Драган Томић, Иза огледала или како буџетлија перципира реалност.

Собзиром да ми је Дрп скренуо пажњу да нисам довољно елаборирао своје ставове у предходном тексту, то ћу сада учинити.

Дрпе дис уан из фор ју.

Стиче се утисак из предходно писаног текста да ја мислим да фриленсери не требају да плаћају порез. Ово није тачно, јер ја мислим да фриленсери требају да плаћају порез. Прблем лежи у начину како се порез обрачунава и како се наплаћује. Ако фриленсер остварује приходе који су варијабилни, како по износу тако и по учесталости, због чега је логично да се од њега тражи редовно плаћање пореза и доприноса у фиксном износу. Овде није питање да ли он хоће или неће да плати порез, фриленсер хоће да плати порез али ако нема одакле да га плати како ће да га плати? Ако фриленсер хоће да плати порез али због природе посла тј варијабилности понуде и потражње он то није у стању да уради, зашто то њега чини криминалцем који не испуњава своје обавезе према држави из кога произилази да држава има право да му се усере у живот? Он не жели да превари државу тако што ће утајити порез, већ просто нема одакле да плати јер у том кварталу тржиште није имало потребе за његовим услугама. Зашто је он крив за то и зашто је уреду да га држава кажњава? Из овога следи, да ли је рад по фриленс моделу рационална опција када је крајњи исход затвор у држави Србији у случају да посао пропадне из овог или оног разлога? Коначно, каква је то логика која држави Србији даје за право да јој пропорционална метода обрачуна и наплате пореза буде сасвим логична и исправна?

Одговор је прост- ово је нормално и логично једино ако сви запослени у државној управи Србије имају дијаметрално супротну логику од логике људи од којих наплаћују порез и потраживања. Другим речима, логика Министарства Финансија и Пореске управе, директно је супротна логици и законима тржишта у коме ради фриленсер. Пошто је Министарство финансија и Пореска управа диспропорционално јача од фриленсера, она има моћ да своју реалност наметне фриленсеру, она тиме уништава његову реалност и тера га да игра по њеним правилима која немају везе са правилима тржишта и доводе до тога да фриленсер не може да ради, што истог чини животно угроженим. И то је проблем, није проблем порез и доприноси, проблем је право на рад које Министарство финансија одузима фриленсеру терајући га да игра по својим правилима на терену где та правила не важе и то је динамика конфликта и срж проблема.

Проблем је у томе што Држава Србија очекује да убира констатан и редован приход од извора који нити је константан нити редован и констатно и редовно инсистира на томе да је то једини начин на који је могуће пословати и приходовати.

Сад долазимо до логичке замке.

Пример:

Ако би ја као фриленсер одлучио да се бавим израдом 3д модела које намеравам да продајем на берзама модела широм света или пружао услуге анимирања 3Д модела за потребе клијената из иностранства, због чега Министарство финансија мисли да је то немогуће. Ако ја то одлучим и урадим, и за то будем плаћен због чега Министарство финасија мисли да је то немогуће и да ја тиме кршим закон?

Одговор је опет прост. Министарство финансија мој рад сматра логичним и реалним само и једино уколико мој рад, обезбеђује корист Министарству финансија тј докле год мој рад обезбеђује плаћање пореза и доприноса и то на начин који је Министарство финансија прописало и сматра логичним, мој рад је могућ, реалан и у складу са законом. На овај начин, Министарство финансија мени диктира како да радим, путем својих захтева оличених у наплати пореза и доприноса, тј понаша се као да је оно мој послодавац а не берза и тржиште на коме ја радим и остварујем добит. Да ствари буду горе, преко мене као неком ко своју делатност обавља на међународном тржишту рада, Министарство финансија намеће своју логику и диктира међународној берзи како да ради тиме што мене условљава како да радим на берзи.

Сведено и просто, ово значи да је сврха рада грађана Србије да финансирају државу Србију и сваки рад који то не омогућава је противзаконит само зато јер буџетлије од њега немају корист.

Пример 1.

Драган је направио пет модела мајмуна које је понудио на продају на берзи за 3Д Моделе у Њујорку. Услови продаје су, проценат берзи од продаје, порез Сједињеним Америчким Државама од продаје модела. Драган се сагласио са условима функционисања и ставио мајмуне на продају. Након три месеца, два од пет мајмуна су продата десет пута, берза је узела свој део од продаје, ИРС је обрачунао порез од продаје, наплатио на крају године и Драгану је остао профит од продаје. Следеће године, није било потребе за мајмунима и Драган није зарадио ништа, берза није наплатила ништа и ИРС није опорезовао ништа. Треће године, Драган је направио 20 рибица и за годину дана продао свих 10 и то по 100 пута, берза га је наградила за то са смањеним процентом док је ИРС опет обрачунао свој део који по прогресивном опрезивању је мало већи од предходног и Драгану је остао већи профит од профита из прве године. Четврте године, на основу рада у предходне три године, Драган је направио пет напредних модела Афричких слонова који могу да се анимирају, од тих пет модела три су продата, берза га је опет наградила за успешну продају са смањеним процентом, ИРС је узео свој део који је исти као и предходни јер је зарада иста као и предходне године, док је Драган заджао профит. Међутим, студио је видео Драганов рад и одлучио је да га запосли на основу његовог рада на берзи у те четири године тако да је Драган сада запослен у високо профитабилној фирми, прима плату, плаћа порез и повремено направи неки модел који окачи на берзу.

Пример 2

Драган је направио десет модела корњача и понудио их на продају у берзи за 3Д моделе у Београду. Услови продаје су проценат берзи плус порез од продаје. Драган, регистрован у Пореској управи Србије као фриленсер, има обавезу да за три месеца држави Србији заради за порез и доприносе у висини коју је Пореска управа и Министарство финансија одредило на основу просека радника запослених у Бошовој фабрици и плате посланика који се дотира из буџета који се пак пуни из кредита које је Држава Србија узела од ММФ и Приступних фондова ЕУ. Како је плата у Бошовој фабрици 700 евра а плата посланика у Скупштини 2000 евра, плус акцизе на гориво и цене малина, то значи да је просек 1300 евра и на основу тога Министарство финансија је одредило да Драган квартално држави Србији дође 1300 евра на име пореза и доприноса. Ово значи да дест корњача које је Драган направио треба да коштају минмално 130 евра. Како су корњаче превише скупе, Драган није зарадио 1300 евра и на тај начин није испунио своје пореске обавезе према Држави Србији, због чека је кажњен са 1300 евра и пет година затвора због утаје пореза. Како берза није продала ништа, берза је затворена а Драган је након одслужене казне извршио самоубиство.

Када је вест о овоме доспела у јавност, објашњење из Министарства финансија је дошло у коме се каже да оно жали због смрти Драгана али да се не осећа кривим јер порез мора да се плати и да је Драган крив што није нашао бољи начин да заради паре те да је стварни разлог зашто је он извршио самоубиство тај јер је глуп и будала. Срби који су то гледали долазе до закључка да им је боље да не уче рад на компијутерима, не праве дигиталне корњаче и да паре леже у диловању дроге, проституцији и пекарама јер не желе да заврше као будала Драган.

Дакле, Дрп-е проблем фриленсера није порез ни доприноси, проблем фриленсера је у томе што Држава Србија њима одузима право на рад.

Надам се да је сад мало јасније.