Драган Томић, Откуцаји у тами 2-Празно шизодино језгро.

Емотивно хладна и недоступна мајка, својом незаинтересованошћу за дете, не врши рефлексију дететових потреба и на тај начин креира празнину унутар психе детета и та празнина јесте празно шизоидно језгро. Мајка физички постоји, дете је свесно да је она ту али ње нема и та свест да нешто постоји али га нема, јесте основна структура од које је сачињено празно шизоидно језгро. Међутим за ум који се тек развија, ово је непремостива мистерија, јер је парадокс, нешто постоји али у исто време не постоји и ова дилема јесте корен сумње која се уграђује унутар структуре личности. Уколико дете прихвати да нема мајку,оно неигра себе и своју спознају, јер мајка је физички присутна, она као особа постоји. Међутим пошто је мајка емотивно недоступна, она дете не примећује и дете то схвата као да оно не постоји. Међутим ако дете не постоји, ко је то ко осећа и види да мајке нема?

Расцеп у личности који се тада јавља, у тим раним годинама, покренут је искључиво примордијалним нагонима за преживљавањем. Дете је свесно да постоји, свесно је да је немоћно, свесно је своје зависности али је такође свесно да је само и да нема никога ко о њему брине. Оно свхата да је угрожено и то моментално активира аутоматски те приморидјалне нагоне за само одржањем. Ти одговори јесу:

1.Бежати.

2.Борити се.

3.Укочити се.

4.Подчинити се.

1.Бежати.

Уколико одабере опцију 1, личност у каснијем развоју, развија особине као што је перфекционизам, претерано размишљање, анаксиозност и паника, опсесивно компулзивни поремећај итд. Та особа стално скенира реалност у потрази за претњама и игнорише све шта није претња и налази се у перманентном стању напетости, увек високо свесна и спремна да реагује на најмањи знак претње.

2.Борити се.

Уколико одабере опцију 2, личност у каснијем развоју има нападе беса, тежи да контролише своју околину кроз чисту доминацију и тиранију, импулсивна је и нарцисоидна.

3.Укочити се.

Опција 3 у даљем развоју доводи до тога да особа има тешкоће у доношењу одлука, склона је изолацији и само изолацији, дисасосцијацији и осећа се заробљеном. Емотивно је хладна и не афективна.

4.Подчинити се

Опција 4, особа тежи да манипулше другим људима тако што ће им испуњавати све жеље, не поседује јасно дефинисан идентитет, не поседује границе, лако бива преплављена емоцијама и генерално је ко-зависна.

Сви ово механизми јесу одговор на претњу, тј на трауму. У овом случају траума је изазвана постојањем празног шизоидног језгра, које генерише апсолутни терор у уму детета. Ово доводи до фрагментације личности, где сваки од ових четири одговора креира засебну личност базирану само на тим принципима. Ти фрагменти нису интегрисани унутар једне кохезивне целине, већ су скуп не повезаних засебних целина између којих не постоји комуникација. Временом, ове целине постају стања ума и њих карактерише, не постепено превођење из једног у друго, већ је прелазак из једног стања у друго, тренутан и посећа на фазну промену у физици, када до промене у стањима долази тренутно. Разлог зашто долази до „фазне промене“ између ових стања јесте недостатак интеграције а тај недостатак интеграције долази из чињенице да мајка није детету рефлектовала реакције,није му рекла шта је добро а шта не, није га устројила на начин који ће њему рећи шта, када, како и колико је примерено да се ради. Како није било плана по коме би се структура организовала и склопила у целину, делови структуре су постали структура за себе и на тај начин, како је све било могуће, због не постојања односа између тих целина које би их склопиле у кохерентну целину која хармонично надопуњује једна другу, дошло се до ситуације у којој ти делови поништавају један другога и чине да заправо ништа није могуће.

Једини начин како је било могуће успоставити стабилност, јесте да се ти засебни делови потпуно изолују један од другога и никада не додђу у контакт један са друим. Та стања су сама по себи апсолутна, другим речима у њима не постоји контрола и једном када се активирају, она тотално контролишу размишљање и понашање јединке. Друга ствар која је веома битна, јесте да, услед темпоралне дисторзије коју ствара празно шизоидно језгро, та стања су безвремена, тј не промењива и доводе до тога да се она једнако испољавају без обзира на године. Она се развијају независно од околине и времена, унутар себе.

Особа тада троши абнормлане количине менталне енергије само на одржавање те, у суштини, вештачке стабилности. Она почиње да се плаши сама себе и почиње да се плаши околине. Она види да људи око њега су различити, да се понашају другачије, често на начин који он не може да предвиди и из разлога који су њемо несхватљиви.

Динамика која се тада успоставља иде од прилике овако. Ја сам крив али не знам због чега и тога се стидим. Пошто се стидим ја то морам да кријем јер свет, ако то сазна, уништиће ме. Временом, осећање кривице доживљва трансформацију у осећање безвредности и како се манифестује као осећање безвредности, то мотивише особу да се цео живот претрвара да је неко други и да се доказује.

Сви ови напори особе да стабилизује дезорганизовани и не интегрисани унутрашњи свет, у својој коначности доводе до креације лажног идентитета, тј лажног ја које служи са спољне стране као маска која штити особу од напада околине и са унутрашње стране, лажно ја регулише хаос и контролише подељене и аутономне аспекте личности. Лажно ја, тада постаје бареијера, између света и ума такве особе, чија је основна сврха да заштити дезогранизовано ја од спољних утицаја и да штити фантазију дезорганизованог правог ја изунтра.

