Драган Томић, Иза огледала или како буџетлија перципира реалност, део 2.

Сви проблеми које Србија и Срби имају долазе из једног центра а тај центар јесте Држава Србија. Јесте да сам поменуо раније али поновићу опет, Држава Србија није исто што и Србија.

Државу Србију треба посматрати као на корпорацију која се налази на територији Србије и која је споља организована као фирма док је изнутра организована као релгијски култ. Дакле, држава Србија је ту да заради на Србији и од Срба при чему запослени у држави Србији се понашају као религиозни верници. Основа вере тог култа јесте лични интерес, док је владајући дух нарцисоидно-психопатски.

Предаторски.

Када се анализира понашање свих владара у новијој историји Србије а то обухвата период од 19 века до данас, уочавају се константе које се не мењају.

Прва константа јесте апсолутизам владара и његов монопол на цео живот народа и земље. Друга константа јесте стварање и одржавање сиромаштва као основне полуге власти. Трећа константа јесте репресија извршне власти и војске. Четврта константа јесте абнормална бирократија. Пета константа јесте не постојање институција и шеста константа јесте тотална корупција.

Скраћено, кроз историју, Српска држава је била и остала, насилна, скупа, нефункционална творевина, обогаћена аутдеструктивним механизмима који су кроз историју доводили до перманентних конфликата, насилних смена и преврата уз перманентно урушавање самих појмова институција и закона.

Српска држава је оно шта се на западу зове failed state. Саката држава, држава али не у пуном смислу те речи. Она је имитација државе. Симулација.

Основни стуб моћи, на коме почива држава Србија, јесте сиромаштво и контрола сиромаштва.

Собзиром да држава Србија народ Србије сматра конкурентом, као и сваки организам, њу нагон за самоодржањем тера да наорду Србије одузме моћ да управља сопственим животом и то ради кроз контролу сиромаштва. Начин на који то ради јесте кроз обесмишљавање рада и образовања.

Наиме, како је циљ државе Србије сиромаштво, држава Србија да би сиромаштво креирала и одржавала, не сме да дозволи да Србија напредује и да се развија. Она мора да Србију конзервира јер једино тако држава Србија може одржати контролу над Србијом и самим тим обезбедити сопствени опстанак.

У пракси, то се најбоље види на примеру словеначког Горења које је, када је отварало погон у Ваљеву, је пројектовало зараду за запослене од 400 евра на шта су буџетлије из Ваљевске општине поскакале чупајући косе и рекле да зарада не може да буде 400 евра него 200. Разлог зашто зарада не може да буде 400 евра већ 200 лежи у тз „разредима“, тј стварној подели моћи, која каже, да запослени у државној управи морају да имају плате процентуално веће него оне у привреди. Ако би Горење радницима дало 400 евра, то би аутоматски значило да би плате буџетлија у општини Ваљево морале да се повећају и како пара у буџету нема за њихово повећање, радници Горења морају да имају мање плате да би сатрапи на буџету могли да ладе муда, испијају кафе и јебу се по канцеларијама не радећи свој посао. Горење је наравно било одушевљено овим, јер им је то смањило трошкове и тако да се фабрика отворила и све је до јаја.

Наравно, до јаја је курац, јер са 200 евра платом, радници у фабрици нису могли да уведу централно грејање, тако да данас, ваздух у Ваљеву је на нивоу онога у Чернобилу, два сата после експлозије реактора.

https://www.politika.rs/scc/clanak/484887/Plate-u-javnom-sektoru-za-100-evra-vece-nego-kod-privatnika

Е сад, постоје економисти попут Миодрага Зеца, који причају о томе како је Србија земља расподеле а не креације и ово становиште је само донекле тачно. Србија није само земља расподеле, већ је нешто много много горе од тога. Оно шта Србију чини тако несрећном земљом за живот јесте нешто што би се најкраће могло описати као УДБАШКА ДРЖАВА.

Удбашка држава јесте феудални тип организације државне управе, православног типа у коме је владар уједно и свештеник и обједињује апсолутну власт. Модернизована кроз комунизам, удбашка држава је са феуда прешла на корпораицју али је задржала религијски карактер и апсолутизам феудалног типа као и унутрашње уређење. Због тога данас, удбашка држава јесте и корпорација и култ у исто време и то је оно шта је чини толико деструктивном спрам Србије. Њена деструктивност се огледа у само једној ствари а та ствар је тотални раскид са РЕАЛНОШЋУ.

Удбашка држава постоји, парадоксално, пре оснивања саме УДБЕ те стога њу не треба везивати за државну безбедност већ за улогу коју државна безбедност има а то је ОДРЖАВАЊЕ ПОРЕТКА тј конзервацију стања. Термин Удбашка држава се користи просто зато јер је згодна јер са најмање слова описује суштину проблема а та суштина проблема јесте неконтролисани уплив апсолутне моћи у било који аспект друштва, дистрибуцију те моћи и њену употребу. Стога, удбаше не треба посматрати као искљчиво као припаднике служби безбедности, и ако они највише долазе одатле, већ много шире, као на стање ума.

