ИМЕ ЦРКВЕ

политички притисак на Цркву, врло пажљиво проматрају идеолози политичког пројекта „само буди Србин-па остало како буде“, и чекају, траже доказе „издаје српства“ од свештених лица, и наравно, као искусни проматрачи-налазе ту издају у свакој мирније интонираној констатацији од стране Цркве

…ако се сложимо да нас национални називи у имену помјесних цркава ограничавају, да спутавају универзалну, духовну снагу јеванђелске објаве (да се нпр. Србин православац не осјећа баш као „код куће“ у бугарском храму у коме су и књиге и свијеће и иконе обмотане бугарским националним заставама, и гдје се свештеник моли –искључиво и једино – за спас Бугара), ако се сложимо да су такви називи новијег датума …  није немогуће да у будућности – у први план опет изађу древна имена за Цркве као што су Пећка, Московска, Трновска… патријаршија, умјесто садашњих имена са националним предзнаком


питам се, зашто неком вјернику, који је национално Црногорац, који се не осјећа Србином и сл., зашто њему толико смета овај назив – СПЦ? Тај назив, сам по себи, не значи ништа негативно по таквог вјерника. Као што ни назив – Црна Гора, за државу у којој живимо, не би требао да значи ништа негативно за Србе нпр. …Напротив.

али порука Мила Ђукановића по којима он није антисрбин, али не жели да Црна Гора буде „друга српска држава“, -то ће бити тема сталног изазова за грађански и демократски потенцијал овога друштва.

“Поносни смо на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа.  …Што се тиче страха од Србије, тиме покушава политички манипулисати један број људи, насљедника усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслијепљености мржњом, они измишљају етногенетске теорије о томе да смо из Мале Азије, причају како је наше писмо латинично а вјера нам католичка… И то све с намјером да докажу нашу аутохтоност и посебност у односу на Србе”.
                                                       Мило Ђукановић 1993.

 пише о. Гојко Перовић

Име и организационо устројство Цркве Христове у Црној Гори, већ дуго времена су главне теме овдашњих политичких идеолога „са свих страна“ политичке мапе. Колико има неупућених у цијелој причи, још је више оних прилично упућених којима истина о Цркви и није најважнија ствар, већ им је преокупација да Цркву и њена својства дјелимично употребе, упакују у програмске пакете својих политичких настојања.

Тако нпр. владајућа политичка структура коментарише канонску и правну организацију Српске Православне Цркве и њених епархија у Црној Гори, показујући један потпуно анахрони, а самим тим и недемократски порив, да се институционални поредак Цркве уподобљава поретку државе. Са друге стране, овај политички притисак на Цркву, врло пажљиво проматрају идеолози политичког пројекта „само буди Србин-па остало како буде“, и чекају, траже доказе „издаје српства“ од свештених лица, и наравно, као искусни проматрачи-налазе ту издају у свакој мирније интонираној констатацији од стране Цркве, у свакој ријечи која јеванђелску мисију ставља изнад национализма, изнад политичких кофликата.

Е сад, формално гладано, рекло би се да чланова Цркве, оних који јавно, пред људима исказују своју припадност Цркви, црквеној традицији, има на обје стране. И међу припадницима владајућих партија, као и међу „само Србима“. Шта значи припадност Цркви? Па ето људи иду недјељом и празником у Цркву, славе славу, посте, исповједају се…!!! Да има их и у ДПС-у, и у СДП-у, и у Српској Радикалној Странци, и у „Белим орловима“, омладинама, ветеранима и сл. Свуда, у свим тим политичким организацијама има вјерника Цркве која се званично и канонски зове – Српска Православна Црква, а која од недавно, након референдума у Црној Гори, има и једно ново тијело- Епископски Савјет Православне Цркве у Црној Гори (њега чине епископи епархија СПЦ које се налазе у Црној Гори). Може се рећи да ничија црквеност није унапријед загарантована, она се оставрује и потврђује увјек изнова. Почевши од овога попа који пише текст, па закључно са уваженим бранитељима „свега српског“ у Црној Гори. И сад, чији глас је ту важнији? Шта представља глас народа? Да ли питања и савјети вјерника из ДПС-а ( читај=и оних који гласају за ту партију сво ово вријеме – а њих има доста, нарочито у „српским“ крајевима), или препоруке вјерника из партија са српским предзнаком? Људи из ове прве групе има баш доста. Не толико као ових других, али није их мали број. Вјерници који су у свом политичком животу везани за опозицију, не би могли ни да замисле колико има ових првих. То што таквима не одговара превелико експонирање у медијима, не значи да их треба презрети, или их искључити из Цркве. Они су у богослужењу сасвим уредни, а често нађу начина да учествују у црквеном животу на много кориснији начин од истицања у широј јавности. На онај исти начин како је у Светом Писму описано дјеловање фарисеја Никодима, тајног Христовог ученика.

Са друге стране, нема разлога да се улога првих прецјењује у односу на друге, у односу на оне који трпе све невоље и одрицања које подразумијева истрајавање у предачком предању и јавно манифестовање оданости Цркви. Напротив, они који се не скривају, достојни су највише похвале. Лијеп је и поучан примјер фарисеја Никодима, али не можемо њега хвалити више од других апостола.