Сликовитио представљено, право ја је закључано унутар свога ума, закључано је унутар граница празног шизоидног језгра у коме попут глалаксија ротирају и сударају се подељени аспекти личности и оно гледа спољни свет кроз филтер лажног ја којег пројектује споља и на тај начин покушава себе да дефинише.

Ако се сав овај психо бабл узме као основа теорије о Кости, ствари су врло просте и предвидиве и на жалост трагичан крај којим је Коста објавио своје постојање је такође предвидив.

Костина мајка је мртва мајка. Када је Коста дошао на свет, из неког разлога, Костина мајка није била спремна да буде мајка, тако да када се Коста родио, она није рефлектовала његове потребе.

Шта се дешавало између Костиних родитеља, нећу да шпекулишем али је више но јасно да им кеша није не недостајало.

Коста је очигледно високо интелигентан дечко, међутим то није било довољно. Без рефлексије својих потреба, Костина личност се није конституисала, већ је остала подељена да делове, што је учинило да Коста престане да расте. Заробљен унутар празног и мрачног шизоидног празног језгра, ти аутономни делови Костине личности су се мешали,сударали, нестајали и појављивали се, борили за доминацију, побеђивали и губили. Унутар Костиног празног шизоидног језгра, дивљале су нај примитивније,примордијалне супе, нагони и инстикти, попут лаве која се никада не хлади, ослобађали абнормалне количине енергије. Костин рани живот је био апсолутна ноћна мора унутар његове главе. До настанка лажног ја, врло вероватно је дошло врло рано. То лажно ја постало је једини пријатељ кога је Коста имао у раним годинама свог живота. Међутим, ово је учинило да је Коста различит и довело је до тога да је он врло рано био изопштен из друштва. Коста је утеху нашао у учењу, стицању нових знања. Коста је учио, учио је много, учио је много не зато што је био жељан знања, већ зато што једино тако је могао да истроши енергију унутар свог ума и макар мало смањи хаос који је владао унутар његове главе.

Прво стање ума које је Кости омогућило колико толико мир јесте бежање. Бежање у науку, бежање у петице,бежање у хобије, бежање у спорт и на први знак срБског психопатског тестостерона, бежање из разреда у разред и школе у школу. И ишло му је добро, добијао је петице, био најбољи ученик, понос и дика школа и породице. И био је награђиван за то, врло вероватно и превише награђиван. То је донекле смирлио хаос унутар његове главе али не задуго.

Наиме, Коста је могао да одржава стабилност на основу овог стања, све до момента док хормони нису кренули да дивљају и то је поново покренуло нестабилност. Коста је у том моменту већ изградио имиџ штребера и фрика, са којим су се остала деца морала дружити по наређењу, јер је био најбољи ђак и презентовао је школу, међутим у реалности Коста је био одбачен на сваком нивоу поготово од стране девојчица код којих биолошке директиве за алфа мужајком непогрешиво указују на то ко је добар а ко није (за репродукцију).

Коста није био добар.

Врло вероватно су родитељи приметили да им син трпи насиље у школи и одлучили да га по ко зна који пут пребаце, не само у други разред, већ и у другу смену и то овај пут у елитно нај нај одељење. Деловало је као добар план, собзиром да Кости интелигенција није изостајала и да је имао све петице, медаље,дипломе.

Али било је прекасно и не само прекасно, било је опасно.

У нај елитнијем одељењу, нај елитније основне школе Коста добја јединицу и та јединица за Косту није само лоша оцена, то је доказ да је Коста лош као човек, као личност. Та јединица је пресуда. Смртна пресуда. Јер ју је дала НАСТАВНИЦА, дакле жена, дакле пројекција мајке. Иста она мајка која му је усадила празно шизоидно језгро. Иста она жена која га је учинила да не постоји. Целокупна његова личност, базирана на бежању се тада руши и први следећи механизам одбране који је испод је борити се. Супер интелигентни Коста прави план, узма шифру сефа, наоружање и креће…Све те године одбацивања биће наплаћене, сва та подјебавања,исмејавања,омаловажавања све ће то он сад да наплати.Осветиће се свима који су га негирали. Осветиће се школи јер му је дала кеца и негирала њега као најбољег ђака, осветиће се девојчицама које су га негирале као мушкарца, освтиће се дечацима који су га малтретирали, осветиће се он свима. А највише, осветиће се родитељима који никада нису били ту за њега. Коначно, осветиће се мајци која никада није била ту за њега.

Јер Коста је до тада себе доживљавао као наказу, сумњао је у то и једница и девојчице су то потврдиле. Ако је наказа, онда нема разлога више да се претвара да је добро дете, онда је сасвим логчно да уради наказну ствар. Јер то је оно шта наказе раде, наказе раде ужасне ствари.

Коста је себе доживљавао као инфериорног цео свој живот и пројекција коју је направио у виду лажног ја негирала је његову инфериорност и то лажно ја је било супериорно. Проблем је у томе што је потврду своје супериорности Коста добија у виду добрих оцена, такмичења и удовољавања другима. И све је то било довољно док тестос није прорадио и док се није суочио са реалношћу Србије.

Коста је хтео да буде астро физичар. Требало је да постане астро физичар, јер једино као астро физичар Коста би могао да схвати да остали људи у центру свог система имају звезду која даје живот планетама око себе. Он није био те среће, он је у центру своје душе имао супер масивну црну рупу.

Србија не жели астро физизчара, Србија и девојчице оће Цобија.

Драган Томић