Opšte je poznata stvar da je zdravlje najveća sreća, te da je bolest sama po sebi, gde god se čovek nalazio, najgore što može da mu se desi.
Međutim, ukoliko bolestan čovek živi u iole uređenoj državi, koja vodi računa o svojim građanima i makar i minimumu socijalne pravde, on ima mogućnost da u bolesti i starosti bude dostojanstven.
Kada se bolest i starost urote protiv građanina Srbije, e to je onda život nedostojan čoveka u 21. veku, u Evropi.
Samo u Srbiji je moguće da čovek prima penziju od 60 evra, a da takozvana potrošačka korpa iznosi čak deset puta više. Ima li još negde da je levica na vlasti, a da nema minimuma socijalne pravde?
Zapravo, postoji nešto od toga na papiru. Na primer, primaoci najnižih penzija imaju pravo da budu oslobođeni plaćanja zdravstvenih usluga. I to zvuči kao velika olakšavajuća okolnost u situaciji kad se sve plaća kao da je porez na zdravstveno osiguranje ukinut.
Ali, kada dobijete taj papir, u praksi on znači samo jedno, oslobođeni ste participacije od 50 dinara u Domu zdravlja. U Domu zdravlja, inače, provedete ceo dan (ali to je već drugi problem) najčešće samo zbog papirologije – da biste dobili recept za lek ili uput za kontrolu kod lekara specijaliste.
Papir koji vam garantuje da ste socijalni slučaj, tj. primalac neverovatno male penzije, ne oslobodja vas nijednog drugog plaćanja, skenera, lasera, niti plaćanja ogromnih nadoknada za lekove.
Istini za volju, s tim papirom možete da dobijete zube ukoliko prethodno odete sedmnaest puta u Republički zdravstveni zavod, da to završite.
Ali, da se vratim na recepte za lekove i šta to u Srbiji u stvari znači. Na taj papir, lekar iz Doma zdravlja, ako je dovoljno pismen i iole pažljiv u prepisivanju (ako nije, apotekarka vas vraća nazad), prepisuje sa izveštaja lekara specijaliste šifru i lek.
S tim receptom odlaziš u apoteku i oslobođen si plaćanja samo ukoliko taj lek nije skuplji od 250 dinara, tj. plaćaš obavezno učešće od 50 dinara. Ukoliko je lek skuplji, plaćaš pola ili trećinu iznosa, što kao zavisi od šifre, bolesti i tome slično.
Na primer, lek “ebiksa” koji koriste bolesnici s Alchajmerovom bolešću uz recept se plaća 7.500 dinara. Kako će sad osoba s početka ove priče, s penzijom od 6 hiljada dinara da plati ovaj lek i živi?
Pa, nikako! Umreće u bedi i bolesti ukoliko nema decu ili nekog drugog ko bi je izdržavao.
Da u Srbiji postoji socijalna pravda na papiru, ali samo na papiru, pokazuje još jedan institut – tudja nega i pomoć.
Nadoknadu za tudju negu i pomoć, prema papiru, dobijaju dementne ili nepokretne osobe. Možete vi da budete istovremeno i dementni i nepokretni, nadoknadu nećete dobiti ako to direktor PIO fonda lično ne naloži lekarima koji glume komisiju za procenu.
Kažu, dešava se da i sam lekar, može to da ti završi, ako se nađete u četiri oka s plavom kovertom.
A šta će, starac, s početka priče koji je dementan, nepokretan i ima mizernu penziju? Ništa bez veze! Komisija će jednostavno proceniti da on “ne ispunjava uslove za tuđu negu i pomoć” i kraj priče.
Može da se žali, drugostepeni organ će samo potvrditi odluku kolega iz prvog stepena, ili odmah, ili nakon što ga ponovo namuči da dođe na pregled. A sve to se maksimalno oteže i procedura odlučivanja traje po godinu dana. Inače, ta nadoknada iznosi samo 14.000 dinara (za one koji imaju vezu).
Ukoliko bolesni penzioner želi da bude smešten u dom za stara lica, vozaće ga u Centru za socijalni rad godinama, pa će ga staviti na listu čekanja i neće ni dočekati, osim ako neko ne interveniše za njega.
Tako stvari funkcionišu u državi Srbiji. Pre demokratskih promena iz 2000. godine, lečenje je bilo besplatno, a najmanja penzija imala je neku donju, tzv. “socijalnu” granicu ispod koje nije mogla da ide.
Ako se uspon korupcije i pad socijalne pravde nastave dosadašnjim trendom, o starcima u Srbiji pričaće se kao o deci u Africi.
P R E V R A T 