Убица из Младеновца је иста прича као и Коста. Иста је јер празно шизоидно језгро не стари, оно је ван временско и понаша се исто са 13 и са 22 године. Видевиши да је клинац први убио, то је код Младеновчанина створило „нарцисоидну поверду“ и он је морао да реагује. Како је могуће да један пишљиви штребер из Београда, једна пичкица отме славу супер моћном мега цару какав је он. Сину официра војне безбедности који гле чуда, држи комплетан арсенал у пордуму. Не, не може то тако, зна се ко је супер мега цар. Ко је Мараш,Јужни ветар,Ајдиџеј њакачи, парови,лајне,сплавови лавови,шурим бика и коме у сепареу мала ради гузу док прангија на кеца.
Неће њему неки клинац да отима славу. И узима аресенал и креће. Мафија стајл, драјвбај, на крилима Јужног ветра.
Главни проблем са ове две особе, ово двоје убица, јесте да у оба случаја они не праве разлику између свог унутрашњег доживљаја реалности и реалног света око себе. То не раде јер нису индивидуализовани, већ су и даље у стању симбиозе са сликом, пројекцијом своје мајке унутар главе.
Особе које имају празно шизоидно језгро, су свесне њега али не могу да га дефиншу и самим тим контролишу, што код њих изазвира терор. Тај терор се манифестује као екстремна анаксиозност и оне имају перманентни осећај да су прогоњени од нечега што не могу да дефинишу. Они су у сталној потери, или они јуре то „зло“ или то „зло“ зло јури њих. У оба случаја, постоји феномен дисоцијација. Неспособни да прихвате чињеницу да нису нормални и да то шта их јури су они сами, они се дистанцирају од себе кроз механизам дисоцијације и креирају вештачки идентитет који је све само не они. То је „лажно ја“, маска која се ставља на лице и онда се свест о себи добија на основу реакција околине које реагују на ту маску. У зависности каква је маска такве су и реакције и на тај начин, право ја, заувек зарбољено у затвору празног шизоидног језгра, може да зна ко је и шта је. Међутим право ја зна да је то илузија али оно једноставно нема избора, оно МОРА да ради то што ради. То укључује и убијање.
То код таквих особа ствара перманентни осећај да су робови самих себе, они мрзе себе јер имају осећај да су поседнути неком недефинисаном демонском силом, неким злом које их тера да раде то што раде. Они стало трагају за тим злом, траже га у спољном свету, у друштву, у другима у свему само не у себи и када им се учини да га виде, делују одмах, без размишљања. Инстиктивно.
Делују инститктивно, јер то је све шта имају, побећи,борити се,замрзнути се и подчинити се. Нема ту мисли, нема ту промисли, нема ничега унутар празног шизоидног језгра. Само неконтролисана примордијална, сирова енергија, вођена рептилским рефлексима и имплусима.
Мајмунска логика, мајмун ради оно шта види да други мајмун ради.
Заправо, гледано шире, ствари су врло просте.
Да би се боље схватило ово о чему причам, ево снимка две групе деце из француске. Једна група је примила довољно родитељске пажње, друга је била емотивно запостављена. Унапред упозоравам да је снимак изузетно тежак за гледање.
На експерименту са „мртвим лицем“ најбоље се види ово о чему причам.
Ово је празно шизоидно језгро. Запостављена деца стално траже дефиницију себе у другима и приоритизују социјални контакт, тј траже да их други дефинишу уместо да су сами по себи дефинисани. Ти погледи које деца упућују у околини, у данашње време, своде се на инстаграме, тиктокове, на лајкове и шерове. Сву снагу за одржање кохерентности сопствене личности ти људи траже од околине и формирају спољашњи скелет уместо унутрашњи.
Репресивна држава, каква је Србија, удбашка држава, буразерска држава у којој партије нису партије већ култови, има иза завеса психопатску структуру плаћених убица и „људи од поверења“ тзв „људи који знају људе“ и она перманентно врши терор над својим грађанима.
Тај терор изазива код народа перманентну психолошку регресију која цео народ своди на ниво детета.
А деца су по самој својој природи-нарцисоидна.
Параноици ће у целом овом наћи заверу, трећи метак, стране службе, ванземаљци, европске вредности, недостатак вере, породица, традиција…Међутим мишљења сам да је истина много простија.
Ми имамо трауму и докле год та траума се не излечи, она ће се манифестовати на овакве начине. Као што дете које је било изложено разорном утицају „мртве мајке“ перманентно рециклира ту трауму, тако и на колективном нивоу, Српски народ рециклира у циклусима од депресије до еуфорије, своју колективну трауму.
И та траума се сада шири мрежно. Некада су то били скупови, по црквама и јаругама, где су се слушале беседе, модерност је донела штампу па се то читало, онда радио, на крају телевизију. Сада психоза јединке се шири мрежом и креира масовну психозу, поларизујући друштво.
Реакције су предвидиве и описане у циклусу Елизабет Кублер Рос.
- Порицање
- Бес
- Депресија
- Рационализација
- Прихватање
У порицању, су завереници, то се није деслио, немогуће је да ….. Бес у виду оћемо да мали виси, нема места монструмима, оћемо правду, државадаурадинешто а ако неће ми ћемо. Ово је јако опасно јер гле чуда, СНС може врло лако да са претераном реакцијом доведе до Великог Народног одисаја 2, јер није проблем у оружију, проблем је што грађани Србије НЕ ВЕРУЈУ ДРЖАВИ СРБИЈИ и позив за предавање оружија ће доживети као напад. Депресија ће се манифестовати у виду повећане агресије. Рационализација ако је буде, довешће до погрешних закључака да нас Бог кажњава јер нисмо добри и највећа трагедија СрБског колективног ума је Прихватање које преведено на Српски језик значи само једно.
Заборав.
И циклус се наставља.
Драган Томић
P R E V R A T 