Драгослав Павков: Филозофија деструкције – део први

 

                              

Када бих морао да се изјасним о томе ко је већи непријатељ мира на северу Србије – сепаратисти или „патриоте“ које доказано не умеју ништа да саграде (али мисле да умеју да сруше) – признајем да бих тешко одлучио између два екстрема. Да не буде недоумице – мислим да је аутономија онога што се данас назива „Војводина“ непотребна; ако је та регија као део некадашње тамнице народа имала потребу да гради сопствени субјективитет и конфронтира се са бечким двором, данас ти разлози не постоје. Како већину становништва Војводине чине Срби, аутономија у односу на већински народ у Србији (такође Србе) је беспредметна и дегутантна. Али ипак, од самог установљења САП Војводине, тј. скоро седамдесет година – у том делу Србије одвијају се и развијају сепаратистички процеси; једноставно, појединци, немају никакав проблем с тим да за ко зна чији рачун сопствену земљу држе у некој врсти ванредног стања, или барем предизборне кампање.

Неки „ауторитети“ воле да се позивају на далеку прошлост, па посебност Војводине и „војвођанера“ траже у „ћесарским“ привилегијама; једна од њих је тзв. „Војводство Србија и тамишки Банат“. Да подсетимо, ова шарена лажа је по ко зна који пут послужила Хапсбурзима да превеслају наивне Србе; административно, то „војводство“ је било устројено тако да је званични језик био немачки, да Срби нигде нису имали већину, па чак и да је било прилике да се о нечему одлучује – лако би били прегласани од Немаца, Румуна и осталих који би Двору „легли на руду“.  Конкретно, бечки двор је краткотрајним „војводством“ исплатио српску лојалност монархији и хиљаде живота датих за туђе бабе здравље – током „мађарске револуције 1848“. Чим је дошло до слома револуције и аустроугарске нагодбе – од „српског војводства“ је остала једино титула војводе коју је цар доделио – самом себи. Значи – мрка капа… Мораћемо се потрудити да доказе посебности потражимо у нешто ближој прошлости.  Оно што је интересантно, то је да се преци данашњих „војводијанаца“ никад до сад нису осећали никако друкчије него као Срби; додуше, мало „културнији“ од остале Србадије, али ником нормалном није падало на памет да се представља као било шта друго. Може бити да је разлог томе тај, што је оновремена Србија за (скоро) све Словене представљала узор и идеал. Многи „пречанин“ када је напокон упознао лоше особине браће с југа је „потегао ручну и смањио доживљај“, али му свеједно није пало на памет да помисли како му ти људи више нису најрођенији, како му је ближи неки Шваба или Хун који га гледају као смрдљив сир. Оно што не знају данашњи војводијанци, и те како је знао одсек за људске ресурсе К&К министарства рата; за разлику од својих поданика из Босне, Лике, Баније које су одмах по објави рата 1914. послали на Србију, претке данашњих „војвођана“, Србе, слали су (махом) према Русима. Већу свест о српском идентитету становника данашње Војводине имао је дакле – бечки двор него што је данас имају премудри Берисављевићи, Суботићи, Чанци…

Након пробоја солунског фронта и паничне бежаније остатака аустро-мађарске војске, у општем хаосу, окупљена је Велика народна скупштина Баната, Бачке и Барање која је донела акт о присаједињењу тих територија Краљевини Србији; Сремци су то учинили дан раније на сличној скупштини у Руми. Дакле – тврдња да се некаква „војводина“ својевољно и демократски придружила Краљевини СХС нема везе са чињеницама. У то време административни и географски ентитети су били: Срем, Бачка, Банат и Барања; војводина једноставно није постојала ни у списима ни у свести њених тадашњих житеља. Који су, када им се указала прилика једноставно учинили оно што је  било једино логично – придружили су се победнику Великог рата, браћи са југа.

