Широм северне Србије поново блокирани путеви.
У земљи где је све постављено наглавачке, још постоје људи који верују да притиском на државне органе могу да поправе свој положај; то су некада поносни „индивидуални пољопривредни произвођачи“, данас – сељаци. Њихов протест може донети нека краткорочна
побољшања и вероватно хоће, али пошто је систем управљања ресурсима и уопште Србијом катастрофалан – то ће бити на штету неког другог… Чију, видећемо ускоро.
Штета која настаје после сваког оваквог протеста је немерљива и баш због те немерљивости сви је гурају под тепих; власт, јер није способна да сагледа све димензије оваквог „владања“ и последице које могу да наступе ако се настави са оваквим супротстављањем сопствених грађана једних другима, а сељаци – јер увек добију неку цркавицу и праве се блесави док им поново не догори до ноката…
О чему је реч?
Утисак је да много људи заправо и не зна шта то сељаци траже, и шта је то толико вредно да ради тога остављају своје суграђане да се пеку у аутомобилима на преко 30. Целзијуса.
Сељаци се боре за живот. Систем који нису умели да препознају па да се против њега побуне чим је некоме пало на памет да га уведе у употребу, меље их (као уосталом и већину других), а ово су само трзаји некога ко је ухваћен у клопку…
Идемо редом:
Територија северне Србије тзв. Војводине, је житница за коју се говори да може да храни „пола Европе“… Традиционално, већина становништва на неки начин живи од пољопривреде. Ради се или о сељацима-произвођачима, или о запосленима у прехрамбеној индустрији. Слика се нешто променила након Другог светског рата, када су нове власти отпочеле борбу против „кулака“ и кренули у индустријализацију земље пошто јелте – без индустрије нема радничке класе, без радничке класе нема пролетаријата, а без пролетаријата нема комунизма…
То је мало поједностављено гледање на ствар… Има и друга страна приче: У куће и на имања протераних Немаца фолксдојчера у „осмој офанзиви“ досељени су Црногорци, Крајишници, Херцеговци – људи из пасивних крајева бивше државе, којима су током погрома углавном уништена домаћинства, многи су остали без чланова породице (радне снаге), из крајева где су се пре рата људи бавили екстензивним сточарством… Досељени су на земљу одузету од подунавских Шваба и староседелаца „кулака“ па су одједном требали да се „прешалтају“ на
производњу ратарских култура – што подразумева потребу за механизацијом, или за многим рукама, којих није било… Које су остале по ратишту.
А онда се власт досетила, па је по узору на Совјете увела Сељачке радне задруге… Голом репресијом присиљавали су до тада колико-толико успешне сељаке да се удружују са нерадницима, да дојучерашњи газда и његов надничар заједно упрте мотике и крену на њиву, да онај ко је до тада водио рачун о сваком струку кукуруза и враћао надничара да ишчупа травку коју је прескочио, почне да размишља на начин: Не могу мало да ме плате колико ја могу мало да радим.
Елем, задруге су убрзо пропале, не толико јер су биле нерентабилне, већ пре свега јер су им производи од стране државе одузимани и дељени према нахођењу нестручњака, а без вођења рачуна о простој репродукцији. Земља коју су паори унели у задруге није им враћена већ је подељена новом чуду организације – пољопривредним комбинатима, ПИК-овима.
Комунисти су најзад добили главно што им је у војвођанској равници недостајало – радничку класу и пролетаријат. Бивши сељаци, који су генерацијама учени на рад од јутра до сутра, на економисање и „шпекулисање“, штедњу и чување „белих пара за црне дане“, схватили су да сасвим лепо може да се живи без већине брига које су имали њихови преци. Додуше са нешто мање новца, али паре ионако кваре…
На сеоским имањима са мало земље остајали су старији чланови породице, док су млађи одлазили на којекакве курсеве за трактористе, механичаре, калемаре, и запошљавали се у комбинатима…
У сезони се ради мало више него иначе (али опет мање него код родитеља на селу), али кад прође сетва/жетва – шаку под главу… Па годишњи одмори, боловања, радничке спортске игре, све оно чега није било код реакције и кулака…
О напредовању у служби да се не прича; мало-мало, па неки нерадник и лењивац раднички комбинезон замени за плави мантил пословође, јер се „кадровало“ по принципу: Ако не уме да ради – поставићемо га за шефа, ваљда ће умети да тера друге…
Хоћу да кажем да се нисмо нешто нарочито противили „индустријализацији“.
