Ситуација у Србији се једва држи под контролом, кроз бескрајни низ спиновања и наратива који се свакодневно пласирају како би се јавност умирила након масакра у „Рибникару“. Пожар и згариште се не могу сакрити али зато узрок може и то је једина карта са којом елита у Србији располаже и са којом игра. Потпуно разумљиво, логично и са становишта избегавања општег хаоса пожељно и оправдано. Међутим, на краћи рок. Проблем је у томе што на дужи рок, ово ће креирати само нове проблеме и са њима нове ужасе.
У својим изјавама у полицији и код „струке“, Коста је сасвим кохерентно изјавио да је психопата и да је „морао да се смири“. Није показао никакву дозу емпатије, никакву грижу савести према ономе шта је урадио. Ово оставља само две опције-или није свесан онога шта ради или је потпуно свесан.
Собзиром да није у стању самог себе да дијагностикује, јер то нико није у стању да уради јер је субјективан и није завршио психологију, Коста није прави психопата, јер да јесте, број мртвих би био далеко далеко већи. Коста није психопата али мисли да јесте и понаша се у складу са тиме. Он носи „маску“, он игра улогу психопате која је састављена из сценарије филмова и серија које је гледао на интернету тако да његово сведочење није ништа друго до његова листа за гледање и историјат његовог сурфовања на интернету. То је колаж садржаја који чини ту „персону“ коју је он измислио са само једном сврхом, да га заштити од претњи које долазе из спољног света и кошмара који га прождире изнутра. То је брана, кочница са двоструком акцијом, намењена да осигура мир у његовој глави како би мозак могао на миру да се развије. Зато је изјавио да је „психопата и да мора да се смири“, цитат који се сигурно може наћи у писаним дијалозима серија и филмова које је гледао.
Ван сваке сумње је то да је Коста, био на путу да постане токсични нарцис и да је сва структура потребна за тако нешто била на месту.
Затворен унутар празнине шизоидног језгра, Коста комуницира тако што спољни свет своди на функције које имају за циљ да њему обезбеде развој. Те функције нису ништа друго до врло сложене математичке форумуле и алгоритми уз помоћ којих он рачуна „трајеткорију свог живота“. И као свака математичка формула, она у себи садржи врло просте симболе који су репрезентација врло комплексних функција. Како Коста не може да регулише своје емоције, јер нема интројект мајке која би га водио у разлучивању шта се сме, може а шта не, Костин унутрашњи свет је лишен емотивне компоненте. Без емотивне компоненте остаје само когнитивна, аналитичка, механичка-роботска компонента. Хладно ефикасна, лишена апстракције, конкретна и аморална. А следи Б, у случају да је А веће од Б онда уради ово у случају да је Б веће од А уради ово, у случају да је А једнако Б уради ово. Кодирано понашање, машински језик. Програмски језик.
У овом светлу, Коста се понашао као вештачка интелигенција а не као дете од 13 година. Вештачка интелигенција у телу биолошког организма. Што би рекао терминатор, метално тело као скелет, микро процесор уместо мозга, обложен живим ткивом које се зноји, крвари али које нема везе са унутрашњим светом на органски начин и које је одвојено од суштине, суштине која је састављена од металних легура и силицијума.
Жива машина у телу мртвог човека.
Ко год је имао снаге да погледа француски експеримент из предходног текста и поседује макар мало емпатије, схватиће ово.
Деца која су запостављена, не поседују развијену емотивну компоненту. Не поседују је јер су њиове емоције не регулисане због недостатка мајке која, интернализована, је принцип по коме се емоције регулишу. Пошто су емоције не регулисане, оне су хаос и као хаос оне ометају развој мозга. Оне су пожар унуар структуре у којој систем за гашење пожара не постоји и ширење пожара се врши тако што се он изолује. Таква деца врше дисоцијацију себе од емоција у себи, јер су емоције негативне и застрашујуће и због тога њихов емотивни развој престаје у тој врло раној доби. Мозак се развија само у когнитивном смислу док у емотивном остаје на нивоу детета до 2 године и сво његово расуђивање се базира на тој логици, логици детета од 2 године. Тело стари, логика остаје. Због тога су Београд и Младеновац исти, јер су у суштини убице у ствари деца стара 2 године у телу човека од 13 и 21 годину.
Како та деца стално траже потврду себе у другима, ово се види када запостављена деца стално гледају около и не знају шта треба да раде са коцкицама на столу, она скенирају околину на когнитиван начин. Практично од тада, човек умире и машина се рађа.
Временом, та машина учи да емулира људско понашање и на тај начин живот тог детета у реалном свету није ништа друго до емулација и симулација људског понашања. Лишена емотивне компоненте та машина разлаже свако људско понашање на логичке компоненте, прави форумуле од тога и онда те формуле користи као код како би израчунао своје следеће потезе.