Значи, потрага за „војводином“ се наставља…

Војводина као нешто посебно и нешто антисрпско, први пут се помиње у документима Комунистичке партије Југославије.  Овде треба рећи да је левичарење код Срба увек било популарна политика; од Светозара Марковића, преко „старих“ Радикала (из времена Обреновића) до Димитрија Туцовића – ондашњег Чеде Јовановића… Није ми познато да је и у једном народу било толико анационалних и антидржавотворних елемената као што је то случај са српским народом. Тако се овде с’ божјом помоћи запатио и комунизам… Идеологија која ће свој климакс доживети када сви будемо радили колико можемо, да бисмо имали колико нам је потребно. Наравно, да би се такви „производни односи“ постигли – неопходно је елиминисати остатке старог и ретроградног; првенствено, потребно је укинути приватно власништво, јер њему је иманентно увећавање и ширење. Ако средства за производњу остану у рукама приватника, они ће тежити да наставе са потчињавањем радника и сељака како би им ови својим радом остварили што већи доходак, тј. увећали капитал. Пошто су националне државе од стране комунистичких идеолога лоциране као главни заштитници приватне својине, усвојена је доктрина која би се могла назвати: Смрт националној држави. Србији.

Зашто само Србији, шта су то комунисти имали баш против Србије? Па ништа нарочито… Осим што је Србија на овим просторима једина имала нерашчишћене рачуне са комшијама.

У политичком животу победнице Великог рата, било је много странака које нису имале издајнички background… То јест – ако би комунисти чекали да на власт дођу после предизборне кампање у којој би убедиле Србе да је за њих најбоље да почну да се хране из валова и напајају на појилу – мрка капа; због тога су одлучили да потраже себи савезнике који ће им помоћи да пронађу краћи пут до власти. И нашли су их на једином месту где их је било у неограниченим количинама – унутар сопствене државе – Краљевине СХС.

 

Та несрећна држава је настала као резултат компромиса југословенских рогова у врећи и савезника којима је већ био пун куфер и Срба који се забављају скидајући крунисане главе и скоројевића који би да загребачке и европске салоне замене београдским кабинетима. Како (пре)велика Србија ником од оних који су се питали није одговарала – одлучено је да се Јужним Словенима омогући уједињење под српском династијом. У тој држави незадовољни су били сви.

Срби, ратни победници, разочарано су гледали како се у пензију терају прослављене војводе и ђенерали, док се на њихова места доводе новооткривена браћа…

 Хрвати  су се порадовали да су се из „тамнице народа“ јефтино извукли, да ће нова држава бити нека лабава федерација која ће „федерирати“ на њихову ползу а на рачун свих осталих; када су скапирали да Александар Ујединитељ намерава да влада, а не да изиграва икебану – листом су се окренули и против њега и против заједнице са „рођацима из провинције“.

Словенци против Срба и Србије и нису имали нешто нарочито (а ни ефикасно), али су се са Хрватима по правилу солидарисали из културолошких, тј. средњеевропских разлога.

Македонци, нарочито онај бугарашки елемент, Србима није могао да опрости ослобођење од Турака 1912. године; док су хранили и лечили српске и бугарске комите у турско доба – ни по јада… Међутим, Срби и Бугари отераше Турке па они узјахаше; од краја Другог балканског рата па све до 1945. у Македонију се ишло по казни.  За време Османлија порез је био „десетак“ и то је било то… Када су стигли ослободиоци, све јунак до јунака који су спавали под буквом док су чокалије пландовале – више се није знало ко пије а ко плаћа. Као што се уосталом не зна ни данас.

Црногорци, до јуче највећи Срби, есенција Српства такорећи – због упорног рада многих заинтересованих постадоше антисрби. Синови „зеленаша“ – протераних присталица краља Николе, израстоше у интернационалисте и светске револуционаре без мане и страха, попут Јова Капичића…  Највернији савезници, које никад није требало два пута позивати у бој – доживели су да се ’91, ка’  пизде покупе са Баније када су схватили да би између њих и Хрвата могла па’нути крв. Како се десило да потомцима Његоша и Марка Миљанова постане важније шта о њима мисле белосветске флакафлундре него рођена браћа – тема је за посебну студију коју ја не умем да напишем. Надам се ипак да је неће писати нико од теразијских Црногораца, него ће та чаша жучи запасти неког непристрасног и поштеног.