И то је функционисало како-тако, али више од четрдесет година. Старији, са оним „кулачким“ навикама о којима сам понешто рекао су поумирали, наследници нису умели или нису хтели да их замене… Ко би се из комфорног „стана солидарности“ или с муком саграђене „планске“ куће у
Калуђерици вратио у сеоско блато? ОК, можда би се неко и вратио, али деца? Да оставе друштво и оду међу сељаке?!
Док смо се нагађали шта ћемо и како ћемо, стигле су деведесете, стигао је слом. Једног јутра кад смо се пробудили у новинама смо прочитали да су пољопривредно индустријски комбинати комунистички мастодонти које је време прегазило као нерентабилне и штетне, и који се морају у року одмах приватизовати… Оно што је овде занимљиво је то да се нико није питао како то да нешто што је до јуче било сасвим у реду, од данас постаје штетно и превазиђено… Сви су „мудро“ ћутали и правили се да им је све јасно, а неколицина који су постављали питања, проглашени су незналицама које „муте воду“.
Да се не понављамо, врхунац „сналажљивости“ и смисла за бизнис постало је како пронаћи директора неког ПИК-а који ће што више урнисати фирму у којој „ради“ и тако је учинити што јефтинијом за будућег купца.
Зашто би он то радио ? Па, пустите мало и сами машти на вољу…
Као купци пољопривредног земљишта, власништва некадашњих ПИК-ова појавили су се неки живописни ликови, неки које до јуче пас није имао за шта да уједе, или људи досељени са простора бивше РСК и БиХ који су донели некакав новац. Упућени тврде да се заправо ради о новцу пропалих крајишких или Б/Х политичара, али то ћемо тешко проверити пошто ни једној власти од Тита до данас није било важно порекло имовине „инвеститора“…
Важна је само провизија.
Део пољопривредног земљишта за које новокомпоновани бизнисмени нису били заинтересовани, или је у подели плена припало на управљање политичким странкама подведен је под „пољопривредно земљиште у власништву државе“ и на аукцијама је подељено сељацима у закуп. Ово је учињено првенствено да би се сељацима зачепила уста, да не таласају око највећег дела тог земљишта које странке и центри моћи крчме између себе.
Дакле, пољопривредници (углавном они „крупни“) су од државе узели земљу у закуп, и кренули са улагањима… Да би уопште могли да обраде толику површину принуђени су да обнављају механизацију, тј. да се задужују код банака. Истовремено, држава их је преко министарства
пољопривреде систематски обмањивала о субвенцијама које су европска тековина и без којих се у целом цивилизованом свету не може замислити озбиљна пољопривредна производња… То је (обмањивање) ишло на разне начине од министра до министра… Један је
имао „стратегију“ да помаже највеће произвођаче, други је најавио да ће помагати оне најсиромашније… Један Суперхик, други Робин Худ, а обојица из Демократске странке… Чудо Божије.
А горе поменути сељаци су у своје планове за сетву или заснивање засада, укалкулисали државни подстицај за кога су добили тврдо обећање да ће им бити исплаћен. У супротном неће се „уклопити“, преведено на српски језик – новац који уложе не може им бити враћен, тј, у самом старту процеса производње имаће губитак.
То је оно што је сељаке извело на путеве уместо на њиве; шта се заправо десило?
Да не замарам читаоце цифрама, све се своди на следеће: Министарство пољопривреде и министар Саша Драгин (ДС) у расподели буџетских средстава добили су једну већу количину новца за субвенције пољопривредницима. По уредби Владе која је тада била на снази, право на субвенцију имала су регистрована пољопривредна газдинства до површине од 100 хектара обрадиве земље. Игром случаја, скоро сва таква газдинства налазе се у Војводини, одакле је и министар Драгин. Пошто је поделио новац (углавном) својим симпатизерима, а због познатих дешавања око реконструкције Владе, Саша Драгин је своје министарско место уступио колеги из исте странке (ДС), шабачком адвокату Душану Петровићу, који се нашао у небраном грожђу јер нема шта да дели…
Али ће нешто морати да се нађе иначе ће пасти Влада. Е, онда су се стратези из Владе сетили па су најавили уредбу по којој ће субвенцијама помагати пољопривреднике који имају до 10 хектара обрадивих површина, а то су гле чуда – претежно они јужно од Саве и Дунава, одакле је и нови министар Петровић. Што је код сељака из северне Србије
активирало локалпатриотски окидач па су на тракторе написали: Вратите нам Драгина!