Ума опијеног апсолутном моћи и разведеног од реалности и интеракције тог ума са реалношћу кроз фантазију, тј психозу.

Собзиром да удбаш представља агента апсолутне моћи, његов неконтролисани уплив у све сфере живота чини да је живот у таквој средини хаотичан и управо због тога ХАОС је саставни део модуса операнди у удбашкој држави. Сликовито речено, то би вам било исто како када би сте живели на планети где гром може да вас удари без обзира на то да ли је време лепо или ружно, може да вас удари напољу, у соби, на ВЦ шољи било кад и било где, без било какве логике,смисла и разлога.

Једнако, удбаш као агент апсолутне моћи, попут вируса, инфицира све са чиме дође у контакт.

Пример:

Мића је пре Другог Светског рата био пробисвет и коцкар, нарцисоидни психопата који воли да своју унутрашњу агресију и конфликте, избацује напоље слепо верујући да ће тако решити унутрашњи немир. Ово чини да је Мића садиста.

Мића је у Другом Светском рату, бацио Молотовљев коктел на нацистички тенк и запалио га. Тенк је био без посаде, напуштен али је га је објективно, Мића уништио. Други који су били са Мићом су то видели и када се рат завршио Мића је проглашен за Народног хеорја и добио је као награду за свој хероизам, чин пуковника и ако није завршио пре тога никакву војну школу. Мића, у вечитом конфликту са законом и у паничном страху од полиције, као Народни Херој бира да буде пуковник полиције и то не обичне, него оне тајне, најмоћније полиције. Како су комунисти уствари сви до једног НКВД-овци, Мића, опседнут моћи, зна када треба да шени а кад да гризе, пролази проверу код НКВД-а и постаје пуковник тајне полиције. Тајна полиција мења своје називе, од ОЗНЕ,УДБЕ, ДБ, БиА како год, међутим њена природа остаје иста а то је да је извор апсолутне моћи и Мића као припадник УДБЕ јесте агент апсолутне моћи. Као агент апсолутне моћи, Мића оће да јебе и то да јебе најбољу пчку, стога Мића жени Славицу, балерину Народног Позоришта. Мића је одваљује од курца јер јебе ко животиња, то се Славици свиђа али је толико разрађена да више не може да буде балерина. Мића јој сређује да буде управница Народног позоришта. У том моменту, Славица постаје УДБАШ и цело Народно позориште постаје УДБАШКО. Мићи се рађају син и ћерка који моментално постају УДБАШИ још као бебе.

Породилиште у коме су се родили Мићини син и ћерка, такође постаје УДБАШКО породилиште, јер Мића има моћ да побије докторе и запали породилиште ако му се са децом нешто деси. Како време пролази, Мићи Славица постаје досадна и он сада има две љубавнице, Милицу и Јелену. И Милица и Јелена постају УДБАШИ јер су дале пичке Мићи. Милица је наставница у основној школи и ово чини да основна школа постаје УДБАШКА јер Милица путем пичке је прикопчана на Мићин курац и самим тим је у директном контакту са апослутним извором моћи. Јелена је на исти начин прикопчана на апсолутни извор моћи само што је Јелена куварица и ресторан у коме ради такође постаје УДБАШКИ ресторан.

Трансфер моћи Миће је директан и стога врло ефикасан. Мићина деца одрастају тако да их се сви плаше и сви им угађају, због тога Мићина деца почињу да верују да је то зато јер су она стварно Богови и њихов его расте до граница познатог универзума. Сви са којима Мићина деца дођу у контакт, такође постају УДБАШИ.

Како расту, Мићина деца иду на факултет, при чему факултет постаје УДБАШКИ јер мора да се повинује Мићи.

Коначно, Мићина деца постају људи и отварају своје фирме, при чему фирме као и сви запослени постају УДБАШИ.

Како ништа нису учили, ништа не знају, да би фирме функционисале, цео систем мора да буде такав да толерише њихове глупости и да им омогући пословање и на тај начин цео систем постаје УДБАШКИ.

Да би такав систем могао да функционише, конкуренција не сме да постоји. Нити може да постоји, јер ако се нађе неко ко је бољи од Мићине деце, Мића вади ТТЈЦА или шаље своје „сараднике“ да „реше ствар“.

Е то је УДБАШКА држава.

То су све те Миће, то су сви ти Генекси, Бетекси, Долекси, Балекси, све те мега успешне социјалистичке компаније а у ствари само паравани за хиљаде и хиљаде Мића и њхиових потомака и цео систем функционише. Са само једном сврхом- да обезбеди пензију за Миће и зараду за Мићине потомке.

УДБАШКА држава јесте ментална пројекција Мићиног ума, то је свет параноје, панике, хаоса, ноћних мора, који очајнички покушава да контролише себе тако што ће контролисати околину. Како то није могуће, тај свет је у перманентном хаосу и он тај хаос пројектује споља у слепој и бесмисленој нади да ће тако постићи унутрашњи мир.

Јер почива на лажи. Мића није народни херој јер је тенк био празан.

Драган Томић