Драган Томић, Откуцаји у тами- комплекс мртве мајке.

„

Превод песме „Мајка“ од групе Рамштајн.

Od suza posivela gomila dece
Čupam joj jednu sedu vlas
Bacam u vazduh vlažni lanac
Voleo bih da sam imao majku
Nijedno sunce ne sija za mene
Nijedne grudi nisu za mene mleko isplakale
U mojem grlu zabodeno je crevo
Nemam pupak na stomaku

Majko, Majko
Majko, Majko

Ja nisam smeo da ližem ničije bradavice
Nijednog nabora da me sakrije
Niko mi nije dao ime
Začet sam u mržnji i bez semena

Majci koja me nikad nije rodila
Zakleo sam se noćas
Pokloniću joj jednu bolest
I potom je udaviti u reci

Majko, Majko
Majko, Majko
Majko, Majko
Majko, Majko

U njenim plućima stanuje jegulja
Na mome čelu mladež
Otkloniću ga poljubcem noža
Čak iako zbog toga moram da umrem

Majko, Majko, Majko, Majko

U njenim plućima stanuje jegulja
Na mome čelu mladež
Otkloniću ga poljubcem noža
Čak iako ću od toga da iskrvarim

Majko, oh, daj mi snage

Majko, Majko
oh, daj mi snage
Majko, Majko
oh, daj mi snage
Majko, Majko
oh, daj mi snage „

Андре Грин, рођен 12 Марта 1927 године у Каиру, је био Француски психоаналитичар, који је, завршивши студије на Париској медицинској школи, 1965 године постао члан Париског Клуба психоаналитичара. Постао је њен предсадинк у периоду 1986-1989. Пре тога од 1975 до 1977 био је под предсадник Интернационалне Асоцијајцие психоаналитичара и од 1979 до 1989 професор на УЦЛ (University College London). Преминуо је у 84 години, 22 Јануара 2012 у Паризу.

Његово животно дело, може се сумирати у оквиру нечега што се у психоаналитици назива Гринова синтеза и која се, крајње уопштено речено, бави пред-свесним стањима у оквиру којих питање одсуства има централно место. Грин одсуство дефинише као негатив, тако да његов даљи рад истражује утицај и развој личности из те премисе, из премисе одсуства тј негације и који је сумиран у делу „Комплекс мртве мајке“ написаном 1980 и објављеном 1983. Дело се бави раном и деструктивном интернализацијом и идентификацијом са фигуром смрти, тј депресивном и емотивно недоступном-мајком и каснијим развојем личности на основу тог полазишта.

На тај начин полазна тачка Андреовог пута јесте нешто што се у психо аналитици зове : ПРАЗНО ШИЗОИДНО ЈЕЗГРО.

На основу анализе сведочења Косте, његовог злочина и реакција на то, за мене, сумње нема да је структура његове личности и унутрашња логика која је довела до злочина у ОШ „Владислав Рибникар“ у потпуности базирана и покренута од стране празног шизоидног језгра.

И како је Србија, сама по себи екстремно патолошка средина, она је препуна људи који у себи носе празно шизоидно језгро и број Кости свих узраста и полова је огроман. Због овога, никакве санкције и никакви позиви за вешања неће уродити плодом. Онај који је покренут овом логиком наћиће начина да реагује на исти начин као Коста, ако нема пиштољ узеће нож, сешће у ауто, узеће бензин, пустиће брата пит була, средства са којима ће извршити команду празног шизоидног језгра, нису битна. И то ће урадити без обзира на године које има, јер празно шизоидно језгро се ствара у моменту рођења и остаје унутра за цео живот. Због тога је екстремно битно бити свестан постојања празног шизоидног језгра, разумети његову динамику јер једино тако и то доста тешко, спречити испољавање његове динамике.

Људи као врста, долазе на свет прерано. За разлику од осталих сисара, који пар сати или пар недеља након рођења су у стању да се старају о себи, људско младунче знатно спорије сазрева и није потпуно функционална јединка до раних 20 их година. Ово значи да сваки човек, почиње свој живот као беспомоћна и тотално зависна јединка. Због овога, улога мајке као примарног даваоца пажње је круцијална. Међтуим, и ако зависна и беспомоћна, беба поседује врло рудиментарну свест о себи, и ако у тим раним данима, она живи у симбиотичком односу са мајком. Не само да је у симбиотичком односу са мајком, беба заправо не доживљава себе као засебну целину, већ је, стопљена са мајком и преко мајке стопљена је са светом. За бебу она је мајка и она је свет баш као што је свет мајка и свет је беба.

