе Срби. На овај начин, држава Србија увек зазире од народа и сматра га непријатељем и тежи да га држи у стању хибернације из страха да „не одахне“ и натакне је на колац као Пашић и синови док са друге стране народ, перманентно тежи да онесбособи државу тако што ће да је зајебе и ограничи њено деловање углавном тако што ће да је лиши новца, јер држава сама по себи не производи ништа већ само троши.

Да би контролисала народ, држава Србија мора перманентно да чини све како би народ био сиромашан и завистан од ње јер у противном би се отео контроли и онда би све буџетлије издахнуле у одисају народа. Стога основни циљ државе Србије јесте сиромаштво грађана не његов просперитет. Једино ако је народ завистан од државе он је неће напасти те стога у Србији постоји култ државе Србије оличен у крилатици „Овај или онај или држава да реагује“.

Гледано историјски, напор Српске државе да контролише Србе огледа се кроз одузимање аутономије и сводђење Срба на наркомане које државна управа дрогира наративима. То се радило у фазама.

• Прво је Милош Обреновић са законом о окућници донешеним 1836 године поставио основе за ендемско сиромаштво, тако што је забранио продају земље и куће у име дугова и тзв заштите народа од превараната и зеленаша, чиме је спречио укрупњавање поседа и тиме акумулацију првобитног капитала са којим би се касније Србија пребацила из феудализма у капитализам. На овај начин Милош је спречио стварање опозиције себи и на тај начин чувао своје привилегије и власт.
• Други корак јесу Уставобранитељи и ту је Илија Гарашанин кључан. Оно шта је Гарашанин урадио јесте да је створио тзв државну управу и онда је подредио глобалистичком циљу, што је за последицу имало да комплетна енергија и ресурси, како материјални и људски се усмере тако да се троше ван Србије кроз мегаломански пројекат звани панславизам и стварање неакве Велике Србије, при чему уместо да се богатство слива у Србију оно се извлачи из ње и троши немилице на „борбу за слободу браће“.
• Трећи корак је био стварање Цинцарске шверцерско трговачке елите којој је битно да се ваља и која форсира трговину као главни облик стицања првобитне акумулације капитала. У том свету, што је држава либералнија то се боље ваља тако да економска елита Србије ствара групацију људи чији је главна преокупација стицање богатства али не и његово улагање. Другим речима новац у Србији се гомила али не црикулише. Ту настају приче о благу, нарочито породичном. Трговачка елита у суштини не верује у државу, те стога државу и не гради. Ту настаје сточарско-шверцерска-трговачка логика где само дућан има вредност док све остало има цену и догнам продам мантра.
• Четврти корак је финализација другог кроз краља ујебитеља и стварања Југославије као дисфункционалног оквира где ће ослобођена браћа да нам помогну за џ и из захвалности што смо их ослободили да раде за нас. То се завршило са метком и касније јамама и камама у 2 св рату.
• Пети корак је усвајање глобалистичке идеологије комунизма као нарцисоидне издркачине у виду психозе о свету правде и једнакости.
• Шести корак јесте распад свега тога и економски канибализам током 90-их где чувена држава, оставиши без Тита пастира, прождире свој народ од стране технократе Милошевића који постаје опет лучоноша правде и који ће да све то среди. Под њим долази до те синергије државе и криминала где се губи идеја општем консензусу кодификованом у законима, већ влада закон џунгле где већа звер ждере мању и где појам закона нестаје.
• Седми је финални, кад је ова прича пукла и када су се све те илегално стечене паре морале легализовати, у виду „демократских промена“ када сав тај крвав новац се пере кроз транзицију и приватизацију и то траје до 2010 када се све то потрошило и када се прелази на задуживање као основни вид финансирања државе Србије.
• Осми корај је овај где смо сад, крај ере јефтиног новца и кредита када држава Србија кошта више него што може да сише из Србије и сада јој крче црева.

И овде долазимо до проблема званог ПРОПОРЦИОНАЛНИ ПОРЕСКИ СИСТЕМ.

Пропорционални порески систем јесте начин опорезивања где је пореска стопа иста без обзира на висину дохотка или примања. Ово значи да ако је пореска стопа 20% и имамо две зараде унутар тог система, у случају Србије то су зарада А од 100 Евра и зарада Б од 500 Евра, обе ове зараде ће бити опорезоване са 20%. Оно шта произилази из ове математике јесте да онај чији је доходак 100 евра ће платити порез 20% и тиме остати са 80 евра или ти 80 посто своје зараде а онај чији је доходак 500 евра, ће платити 100 евра пореза и остати са 400 евра зараде. Пропорционални порески систем стога, фаворизује богате а сатире сиротињу и као такав, овај систем је идеалан за догнам продам, шверцерско-трговачку обор елиту у Србији, јер чини од Србије рај за „ИНВЕСТИЦИЈЕ“, јер сатире домаћу прозиводњу и продуктивност, чиме елиминише конкуренцију и отвара тзв „тржиште“ јефтине високо образоване радне снаге за „ИНВЕСТИТОРЕ“.

