Драган Томић „Српски свет-Корени зла“, део 5.

Већ током Првог Српског устанка, у Српском поимању државе, јавља се корен патологије који ће успоставити темеље дегенерисаног схватања државе као појма и ти дегенерисани појмови постаће стубови српске државе све до њене смрти 1844 године када је усвојено „Начертаније“. Међутим чак и тако, у виду балсамованог леша који је уграђен у темеље „Југославије“ та дегенерисана форма је врло јасно видљива.

Први дегенерисани појам, јесте схватање државе као личне својине, тј као поседа. Феудалног поседа.

Код феудалног поседа, поредак је од „Бога“, племић има супер моћи јер је племић и стога његова доминација је датост. Она није доказива нити се може зарадити или измерити, она једноставно јесте. Владар феудалног поседа поседује апсолутну власт и његова „воља“ одлучује карактер његове власти као и судбину „поданика“. Да ли ће бити деспот који је тиранин или благе руке, дефинисано је његовом личношћу и карактером а не правилима или законом. Једини закон који се апстрактно примењује и који је разумљив јесте „Божији закон“ тј закон свете књиге. Ово ствара лажну слику да је друштво фундаментално „морално“ јер се води по Божијим законима, међутим у пракси ствари су дијаметрално супротне. Овакво свхатање правде и права, промовише у први план „веру“ а не знање и разумевање. Од поданика се очекује да верују у деспота, јер ако верују у Бога вероваће и у деспота јер деспот је од Бога постављен. Такође они ће веровати да они никада неће постати деспот јер нису од Бога. Бог је њима дао предодређену улогу да буду поданици. И како су сви обједињени у вери сви су под влашћу Бога и све је у реду. Када ствари иду добро то је дар од Бога а када крену лоше то је Божија казна.

Ово „делегирање“ одговорности се увек тумачи као врхунски принцип предавања Богу и доказ вере, међутим у реалности је заправо не одговорност тј темељни принцип односа спрам реалности који се може колоквијално подвести под „курцобољу“. Овакав поглед на веру јесте заправо лењост дигнута на ниво идеологије, тј вере, чији је главни задатак да одржи у суштини поредак који је у случају државе као феудалног поседа пре свега-кастински.

Друштво је фосилизовано, непокретно и мртво и налази се стално у фази „сапетог гнева“ који се схвата и доживљава као очај и безнађе, тј налази се у стању перманентне анаксиозности јер и ако систем промовише веру, која гарантује приступ сваком знању и стога је основа за осећање сигурности (у вери сви једанки, бог спашава вернике итд), са друге стране систем инсистира да на мистичном схватању, јер „Бог је уму не докучив“, та вера једанко је и извор несигурности и анаксиозности. Јер ако се све зна, ништа не мора да се учи и како се ништа не учи ништа се и не зна.

Због тога, у држави-феудалном поседу, образовање је јерес. Ако се и успостави, оно је функционално и практично, никада апстрактно и никада критичко. Заправо, у оваквој поставци система, постији дуална природа где се опште знање никако не примењује у структурама власти. Структуре власти поседују своје „скривено“ и „мистично“ знање које је одвојено од знања које поседује маса. То је оно чувено, „зна се, буразеру, како се то ради“ и када га питаш како се то ради, одговор је „јел ти то мене зајебаваш“ и следи песнаја у вугла, јер се подразумева да се „то зна“. А шта је то што се зна, то се заправо не зна. То је оно, оно за ово, тамо ту, знаш оно, значи то, онда,када, узречице попут разумеш, схваташ, капираш итд. Недефинисане и бескрајне одреднице које имају за циљ да заправо сакрију истину иза подразумеваног, иза општих места, а истина је да се заправо ништа не зна.

И на овом месту долазимо до јасно дефинисаног стуба власти у држави као феуду а то је НЕ ЗНАЊЕ маскирано као опште СВЕ ЗНАЊЕ. У свету не знања се верује али се не разуме, ствари нису дефинисане већ су подложне тумачењу јер није могуће успоставити консензус о било чему, све је подложно промени и због тога све остаје исто. Не постоје никакве поделе нити дефиниције, све је дуално, знање је не знање и обратно.

