Стефан Карагановић: ЗАМБИЈКА И СУДИЈЕ ЗА ВЕШАЊЕ

Са некадашње колонијалне периферије, данашња бедна и корумпирана Европа, у издвојеном мишљењу Приске Нијамбе била је принуђена да саслуша спектакуларно предавање у складу са најбољим традицијама своје заборављене правне науке и праксе.

„Заштићена зона,“ каже судија Нијамбе, „није била демилитаризована и служила је као платформа за нападе на ВРС. Акције које је предузимала ВРС зато се не могу у начелу сматрати као напади на цивиле“

По судији Нијамбе, план за евакуацију био је прихватљив већини становништва енклава који су уствари били избеглице са других локалитета, нису били везани за Сребреницу или Жепу, и који су сматрали да ће бити много безбеднији на територији под контролом своје етничке групе, у Тузли.

на разним местима где су обављана стрељања разлог за убијање људи били специфични лични мотиви, као што је освета. судија Нијамбе одбацује закључак већине да се ту ради о наводном УЗП…Доказна грађа у овом предмету показује да је велики број припадника колоне погинуо у борбеним дејствима – њихов број можда износи и до 3.000 људи“

Насупрот професионалној ништавности натегнутих и сервилних закључака већине, бриљантно написано издвојено мишљење судије Приске Нијамбе представља једини аналитички озбиљан део првостепене пресуде у предмету Толимир. Тачку по тачку, позивајући се на класичне правне принципе и наводећи доказе предочене током суђења, судија Нијамбе убедљиво доводи у питање основаност свих главних тачака пресуде у овом предмету. Цитирајући јуриспруденцију самога Трибунала, Нијамбе истиче да оптужени не може бити проглашен кривим осим ако је то једини разуман закључак. In dubio pro reo, судија из далеке Замбије подсећа правнике заблуделе Европе, који су то заборавили. „Већина је,“ тврди она, „прихватила доказе који, по мојој оцени, не би подржавали њихове закључке ако би се применило начело ‘ван сваке разборите сумње’“.[16]

 

У „Уводним примедбама о процењивању доказне грађе“, судија Нијамбо упозорава на опасност од све чешће праксе прихватања исказа „сведока-сарадника“ за које се мора предпоставити да теже прибављању неке користи, бар смањењу казне, када улазе у нагодбу са тужилаштвом: „…закључујем да су искази неких од тих сведока, Момира Николића и Дражена Ердемовића, обезвређени сопственим интересом“.[17] У продужетку, наводи конкретне разлоге зашто Николићево сведочење сматра проблематичним. Пошто је Николићев исказ једини или главни извор на коме се темељи велики број кључних теза већине, овим су значајни делови пресуде доведени у питање.

У вези са исказима четворице сведока бивших припадника холандског батаљона и посматрачке мисије УН, Рутена, Ван Дујна, Егберса и Кингорија, који у свим сребреничким предметима рутински и увежбано наступају као сведоци оптужбе, судија Нијамбо изражава висок степен скепсе у вези са њиховом објективношћу и указује на недостатак независних доказа за велики део њихових тврдњи.

Прелазећи на природу сукоба, судија указује на трик којим се већина послужила тако што се за потребе својих аргумената ослања на садржај Директиве 7 где се говори о сребреничкој операцији, при томе потпуно прелазећи преко каснијег и самим тим фактички оперативног плана, садржаног у Директиви 7/1, где се не појављује непримерена терминологија у вези са стварањем „немогућих услова“ за становништво Сребренице. Већина је једноставно бирала изворе који су ишли у прилог њиховој тези, изостављајући све оно што томе противуречи.[18]

„Заштићена зона,“ каже судија Нијамбе, „није била демилитаризована и служила је као платформа за нападе на ВРС, па самим тим енклава није могла да задржи претежно цивилни карактер. Акције које је предузимала ВРС зато се не могу у начелу сматрати као напади на цивиле“.[19] Из тога произилази да напад на Жепу (Операција Ступчаница 95) није имао за циљ цивилно становништво: „Не усвајам гледиште да су енклаве могле остати неприкосновене док истовремено пружају уточиште за операције које изводи Војска БиХ. Самим тим, не слажем се са налазом већине да се сваки напад на енклаву има нужно рачунати и као напад на цивилно становништво“.[20]