На ово треба додати и другу умоболну карактеристку пропорционалног пореског система која произилази из његовог раскида са реалношћу (пореска стопа је иста без обзира на висину дохотка, читај основа за порез није реална зарада) а то је да се порез примењује без обзира на то да ли доходак постоји или не. Другим речима, чим региструјете фирму, сурла набада и ви стартујете одмах из дефицита а да нисте зарадили ни динара.

Последица овакве реалности јесте да ви, када отворите фирму, превасходно мислите на сурлу а не на посао и тржиште, јер сурла је та која одлучује хоћете ли преживети или не. Ако немате новца да нахраните сурлу, сурла ће вам затворити фирму и послати вас у затвор, без обзира на то колико имате добру идеју за бизнис и колико добро радите свој посао.

Ово за последицу има монохроматски економски развој, тј ако се неко одлучи да покрене сопствени посао он то ради углавном у тзв „сигурним секторима“. Знате већ, мењачница, пекара, кладионица, неки сервис, пекара,кладионица, сервис,пекара, кладионица и то је то. Сигурица,

Због овога снови умиру у Србији, снови и иновације које су изнедриле данашње гиганте као што су Гугл,Мајкрософт,Епл, Амазон итд, који су сви почели из гараже и са идејом и захваљујући прогресивном опорезизању, нису одмах имали сурлу за вратом и стартовали су из суфицита и постали глобалне корпорације са профитима који се на годишњем нивоу мере са вековним буџетима Србије. У Србији, ова прича никада не би успела јер моменат када би двојца иноватора решила да ураде нешто иновативно, сурла би им исисала сав капитал за годину дана и они би умрли у привредном смислу. Стога ти иноватори имају опцију да оду у нормалне земље или да отворе печењару и пекару и да хране сурлу а да баш не цркну од глади.

Ово чини да је Србија земља у којој знање и иновације немају никаву сврху те стога нису ни на цени и зато се бесомучно извозе, чинећи Србију досадном, опасном и мртвом земљом у којој нема живота за домаћу привреду.

Пропорционални порески систем је свео привреду Србије на улицу где на једном крају имате Бошову фабрику између које је фризер,пекара,мењачница и кладионица и одма поред ње је Влада Србије из које вири увек гладна сурла Министарства финансија која се тови од опрезивања Боша и пекаре. И док се тови, Бош када оде а отићиће сигурно услед енергетске кризе тј краја ере јефтине нафте, сурла ће да поједе пекару и онда ће да цркне од глади јер све шта је Министарство финансија Републике Србије радило свих ових година јесте сечење гране на којој седи док се бесомучно товило од донација и комбинација и инвестиција.

Фриленсери су били опасност јер су показали да се може живети од свог рада и без донација и комбинација, на основу својих вештина и виспрености. Они су били тај трачак наде да неће баш све умрети када крај ере јефтине нафте дође и кад пресахну „инвестиције“ и комбинације.

Међутим, Министарство финансија републике Србије, сада већ свесно да долази крај, је решило да и то уништи тако што ће „интегрисати“ фриленсере у порески систем кроз овај „закон“. Тако што ће их убити и појести своја три огромна зуба звана доприноси (који ће стално расти јер млади одлазе а пензоси остају), порезима који ће стално расти јер инвестицја и донација и кредита јефтиних више нема и акциза (јер ће цене енергената само расти). Нека се не надају да ће свеже месо у виду Руских избеглица нешто ту променити. Чим осете дах сурле побећиће главом без обзира у земље које своју егзистенцију базирају на реалности а не на фантазији.

Епопеја која је почела са падом Милошевићеве власти, када су „Жути“ дошли на власт и кренули у пресинг звани транзиција а који се свео на копирање Немачког пореског система имао је једну малу грешку. Да би Немачки порески систем функционисао, прво мораш да имаш протестантску радну етику и навике, да имаш традицију да то ради, да имаш Боша,Басф, да имаш становништво које државу доживљава као Дојчланд убер алес, која другим речима Немачку воли а не ратује против ње. Да будеш индустријалац а не шверцер трговац.

Сурла броји своје задње дане јер је клима промењена. Навикла да плива у океану инвестиција и јефтиних кредита, јефтиног новца она се тотално прешалтала на живот од донација и комбинација.

Године су пролазиле, државни апарат је растао, товио се са мегатренд старлетама, јело се, пило се, јебало се, возила су се скупа кола, шмркало се бело са гузице силикон старлете или са њушке прасета на ражњу или се клопала сланина са сисе девојке https://www.vesti.rs/Drustvo/U-KLADOVU-JELI-SA-GOLIH-DEVOJAKA.html. Кога бре боли рац за неку дизајнерку што ради сајтове за фризерски салон у Њујорку. Пара ко шаше.

Све то је омогућавао јефтин кредит који се базирао на јефтиној нафти. Атрофирани систем сада више нема шта да једе, појео је све и остаје му још да поједе сам себе и тако умре или да се не поједе и цркне од глади.

Из гроба, дух мртвих фриленсера се грохотом смеје.

Наби сурлу у дупе и пропорционално се храни.

Само тешко да ће тај „тест одрживости“ проћи. Перпетум мобиле није могућ због закона ентропије и не може се само сисати, мора се и дојити.

Драган Томић.