Све у свему, путеви у Војводини су блокирани, а ако Влада подлегне притиску војвођанских сељака, они из тзв. „уже“ Србије најављују своје блокаде.
Незадовољни су сви и сви су са своје стране у праву…
Сељаци захтевају да им се исплати оно што им је обећано, јер у противном не могу отплаћивати кредите на које их је власт „навукла“ лажним обећањима. Више се не задовољавају објашњењем да се оно изговорено у предизборној кампањи „не важи“. Из простог разлога јер им је доста да за отплату кредита гарантују СВОЈОМ имовином, док политичари као залог да ће обећано остварити – остављају своју поодавно сумњиву част.
Остали грађани који пуне буџет, дали су све што је држава од њих тражила, и они немају ништа с тим што сељаци нису добили свој новац… Они с пуним правом захтевају слободу кретања по српској калдрми; шта су они Богу згрешили па морају да се цврље у аутомобилима док Старина Новак и Дели Радивоје са државом тврде пазар?!
Власт је незадовољна јер неуки и непросвећени грађани нису на висини европске илузије, и више нису спремни на одрицања.
Дошло је време за наплату олако датих обећања и за полагање рачуна о томе како се десило да је у овој земљи за последњих десет година очигледна једино инвестиција у полицију и проширење затворских капацитета. На шта нас то спрема власт која се у име „европских вредности“ одриче свега осим преторијанске гарде за коју увек мора да се нађе?
Шта да се ради?
И мене занима; било шта да одлучи власт решење ће бити краткорочно и на нечију штету. Једноставно, у буџету нема више новца, да би се дало сељацима мора се узети пензионерима, а они су најважније биљке које свака влада мора да негује. Они су највернији и најлојалнији гласачи, који најбоље враћају паре у буџет и који увек гласају за онога који им редовно повећава пензије, проценат по проценат, гладном је драго и кад му комарац улети у уста.
Или здравству, просвети, полицији, све службама које је боље имати на својој него на противничкој страни…
Значи, власт ће морати да донесе одлуку којом ће једне грађане супротставити другима. Али то власт и не брине много, кад једног дана уђемо у европу завладаће нирвана и благостање и сви који то доживе видеће да је овај циркус вредео труда…
Шта треба да ураде сељаци како би њихов протест имао смисла?
Првенствено, треба да престану са испорукама робе на пијаце и тржне центре у великим градовима. Затим да блокирају оних десетак граничних прелаза како би спречили увоз прехрамбених артикала из иностранства… Да изаберу делегацију која ће представљати СВЕ њих у преговорима са Владом.
Наравно, ништа од тога се неће десити због манира да тражимо своја права на рачун другога; ни једном од ових произвођача ни на крај памети не пада да баци своје јагоде или трешње како би у Београду или Новом Саду створио несташицу, и на тај начин навео становнике градова да кажу: Наравно да су сељаци у праву, ни ја не бих дао своју робу будзашто…
Много лакше је блокирати путеве и чекати милост од Владе, а истовремено преговарати са накупцима око цене својих производа, јер – од нечега се мора живети…
Такође, ништа од свега неће се десити јер смо изгубили осећај солидарности, ако смо га уопште некада и имали. Изгубио се давних деведесетих када су грађани Србије у својим домовима збрињавали избегле Србе са ратом захваћених подручја, а они пар година касније, када су дошли до новца узвратише са „ви Србијанци сте најсличнији Циганима…“
Када су многи мобилисани Србијанци оставили кости по гудурама Проклетија, док полицајци са Косова и Метохије поред плате коју им из буџета исплаћује Србија додатно зарађују тако што у Нишу и другим местима где су „измештени“ – Шиптарима са К и М продају пасоше и туђе куће… И ником ништа, мора се од нечега живети…
Дакле, сви смо у праву и сви смо криви за нешто… Недостатак грађанске одговорности и храбрости и менталитет крда које функционише по начелу: „У се, на се и пода се“, довео је до тога да смо једни другима вукови и да не бирамо средства како бисмо се очешали за неку ситну корист – а онда, после нас може да дође и потоп.
Мислим да је дошло време за нови народни договор Срба са Србима. Што пре то схватимо биће боље за нас… Ако икада схватимо.
P R E V R A T 