Албанци? Албанци су историјски предиспонирани да Србима буду непријатељи.  Чобани који су лета проводили по врлетима чувајући стада, а зиме у долинама затрпаним милионима тона снега кроз које никакав аскер није имао приступ, с времена на време су запоседали празна пространства Косова и Метохије која су у страху од лојаног коца и јатагана напуштали староседеоци Срби. Наиме, у то време религиозно одређење је доминирало у односу на народносно (етничко). Тако се (пре)често дешавало да се окупи нека хришћанска солдатеска и крене да замеће кавгу са Османлијама… Несрећни Срби, којима је већ досадило да водају агама опанке – обрадују се кад виде крштен свет, наоружан и оран за битку, па потегну и придруже му се. Аге, покоји бег и субаша по правилу остадоше без глава, а победничка еуфорија и парола „За крст часни и слободу златну“ носише устанике и њихове савезнике све до сусрета са царском војском. Ту су се вековима по правилу завршавале све хришћанске експедиције,  разбијени пукови су се враћали преко Саве и Дунава, а за њима Срби са својом нејачи – по ко зна који пут преварени и злоупотребљени. Када се то пар пута поновило Арнаути (Арбанаси, Албанци…) су према земљи коју су власници напустили почели да се понашају као према својој прћији, по принципу: „Чије су овце, тога је и планина“. 

У предвечерје пропасти Отоманске империје, албански прваци су успели да по страним школама одшколују пар беговских синова, који су добили задатак да саставе неку врсту националног програма. Који се свео на потребу да се сви простори на којима живе Арнаути обједине у једну административну јединицу која ће додуше признавати врховну власт султана и Порте, али ће практично бити држава у држави. Наравно, Турцима се план није допао и Арнаути су се дигли на побуну током које су заузели делове Грчке, Македоније, цело Косово, новопазарски санџак, делове Топлице. Власти у Београду, Цетињу, Софији и Атини, када су схватиле да Порта ни са арнаутским башибозуком не може да изађе на крај – одлучиле су да потпишу тајни споразум о антитурској коалицији и коначно Турску протерају са Балкана. Све силе потписнице споразума, на Арнауте су гледале као на природне турске савезнике што се показало као тачно одмах по отпочињању непријатељстава.  Данас, са ове дистанце можемо да трипујемо на тему: Шта би се десило да су савезници Арнауте позвали на заједничку борбу против Турске… Ипак, то се није десило, а данашња реалност је да су потомци некадашњих Арнауте савезнике пронашли у нашим бившим обожаваоцима. Ко је ту променио страну а ко је неспособан да препозна геополитичке чињенице – такође није тема овог текста, па се њом нећемо ни бавити.

Као што се из изнетог види, сви новопечени Југословени су имали понеки разлог да се дуре на Србе. Неки разлози су били оправдани и реални, док су други били чиста фикција и ксенофобија. Рецимо, многим „Југословенима“ се није допадало што је заједничка држава монархија; да је којом срећом република, могуће би било да једног дана неко „њихов“ постане председник, овако… Може краљ да изиграва неког „Југословена“ до миле воље али знамо ми њега, Србенда је то… Други, првенствено Срби „из прека“ су се помало разочарали браћом коју су годинама идеализовали неоправдано и неосновано их идентификујући са јунацима попут Марка Краљевића, Хајдук Вељка, итд. Оно, јес’ да многе гегуле имају хајдучки менталитет, али мало је ту јуначког; пре би се рекло да је реч о „пљачкашком“… О томе су често писали највећи Срби свога времена Јаша Томић и Милош Црњански.