По свему се види да би мучна била ово дилема, рекло би се чак и нерјешива, да нема исконског црквеног плана и програма, по којем хришћанску сарадњу са другима не опредјељују нечија политичка гледишта, колико услови, амбијент да се проповједа Христово јеванђеље. Дакле, онај који обезбјеђује слободну, неометану црквену мисију, онај који Цркви не ускраћује право на живот, на дјеловање, на посједовање имовине… тај је пријатељ Цркве, чувар тековина Миланског едикта.

Управо је тај амбијент угрожен политичким пребирањем по имену Цркве. Јер и ако се сложимо да нас национални називи у имену помјесних цркава ограничавају, да спутавају универзалну, духовну снагу јеванђелске објаве (да се нпр. Србин православац не осјећа баш као „код куће“ у бугарском храму у коме су и књиге и свијеће и иконе обмотане бугарским националним заставама, и гдје се свештеник моли –искључиво и једино – за спас Бугара), ако се сложимо да су такви називи новијег датума, те није немогуће да у будућности – у први план опет изађу древна имена за Цркве као што су Пећка, Московска, Трновска… патријаршија, умјесто садашњих имена са националним предзнаком, ипак не смијемо, ни у ком виду, толерисати покушај секуларне државе да се бави устројством Цркве. Јер, Црква која би пристала да јој државна власт једне парламентарне, грађанске демократије учествује у креирању канонског поретка – таква заједница би изгубила својства Цркве = заједнице у Бога вјерујућих причасника Царства Небеског. Да не говоримо колико би, пристајањем на такво што, Црква допринијела дестабилизацији самог друштва у коме живи, нарушавању демократског карактера тог друштва.

Онај ко прави поређења са Византијом, државом Немањића или Црном Гором из Николиног времена, тај превиђа кључну разлику у устројству ондашњих краљевстава и царстава у односу на овдашње облике демократије. Ако је Црква и имала неке мисионарске разлоге да тражи „симфонију“ са „у Христа Бога благовјерним краљевима“, таквих разлога данас нема на видику. Нема симфоније, нема „једне душе у два тијела“, већ само координација дјеловања двије потпуно различите стварности: грађанске државе и литургијске заједнице. Римокатоличка црква за те ситуације користи форму конкордата = међудржавног уговора између Ватикана и неке државе. Али, ни Православној Цркви такве форме нијесу стране. Напротив, лично мислим да нема боље форме за регулисање односа између Цркве и државе – од њиховог међусобног уговора.

Нијесам истомишљеник са онима који у називу наше помјесне Цркве, од све три ријечи највише воле оно „Српска“( па им појам о Православној Цркви дође више као „једна од“ националних, у овом случају српских, институција ), и биће доста посла да се ту неке ствари разјасне…али питам се, зашто неком вјернику, који је национално Црногорац, који се не осјећа Србином и сл., зашто њему толико смета овај назив – СПЦ? Тај назив, сам по себи, не значи ништа негативно по таквог вјерника. Као што ни назив – Црна Гора, за државу у којој живимо, не би требао да значи ништа негативно за Србе нпр. Не би требао, сам по себи, да значи ништа негативно. Напротив.

Рећи ће неко да има злоупотреба, и да попови понегдје и понекад претјерано и отворено „србују“, да стављају „српство“ испред јеванђеља…али шта то значи? Да ли због тога, на пречац, сада и овдје, на основу конгресних закључака ДПС, треба мијењати име Цркве? По таквој аналогији би сваки пропуст ове власти (а било их је, признаћете) требао да буде разлог за промјену имена и устројства ове државе. Да, знам, има читаоца овог портала који ће рећи: „Наравно попе, је ли Бог дао да их мијењамо“! Добро људи, мијењајте их, имате изборе, референдуме, партије за које гласате, имате апстиненције којима често прибјегавате, имате митинге, штрајкове и сва друга, како се то каже, демократска средства отпора… али Цркви остаје да поручи људима из државе: „Као што се ми не мијешамо у ваше политичке процесе, ни ви се не мијешајте у наше унутрашње црквене ствари“.

Тада ће питање „србовања“ неких попова бити ствар добре воље и укуса учесника неког богослужбеног чина, и ништа више од тога. Међутим, питање порука Мила Ђукановића по којима он није антисрбин, али не жели да Црна Гора буде „друга српска држава“, -то ће бити тема сталног изазова за грађански и демократски потенцијал овога друштва. Другим ријечима, у Цркву ће и даље да иду они који то хоће ( и такви ће грешке у богослужењу и пропусте свештенства рјешавати на црквен начин, унутрашњим црквеним регулама ), док у државне школе нпр., морају ићи сви, па ће бити непријатно ако грађанима ове државе, количину њиховог личног српског идентитета, буде прописивао неко из власти. Или нека лијепо промијене Устав Црне Горе, нека избришу све оне одреднице о грађанској држави, о равноправности свих грађана… па онда нека свим силама мотре на то да српско идентитетско опредјељење грађана не пређе „ону границу“, иза које би се могло тумачити да смо постали „друга српска држава“!

 http://www.in4s.net