Гледано психолоши, ово је све врло лако објашњиво. У оваквој поставци ствари, заправо се суочавамо са палиндромичним говором чија је основна сврха не да комуницира већ да сакрије суштину. Сам језик је первертован тако да није јасан и као такав је оружије које служи за одбрану или напад. Због тога, када се прича, заправо се не прича већ се држи говор при чему је једина комуикација заправо комуникација са самим собом. Саговорници нису саговорници већ су „публика“ која одобрава или оспорава. Због тога се језик не апстракује, већ је практичан, тј он означава намеру или дело. Ако онај који говори се суочи са критиком, он то не доживљва као повод да сазна нешто ново, већ као напад који има намеру да да га уништи. Због тога, речи имају једнаку вредност као и дела. Овде долазимо до другог сегмента схватања реалности а то је магично мишљење. Само у магичном мишљењу, мисли су једнаке делима и како су речи заправо мисли, речи тј говор се изједначава са делом. Ово је основа цензуре и ауто цензуре, где се слобода говора доживљава као претња. Све ово доводи то тога да сама комуникација губи сваки смисао, јер је сведена на општа места која не значе ништа и која су вредносно неутрална. Другим речима, комуникација у држави-феуду је перманентно брбљање о свему и свачему. Тј о ничему.

У феуду, није битно шта се каже, већ ко каже. Значај говора је статусно одређен и самим тиме његов значај расте у зависности ко га каже. Ово доводи до тога да истинитост није објективна, није чињеница, већ истинитост расте са статусом. У таквом систему чињеница коју објективно виде и поданици и властела, се тумачи по правилу, на два супротна начина. Тумачење чињеница има увек предност над самим чињеницама.

Због тога је рецимо могуће да данас власт у Србији се хвали привредним успесима тако што доводи стране инвеститоре и да њихова улагања књижи као део Српске привреде и на основу тога народу сервира причу о економском развоју Србије коју дотични пасе без проблема. Међутим у реалности, власт у Србији заправо не развија ништа, већ рентира како ресурсе и територију тако и народ другима, који онда то користе како би развили и/или произвели и створили нешто за себе, при чему Србији и Србима остаје топла курчина. Србија се не развија са страним инвестицијама, јер то шта се развија развијају други и други имају користи од тога, док једину у Србији имају не продуктивне гране, тј државна управа Србије, тј буџетлије, које могу порески да деру странце и трпају новац себи у џепове како би могли да шмрчу бело са гузице старлете. Говорити да је Србија гигант због страних инвестиција је исто као када би сваки Србин могао да купи Мерцедес и само зато што је купио Мерцедес, он тврдио да је Србија ауто сила број један у свету јер сваки Србин вози Мерцедес.

Стога је и савршено нормална логика Малог и Брнабичке када су уништили фриленсере и са њима ИТ сектор у Србији кроз абнормално опорезивање, јер су управо фриленсери развијали и производили нешто што је ишло у свет а то је за српску власт но-но. Министарство финансија није уништило ИТ сектор због пореза већ управо зато јер су ИТ фриленсери ПРОИЗВОДИЛИ и РАЗВИЈАЛИ. ИТ фриленсери су развијали Србију али на начин од кога државна управа Србије није имала корист. И овде долазимо до следеће наказне мутације у схватању државности у Србији а то је да је Држава једнако феуд, феуд једнако је властелин, властелин једнако је власт, власт једнако је управа тј Србија је једнако државна управа Србије.

Другим речима власт у Србији има већу вредност од Србије и Србија је подређена њој. Због тога, свака власт у Србији не ради за Србију, већ Србија ради за Српску власт.

Да би се овакав поредак одржао бескрајно, основни предуслов је спречавање акумулације богатства и на овом месту долазимо до другог дегенерисаног стуба.

Ендемског Сиромаштва.

Наставиће се….