Сребреница

Што се тиче мучног питања принудног измештања, чиме се оптужени такође терети, судија Нијамбе указује на чињеницу да су сребренички мушкарци напустили енклаву и пошли у пробој кроз противничку територију, препуштајући своје жене, децу и остареле самима себи. У таквој ситуацији, за ове последње било је природно да су желели да се добровољно придруже члановима својих породица који су доспели на територију под контролом Армије БиХ. [21] План за евакуацију становништва осталим актерима није наметнула српска страна, већ је он потекао из Ратног председништва енклаве и од политичког руководства у Сарајеву. [22] По судији Нијамбе, план за евакуацију био је прихватљив већини становништва енклава који су уствари били избеглице са других локалитета, нису били везани за Сребреницу или Жепу, и који су сматрали да ће бити много безбеднији на територији под контролом своје етничке групе, у Тузли. [23]

Судија Нијамбе не оспорава чињеницу противправног убијања заробљеника,[24] али она доводи у питање опсег и карактер те радње: „Докази указују на то да су на одређеним локалитетима убиства вршиле мање групе војника ВРС и да су они били ти који су одлучивали ко ће бити стрељан. На основу предочених доказа, показало се да су на разним местима где су обављана стрељања разлог за убијање људи били специфични лични мотиви, као што је освета.“ [25] На основу наведеног, судија Нијамбе одбацује закључак већине да се ту ради о наводном УЗП „који представља ‘ефикасно организовану операцију убијања иза које стоји велика количина официра ВРС високог ранга а коју су на терену спроводили бројни припадници снага босанских Срба.’ По мојој оцени, ‘спонтаност’ тог УЗП, што се огледа у позивима на добровољно учешће у стрељањима, такође води и разумном закључку да је све почело у оквирима мање групе појединаца који су поступали неовлашћено и у тајности“. [26] Импликација је јасна: под датим околностима убијање не само да није могло бити дело оптуженог генерала Толимира, него чак ни одлука војног или политичког врха Републике Српске.

При томе, судија Нијамбе истиче и врло значајну димензију укупних догађаја који су уследили после заузимања Сребренице 11. јула, 1995, а коју већина у Толимировом већу пренебрегава да узме у обзир као и друга већа Хашког трибунала пре њега: „Без даљих форензичких истраживања у односу на извесан број [погинулих] у вези са којима су докази нејасни, ја не могу бити убеђена ван сваке разборите сумње да те смрти задовољавају критеријум за убиство. Доказна грађа у овом предмету показује да је велики број припадника колоне погинуо у борбеним дејствима – њихов број можда износи и до 3.000 људи“. [27]

Оштро критикујући претходне налазе на основу којих већина утврђује елементе потребне за констатовање геноцида, судија Нијамбе стаје на следеће становиште: „Без да је током суђења била предочена трунка доказа у облику формулисаног плана који би указивао на постојање УЗП за вршење убистава, и без икаквих доказа у виду изјава који би указивали на постојање таквог умишљаја, већина се ослања на посредне доказе [circumstantial evidence] на темељу којих изводи закључке о постојању неопходне mens rea“.[28]

Госпођа Нијамбе је из Замбије и она је судија ad litem, што значи помоћни а не стални судија Хашког трибунала. По њеној анализи и правним изворима које наводи, јасно је да је стручно образовање стекла у Британији у периоду када опортунизам и захтеви политичке коректности још увек нису диктирали професионално понашање. Са некадашње колонијалне периферије, данашња бедна и корумпирана Европа, која свој преостали интелектуални потенцијал троши на измишљање разлога за ослобађање Орића, Готовине и Харадинаја, у издвојеном мишљењу Приске Нијамбе била је принуђена да саслуша спектакуларно предавање у складу са најбољим традицијама своје заборављене правне науке и праксе.

Захваљујући судији Нијамбе, жалба у предмету Толимир практично је написана. Преостаје једино да се елаборира и поднесе.

нспм.рс