Како Србину никад није требала нарочита инспирација да удари на Србина, комунисти су се само убацили у празан простор, простор који је настао између две буразерске концесије, опанчарске и гипсарске афере, приче о новооткривеном дичном Немањићу који је као компензацију за ратне страхоте добио право да експлоатише и продаје манастирске шуме широм Косова… Краљевина СХС је по много чему била слична данашњој Србији; мали број пребогатих појединаца за гушу стеже цело друштво и не да му да дише. Хрвати би да се осамостале, али не би баш да им границу црта београдски двор… Комунисти би комад власти, али краљ их не пушта на изборе; уосталом, из Москве је наређено да се против југословенске државе, државе која је прихватила скоро све преживеле противнике Октобарске револуције, комунисти имају борити без обзира на жртве.  Тако долази до потписивања споразума о сарадњи клерофашиста – хрватских усташа и интернационалиста – људи којима је домовина револуција – комуниста. Све што се могло регрутовати, кус и репат, сви су ангажовани у борби против југословенске државе и Срба као њеног стожера. Паклени план, да се непријатељ, у овом случају Срби ослабе тако што ће се из српског етничког корпуса формирати безброј различитих идентитета којима је једино битно и заједничко – негација везе са Српством, могао је да ступи на снагу.

Механизам „светске револуције“ покренут октобра 1917. који је на територији царске Русије пронашао и произвео преко три стотине различитих „националних заједница“, са једним јединим циљем да руску заједницу учини што мањом и безначајнијом, преко кадрова школованих у Коминтерни прионуо је на посао и на овим просторима. Од народа кога је Вук Караџић називао „Србима“ а Анте др Старчевић „Херватима“, недоучени и пропали студенти су начинили неколицину „идентитета“ од којих је најновији „војвођански“.  Реч је дакле о потреби да се изведе нека врста обрнуте монтаже; уместо да се мањи народи, чланови некадашње заједничке државе форсирају да се развијају, стигну и престигну достигнућа Срба, комунисти су се сетили оригиналног решења: Измишљањем нових идентитета, смањиваће бројно стање српског народа све док он не постане довољно мали и безначајан да би они њиме могли владати без бојазни за своје позиције.

Значи, нема ту никакве велике „идеологије“ нити се ради о светској завери против Срба.  Борци и боркиње за „војводину“ боре се искључиво за своје благоутробије. Тачно је да се са интересима војвођанске олигархије тесно преплићу и интереси страних фактора.  Легитиман је интерес Републике Хрватске да се после прогона сопствених грађана Срба, посвети ширењу утицаја ван граница „домовине“. Та држава користи сва легална и она друга средства да се наметне као сервис себи лојалним појединцима; будући да је код нас до недавно било немогуће продати некретнину странцу – грађани Србије, новцем хрватских финансијера у њихово име купују не само понеку њиву, него комплетне пољопривредне комбинате. Што није изазвало никакву реакцију, за разлику од расистичке халабуке која се по војвођанерским медијима дигла када се као инвеститор појавила фирма из Емирата…  Неки много „бистар“ војвођанер , самовласно и самоиницијативно је одлучио да нас после онолико крви, прогона, минираних и спаљених српских кућа – експресно „помири“ са Републиком Хрватском, толико да њихов министар пољопривреде на територији Србије, у викенд насељу Кенђија код Бездана дели хрватске здравствене исказнице и позива становнике да се код његовог министарства „натјечу за потицаје (субвенције на српском;)“. О станарским правима хиљада новопечених суграђана која је „братска“ Хрватска акламацијом у Сабору укинула као да их никад није ни било – ни речи. О узурпираним и продатим одмаралиштима србијанских фирми широм Далмације и Приморја, локалима и безнинским пумпама – такође ни речи…  И ко онда треба да буде предмет интересовања новинара, аналитичара, истражних органа овдашњих – органи Републике Хрватске који заступају интерес своје државе и грађана који су јој лојални, или поткупљени политиканти са европским шлифом, попут Пајтића, Дулића, његове тетке и осталих страних лобиста које плаћа ова грбава држава из свог слепачког редовно ребалансираног буџета?

