Вук Јовановић: НОЋНА МОРА У ДОЛИНИ СЛАТКЕ РЕКЕ – 3

                                                     Крај увода у интригу

(протесте због спорог одвијања радње упућујте брму, мислим, док он не направи оно пиво у кади, не пуштам интригу да се развије)

Оно што привлачи интерес толиких компанија и људи је чињеница да Simandou није експлоатисано лежиште, те је стога данас највећа нетакнута резерва гвожђа на свету, усто још и уз врло висок процентуални садржај гвожђа у руди.

Деценијама је ово лежиште било далеко од радара највећих светских компанија за експлоатацију минералних сировина. Али, пре неких десет година, када је постало јасно да ће потребе Кине за гвожђем стално расти и да ће катапултирати цену истог на светском тржишту, почела је суманута трка за Simandou. Била је то једна могућност за остварење екстрапрофита коју ни једна озбиљна светска компанија из области експлоатације минералних сировина није могла да игнорише.

Узроци актуелне ситуације око лежишта, а која тако плаши бразилску компанију, леже у 2003.години, када је аустралијска компанија за експлоатацију минералних сировина Rio Tinto, иначе њен архиривал на светском тржишту, добила право на експлоатацију комплекса Simandou. Година инвестиције је била разумљива гледајући са економске тачке гледишта, јер је циклус раста цене гвожђа на светским берзама тек почињао.

Али, ако је и постојала економска логика за велику инвестицију, политички моменат за њу није могао бити гори. Влада диктатора Lansana Conté је тек кренула да агонизира, те је убацивање велике количине долара у Гвинеју баш тог момента била, у најмању руку, веома лоша идеја. Јер, његова влада је наставила следећих пет година да избегава покушаје државног удара и атентата. Наравно, новац од инвестиције је трошен на преживљавање владе, а експлоатација лежишта Simandou је стално одлагана.

Средином 2008.године, Conté, окривљујући директно Rio Tinto за кашњење почетка експлоатације, одлучио је да подели лежиште на два дела и да другу половину, упркос противљењу Rio Tinto, да на управљање Израелцу Beny Stenmitz. Тако је Rio Tinto, компанија која је имала сва права експлоатације у својим рукама, упркос свом исказаном бесу, остала само са половином лежишта.

И тада је Vale do Rio doce са тадашњим председником компаније, Roger-ом Agnelli-јем, одлучила да се промешкољи. У зао час.

У мају 2010.године, када је Rio Tinto још увек судски потраживала своја насилно ускраћена права на експлоатацију целог лежишта, Vale do Rio doce је купила 51% права оне половине лежишта коју је влада Гвинеје уступила Штајнмицу. Бразилска компанија се обавезала да исплати Израелцу 2,5 милијарде долара, од тога 500 милиона одмах.

Заједно се створили Vale Beny Group. Ова трансакција је испровоцирала бес аустралијске компаније Rio Tinto, а њен је председник, Tom Albanese, прекинуо личне контакте са Ањелијем. Обавештавајући јавност о великој инвестицији своје компаније,  Ањели је тада рекао да се ради о лежишту величине и типа Каражас и да је улазак у овај посао сигуран и оправдан.

Према пројекцијама, компанија је требала да почне са експлоатацијом још 2011.године. Међутим, само шест месеци пошто је исплатила суму од 500 милиона долара свом израелском компањону, почела је права драма за Vale do Rio doce.

Екс професор права на Сорбони и политички ривал две диктатуре које су обележиле првих пет деценија независности Гвинеје, Alpha Condé је преузео председнички мандат са јасном платформом – профитирати по сваку цену са оним чиме држава располаже, са великим рудним богатством које се налази испод површине земље.

Да би то остварио, морао је да интервенише на уговорима склопљеним за време диктатуре, а да би та интервенција била успешна, морао је да потражи моћне саве(з)тнике. Нашао их је у личностима, ни мање, ни више, мађарског мегаинвеститора Сороша и бившег британског премијера Блера.

Уз њихову помоћ, Condé је одлучио да влада Гвинеје учествује у свим будућим пословима на експлоатацији минералних сировина са 15% партиципације, уз још једну опцију о могућем откупу накнадних 20%.

Наравно, за компаније које су у инвестиције ушле по старим правилима, ова су нова била претежак финансијски ударац, још и више јер је влада истовремено затражила измене у постојећим пројектима, а нарочито на пољу логистике, што је аутоматски значило знатно увећање предвиђених трошкова.

Али, иако су компаније потражиле судску заштиту, прве индиције говоре да се, у процесу преговарања, уз владу нашла снага која ће надвладати незадовољнике са јужне полулопте.

Ако нисте изгубили стрпљење до сада, у следећем наставку ћете најзад доћи на јесте и зашто уопште ово пишем. Наиме, упознаћете се са великом међународном интригом у којој највеће светске корпорације губе(!), разликом између отвореног и тајног акционарског друштва, да и Јевреј може бити антисемита, као и са масакром недужних, сумњивим самоубиствима и блефовима и преварама првог реда у свету високог бизниса.