Границе у раном периоду бебиног живота дакле, не постоје.

Како беба расте и како расте спознаја како о свету тако и о себи, беба пролази кроз изразито трауматичан процес-процес индивидуализације. Беба постепено схвата да она није мајка и да мајка није она и касније да мајка није свет нити да оно није свет.

Како се процес одрастања наставља, дете јача своју индивидуализацију и пролази корз више фаза развоја све до краја када постаје функционална јединка у пуном смислу те речи. Међутим, опште је прихваћено да до шесте године, које се називају формативне, личност јединке је мање више формирана.

Те фазе, према Немачком психоаналитичару Ерику Ериксону, могу се поделити на следеће целине.

1. Од 0 до18 месеци-развој поверења (позитив) или не поверења (негатив).
2. Од 18 месеци до 3 године-развој аутомије (позитив) или срамоте и сумње у себе (негатив).
3. Од 3 године до 5 године- развој иницијативе (позитив) или кривице (негатив).
4. Од 5 године до 13 година- развој марљивости и преданости (позитив) или инфериорности (негатив).
5. Од 13 до 21 године- развој идентитета и улога (позитив) или идентитетска конфузија (негатив).
6. Од 21 до 39 године- развој блискости (позитив) или изолација (негатив).
7. Од 40 до 65 године- прегалаштво (позитив) или стагнација (негатив).
8. Од 65 до смрти- интеграција ега (позитив) или очај (негатив).

Уопштено ово значи да:

1. У првом перидоу до 18 месеци особа развије поверење, она ће имати поверење у околину и заузети позитиван став према бућности. Уколико развије негативан, она ће развити сумњу како у околину тако и будућност.
2. За период од 18 месеци до 3 године, развија се осећај само контроле, емпатије и адекватности. У случају негатива, особа развија осећање кривице и не адекватности. Гоњена сумњом она није у стању да се посвети спољашњем свету, већ је фокусирана на само преживљавање и долази до губитка способности емпатије.
3. За период од 3 године до 5 година, особа развија иницијативу и способност да врши интеракцију са околином, независно. Уколико је резултат негативан, особа је блокирана сумњом и, оптерећена срамотом и као резултат немогућности интеракције са околином она развија кривицу јер је није способна да независно делује на околину.
4. За период од 6 година до 13 година- особа почиње да схвата комплексне механизме и процесе, учи да приоритизује задатке и да се организује. У случају негатива, особа развија осећање инфериорности, постаје конфузна и неорганизована.
5. За период од 13 година до 21 године- Особа почиње да види себе као посебну и интегрисану (фаза секундарног нарцизма). У случају негатива, особа не зна ко је и шта је и где припада.
6. За период од 21-39 година- Особа развија способности да се посвевти другима, да воли и буде интимна. У случају негатива, особа се повлачи у себе, нема способност формирања веза и дубљих односа са другим особама.
7. За период од 39 до 65 године- Особа развија бригу за шири контекст, као што је породица и друштво. У случају негатива, особа је заинтересована само за личну корист и просперитет.
8. За период од 65 године до дубоке старости-Особа развија осећај интегритета, испуњености и способност прихватања своје коначности.У случају негатива, особа развија дубоки очај изазван осећањем бесмисла и безнадежности због пропуштеног живота и страх од смрти.

Из свега овога се види, да у привх 6 година, поставља се темељ личности и тај темељ и ако прости и базичан, заправо у потпуности одређује будућу трајекторију развоја личности. И као што сам рекао на почетку, главни стуб ослонца у том периоду јесте-МАЈКА.

Најбитнија ствар коју мајка треба да ради у том периоду јесте пре свега да ВИДИ дете. Она мора да га примети и мора да реагује на његове потребе. Дете тада добија повратну информацију од мајке и гради себе на основу тих повратних информација. У случају да мајка добро уради свој посао, она ће детету допуштати или забрањивати да ради одређене ствари и на тај начин дете ће почети да развија осећај шта је дозвољено шта није, шта је добро а шта лоше. Међутим више од свега, интеракција мајке и детета, дефинисаће индентитет детета и дати му осћај да постоји. Коначно, даће детету осећај да је оно живо.