Није ли легитиман интерес Мађарске да покуша да се врати у предтријанонске границе? Оно, јес’ да није лепо и добросуседски, али ко има право да једној држави замера жељу да буде што већа, снажнија и моћнија?  Али, ко је тај ко има право да у светским заверама и масонским комбинацијама налази оправдање за србијанске политичаре из Војводине који се ангажују на остварењу интереса стране силе на овим просторима, тј. у земљи у којој и од које живе? Конкретно, када се у Темерину деси етнички мотивисано насилништво у коме већа група момака мађарске народности пребије неколицину момака припадника већинског народа, онда председник општине Темерим, који је изабрано лице у органу државе Србије, кога плаћа Србија, иако је интимно на страни својих сународника – насилника, нема право да догађај релативизује и прави будаласте паралеле са неким догађајем из прошлости где је оштећени Мађар. Његова дужност је да заступа закон и све грађане општине на чијем је челу, а дужност државе Србије је да га позове на одговорност ако то не чини. Све остало је политиканство и ствара ружне преседане због којих ћемо тек да се чешемо где нас не сврби.

Право је Немачке да се ангажује око права наследника фолксдојчера  који су на крају Другог светског рата лишени живота или имовине; исто тако, њено је право да се свим законитим средствима бори како би добила контролу над целокупним потенцијалима Дунава – од Шварцвалда до Констанце. Нормално је да органи немачке државе покушавају да пронађу најслабију карику коју ће најлакше покидати, тј. покушавају да нађу политичаре који су најјефтинији и с којима је најлакше трговати. Којима памет не смета да продају или чак поклањају нешто што није њихово већ државно… Али, право је и обавеза Србије и њених органа да такве активности спречава, а њихове реализаторе приведе познанију права. Надам се да нико не мисли како БИА треба да крене са хапшењем дипломата који заступају своје владе, али побогу – ко заступа Србију, србијански интерес и како он то чини?!

Коначно, све до сад описано би се могло „одрадити“ без по муке и уз мало добре воље и личне храбрости; проблем настаје када се треба одредити према прикривеним агентурама маскираним у разна људскоправашка удружења.  Надзор над тзв. Невладиним организацијама  је камен спотицања и у срећнијим друштвима од нашег… По правилу, те организације јесу релативно независне од сопствених влада али су и те како зависне од страних администрација и фондова.  Као што је познато, већина војвођанских НВО се финансира из америчке фондације НЕД, коју је основала ЦИА да би (након што су јој укинути црни фондови) преко ње финансирала „пријатеље службе“ широм света. Поступак је познат: Одабрани појединци се упућују на којекакве семинаре где их оперативци обучавају у изради пројеката и другим интересантним стварима. На пример, како се без дана новинарског искуства запослити као шеф дописништва једне од јачих агенција, постати дописник радио станице која се слуша у целом свету и без академске титуле добити професуру на филозофском факултету. И то под псеудонимом. Али, то је њихов проблем, они ће се с њим усрећити J

Наш је проблем, што ми такве људе мистификујемо, дајемо им значај који им не припада и препуштамо им медијски простор повлачећи се у блогосферу. Уместо да су алтернативци они који се код светских центара моћи гребу као онемогућавани, као жртве репресије, као савремени донКихоти који се боре са срБским алама и вранама , они не силазе са телевизија са националном покривенишћу, са страница Политике, Новости, од државе спонзорисаних медија…

Али, још већи је проблем у недостатку плана и програма за супротстављање овим живописним ликовима; србијански гласач је размажени мултикулти граџаниста или богомољац на путу у средњи век. Када биологија учини своје па Мркини и Кркини фанови престану да се појављују на биралиштима, србијанска политичка сцена ће се свести на интернет герилу са Пашчаника и Новог Стандарда. А онда нам Војводина неће ни требати…

 Наставиће се на жалост оних који мрзе дугачке текстове…