Ниво перцепције код особа које имају поремећаје личности из кластера Б, је толико велики да се граничи са надприродним. Ти људи су у стању да из само једне речи, сазнају апсолутно све о особи са којом имају контакт. Исто важи и за ситуације. У ствари то важи за све, јер њихове когнитивне способности премашују когнитивне способности обичног човека толико да је упитно то да ли су те особе у опште људи. Разлика је толико огромна да је сасвим разумно рећи да се ради о другој врсти бића, која је само у морфолошком смислу човек међутим чији психолошки профили у опште не одговоарају човеку.
Због овога, особе из кластера Б су грандиозне јер су суперироне у односу на друге људе и због тога оне посматрају друге људе као ниже форме живота. Пошто немају нити емпатију нити савест, те особе немају никакве унутрашње кочнице и своје понашање контролишу искључиво на основу формуле којом рачунају добит у односу на себе и која је увек у корелацији са трошковима потребним да би се та добит остварила. Другим речима, контрола је спољна не унутрашња.
И овде лежи проблем. Коста је показао да се може убити. Младеновчанин је то видео као дозволу за убијање и убио. Девојчица на Бановом Брду је видела то исто и напала.
Међтуим то је видео и систем. Попут гладних приана, таблоиди су се сјатили да комадају догађај кога су видели као плен и кренули да га черече са исто онолико емпатије колико има тигар док зубима отвара утробу антилопе. Та поплава хормона, успео сам, ухватио сам, та крв, крици, док зуби отварају утробу, то трпање комада меса у стомак, да се намири црево и онда задовољно у неком жбуну, се лиже крзно од крви и комада ловине, јер хигијена је битна. Онда следи исеравање и поновни лов. Предаторска еуфорија, страст за ловом, проучавање понашања плена, савлађивање плена, урлик победе, ждрање, чишћење крзна, спавање, срање и опет. И опет.
Бескрајни циклус крволочних оргија.
Ниво бизарија се дигао на политички систем, тако да су одмах уследеле демонстрације, маса се окупила и одмах кеширала енергију од плена у енергију лова. О Боже како је било само одвратно гледати ту масу како се окупља. На моју велику несрећу, био сам код скупштине када су кретали а кретали су са својим верним куцама, срБски без повоца јер он „нече нече, ја знам немо се бринеш“. Међутим главни предатор је само гледао на тај чопор мањих и клопао свој део лешине, самоуверно и спокојно и садистички задовољно се смејуљио не само зато што му се свиђа укус леша кога једе, већ зато што краичком ока гледа како бале цуре другима и то је био зачин који је давао тако специјалан укус јелу кога је кусао.
Садистичка реакција на патолошку завист конкурента.
Као што сваки нарцис ужива у грандиозној представи о себи он је дубоко свесан да лаже самог себе и то код њега прво ствара параноју да ће бити проваљен да није човек. Та параноја га тера да компулзивно, манично све више и више лаже, прво себе па онда друге, да није то што јесте. Временом, грандиозност као когнитивни дефицит, попут искривљеног сочива, креира тако умоболну представу о реалности да нарцис почиње да верује да је то шта види заправо реалност. Он у том моменту престаје да лаже, јер лаж је постала његова истина и тада постаје конфабулација. Он искрено верује да је то шта види,чује,пипне реално, да је то како размишља заиста исправно и оправдано. Он искрено верује да је моралан и добронамеран. Да је нормалан.
Нормалан је за предатора. Тигру је сасвим нормално да задави нешто и да га поједе, нема ничег неморалног у томе да грицкате мајку антилопе док у жбуну то гледа њено младунче. Сасвим је нормално да га, тако намирен, он чак и лизне младунче антилопе, самилосно, док пролази незаинтересовано поред њега. Њега не интересује страх у његовим очима док замиче у таму прашуме из којег је искочио нити га интересује паника у глави младунчета које сада само на свету.
То је поредак, ја сам горе ти доле. Природан, номралан.
Аморалан.
Што би рекао Илија Гарашнин и уставобранитељи
„Народ је пупила а власт је тутора“.
Коста је отворио свој ум као што чељуст отвара тигар и ми се сви сада налазимо у Костином уму.
Граница је пређена и ми сви, колективно се налазимо са оне стране хоризонта. Коначног хоризонта црне рупе, ултра масивне црне рупе зване колективна психоза Србије. Док тонемо ка сингуларности, ми се распадамо на атоме и хрлимо дубље и дубље у безвремену, бескрајну таму гравитационог амбиса и колапса самог универзума.
Ништа не важи, све је дозвољено.
На крају се све то сведе на само једно.
Канибализам.
Драган Томић
P R E V R A T 