Милан Миленковић: ГМОвњива мотка

Кад год се, у једном друштву, води полемика о неком важном питању, победник постаје онај ко уме да измести тежиште приче и тиме отупи њену оштрицу. Таква је и прича о ГМО, где власт, под теретом провизија и СТО почиње да нас убеђује да је та папазјанија толико добра и здрава, да ће је ускоро продавати по апотекама, док се опоненти убише да докажу да је ГМО штетна и да ћемо сви поцркати, ако та пошаст уђе у Србију. Тиме се сва питања, везана за ову тему, измештају из политике и пресељавају у здравствену дебату, што властима сасвим одговара. Кад крене пегла о својствима ГМО, данима ће нас гњавити стручњаци и лекари, који ће, опречним ставовима, упорно збуњивати јавно мњење, док оно, услед сталне медијске гњаваже, не изгуби интерес за ову тему и врати се у летаргију, где иначе пребива између два спина. Подсећам вас само на аферу са афлатоксином, која се управо овако завршила. Слично се догодило, коју годину раније, и са вакцинама против свињског грипа. Противници ГМО ће ову битку изгубити, јер су, у самом почетку, пристали да се дебата води у неполитичкој сфери, па ће се разглабати искључиво о штетности ГМО. Тај аргумент је мршав не зато што та `рана није штетна, већ зато што обичан Србин види да је живот у Србији генерално штетан , а једно срање више, или мање, нит` множи, нит` дели. За онога, ко овог јутра нема шта да да деци за доручак, сасвим је неважно да ли ће му унуци постати стерилни због конзумирања ГМО.

Опречни аргументи апологета и опонената само ће га додатно реалтивизовати чак и последње остатке дилеме. Сви ће, декларативно, бити против ГМО-а, али кад их питате хоће ли изаћи на протест, одговриће вам да би радо изашли, али им баш тог дана долазе рођаци са села, или тог јутра кољу свињу, но свакако ће доћи следећи пут. За несрећу, у крилу противника ГМО, који су, по правилу, прави крсташи када се о овоме ради, није опажено да оно што њих избезумљује, за обичан народ и није нека нарочита брига. Има народ много пречих брига, него што је ГМО. Од ГМО се умире у две-три генерације, а од економске и социјалне политике српске Владе, много брже. Кад протести против ГМО пропадну, а пропашће, борци против ГМО-а ће опет, по старом рефлексу, грдити народ у стилу „није ми јасно како не виде…“, „ово је луд народ…“ и слично.
Да су сами пропустили да проблем правилно поставе, неће им пасти у очи. Ево о чему се ради: ГМО није примарно здравствени, већ политички проблем. Доказ: Присталице и противници пошасти ће се поцепати баш по партијској линији. Европејци и либерали ће бити за, патриоти против. И, кад је већ тако, зар није логично да се и отпор организује по политичком основу? Шема би требало да буде оваква:
Ми смо – на српски народ мислим – политичко тело, које има право да нешто хоће, или неће; нећемо ГМО таман да је лековита, а не штетна. Просто нећемо, може нам се. Нећемо да улазимо у дебату да ли ГМО лечи, или убија, просто – нећемо. Ви сте, властодршци наши, преваранти не зато што хоћете да нас потрујете, већ зато што не поштујете већинску вољу народа. Тако би се читава дебата преусмерила на недемократични карактер ове власти, а не на штетност ГМО-а.