Све ово не постоји унутар психе детета уколико је мајка емотивно одсутна и не заинтересована за дете. Како нема никога ко би рефлектовао детиње потребе и захтеве, не постоји ништа што би довело до стварања темеља за каснију личност и темељ личности остаје не формиран. Како мајка није емотивно присутна, дете расте у атмосфери страха и несигурности и њиме владају само нај примитивнији инстикти од којих, пошто још није полоно зрело, инстикт за преживљавањем је доминатан. Међутим најгора ствар у оваквој поставици јесте, да дете, како нема никога са којим би се идентификовало, усваја ништавило као полазну тачку и оног момента када усвоји ништавило, оно се са њим идентификује и тада долази до формирања празнине на месту где је требала бити мајка и та празнина, то празно место постаје празно шизоидно језгро. Мртво језгро у темељу личности те особе. Тада долази до инверзије и дете се не осећа живо, већ мртво. Од тог момента све шта то дете ради увек има негативан предзнак. Јер уместо чврстог темеља на коме нешто се гради, дете има бескрајну рупу у коју све шта ради пропада.

Ово доводи до стварања ужаса које дете осећа спрам те празнине. Оно је немоћно, оно је неспособно и испред себе и око себе нема ништа. Не само да нема ништа него је оно само ништа. Оно не постоји. Оно је, са становишта развоја личности једноставно-мртво.

Како време пролази, његова смрт се само шири и ништавило које је у њему, обесмишљава све око себе. То дете није у стању да има веру у будућност, јер будућност не види од те таме, оно није у стању да види себе и да види друге, оно не зна шта је око њега и ко је око њега. Оно, као дете, остаје доживотно закључано унутар апсолутне таме у којој осећа,види и чује само себе.

Како мозак мора да се развија и како једино може да се развије у околини која је безбедна, дете почиње да развија виртуелни свет унутар кога је развој могућ. Тај унутрашњи свет, собзиром да је креиран унутар ума детета, временом престаје да буде фантазија и за ум тог детета постаје реалност, док се реалан свет игнорише или посматра кроз филтере који имају само једну сврху а она је да фантазију унутар ума такве особе учине што реалнијом. Реалност и спољни свет тада постају ресурс који се користи како би се фантазија одржала.

Другим речима, за дете реалност, тада постаје само функција тј ресурс са којим се фантазија одржава и увек је у подређеном положају у односу на фантазију. Како не постоји мајка која рефлектује дете, то дете није у стању да себе дефинише и као такво оно није у стању да се индивидуализује, јер не постоји мајка у ондсу на коју оно би могло да види себе као засебну целину, те стога оно остаје замрзнуто у перманентном стању симбиозе са мајком где је главни страх страх од напуштања и са друге стране потреба да се индивидуализује и одвоји од мајке.

Једна од главних карактериситика ове патологије јесте темпорална дисторзија, тј само време као фактор губи значење. Разлог зашто губи значење јесте, да дете, заробљено унутар свога ума и фантазијског света, има контакт и развија интеракцију само са РЕПРЕЗЕНТАЦИЈАМА реланости, са симулацијама реалности које су ван временске јер су генерисане од стране ума и ово чини да мајка која је мртва, буде вечита јер и она је репрезентација мајке а не стварна особа. Због тога, сепарација и индивидуализација није могућа јер не постоји ништа у односу на шта је она и могућа. Нити постоји мајка, нити постоји дете, већ постоји само негација како мајке тако и детета. Празан простор у коме се перманентно одигравају холограмске пројекције реалности које гледа и живи то дете и то доживљава као реалност.

У зависности од околине, дете са тако развијеном динамиком, престаје да расте гледано са спољне стране до са унутрашње стране његов развој се наставља али у свету који је симулација и самим тим није реалан. Његов даљи развој тада се одвија на начин који је чиста инверзија развоја реалног детета, јер фантазија креирана да би се негирала негостољубива реалност живота са „мртвом мајком“ јесте негација те реалности и у негацији реалности ствара се позитивна фантазија која омогућава развој ума тог детета.

За то дете, реалност је негативна, патолошка, болесна и не носи никакву вредност нити сврху, док његова фантазија је једино реална, позитивна и апсолутно мора бити одржана по сваку цену.

Наставиће се…

Драган Томић