Тај исти принцип важи и за, рецимо, косовске изборе. Убисмо се доказујући да је таква работа кршење Устава, закона блаблабла… Кога стварно боли дупе за законе, ако њиховим кршењем остварује неки свој интерес? Власт је причу о изборима пребацила у интересну сферу (биће плата, браћо, ако изађете на изборе, а неће ако не изађете), а опозиција труби о Уставу (немојте изаћи, таман плату више никад не добили). Ајд` се кладимо коме ће се посрећити? Инсистирање на недемократичности режима, на његово стално, упорно и чак неизоставно препишавање народне воље, спречило би фрагментацију мишљења обичног човека. Овако, он се наморава да се, сваком приликом, бори у другој бици (ГМО, Космет, европски пут, продаја јавних предузећа) са увек другачијим аргументима (штетност, уставност и законитост, корист, опстанак). Много би продуктивније било да се борба увек води око исте ствари, са увек истим аргументом: Режим препишава народну вољу на увек исти начин. То би трајно држало тензију између патриотског блока и народа с једне, и режима с друге стране. Овако, око сваког питања се отвара нова, другачија дебата и народ се губи у тој причи, јер није у стању да, у маси, прати сву аргументацију. Очекивати да сваки српски себар разуме сложене аргументе у погледу ГМО, или вакцине против свињског грипа, или око уставности и законитости, као да је свако завршио права и медицину, сасвим је неозбиљно. Да власт не ферма народну вољу, разуме свако и то може трајно да се експлоатише, јер та би прича нарастала од ситуације, до ситуације. Овако, кад прође фрка око ГМО, прођу и аргументи, па се, с много муке и прилично килаво, јавно мњење мобилише око неког новог питања, око кога се плете и нова, сасвим другачија аргументација. Грубо поређење:
То је као да хоћете кафу да скувате наизменичним паљењем и гашењем рингле, уместо да кувате у континуитету. Свако питање у друштву, ма колико различито било од других, треба да буде сведено на политичку димензију, са увек истом аргументацијом: Докле ћете да гњавите овај народ? Докле ћете да игноришете политичко тело? Докле ћете да се бавите месијанством, да увек знате шта је добро за народ, а да га не питате? Доста лагања, превара итд. Потпуно је свеједно да ли се ради о изборима на Косову, ГМО, или нечем другом. Тиме би се политичко тело држало мобилним и једнако би реаговало на сваки проблем. Овако се фрагментира и нагони се да одлучује у стручним стварима, у погледу којих оно нема ни знања, ни воље да се бави.

Смем да ставим сваку пару на то да бар 1/3 становника у Србији не уме да каже шта скраћеница ГМО значи, а још једна трећина би рекла непрецизно, а од њих се очекује да расуде о штетности онога чији појам не разумеју. То је свирање пилићима и губитак времена и енергије. Бокал политичког незадовољства у Србији треба стално доливати, а не наизменично пунити и празнити. Зато треба наћи најмањи заједнички садржалац свих питања, а то је политика, односно игнорисање бирачког тела од стране власти. Све остало је зачарани круг дизања и обарања енергије. Добар пример неразумевања је и одустајање опозиције, или бар умртвљавања приче о референдуму поводом Косова од стране опозиције, у погледу Космета. Оног тренутка кад је одустао протоминистар Вучић, одустали су сви. Притисак на референдум је био једини начин да се то питање држи у жижи и да се власт перманентно, упорно и свакодневно користи као маљ против режима. Овако, режим стално задаје нове теме, а опозиција улеће у клопку и прати ритам власти. Примерице: Питање Космета, са неког колико-толико патриотског становишта је требало изместити из изборне проблематике, већ је требало инсистирати на томе да Космет припада читавом српском народу, а не само Србима с Космета. Изборна прича је свела тензију само на то да ли ће косметски Срби изаћи на изборе, или не. Сви остали Срби су поретворени у посматраче и то управо пристанком на доминацију правне аргументације. Ту је опозиција драматично погрешила, јер је и бабама са Копаника јасно да бисмо сви, као народ, пристали глатко на кршење Устава, ако би нам то омогућило да Косово остане у саставу Србије. Космет није уставно питање, већ политичко. Када би власт кршила законе у корист народа, нико реч не би рекао. Овако, Срби су, на Космету, остављени сами себи и својим поделама, јер је опозиција упала у клопку власти, приставши на причу да је Космет питање косовских Срба, а не читавог српског народа. Зар није Космет власништво и Србина из Крагујевца, или Вуковара, а не само Србина из Лепосавића? Овако се прича свела на изборе и уставност. Преуско, недовољно и безизгледно.

За крај: Опозиција није стручно, него политичко тело и тиме треба да се бави. Све остало је споредно. Оваква власт не би опстала ни годину дана без индиректне помоћи опозиције, која дозвољава да јој власт намеће темпо и теме.
Држати фокус увек на истим питањима, подгревати јавно мњење и не дати режиму да пређе на другу тему, јесте услов да се режим расклима и да се оголи његова ауторитарна природа. Док се буде пристајало да се сваког месеца разговара о другом питању, режим је безбедан.