Вук Јовановић: ЛЕГЕНДА О МАСЕРКИ КОЈА ЈЕ ПЛОВИЛА НА „МАРУ КОСТА“

 

 

Недавно сам поново почео да трчим, после много, много година. Није лако. Знам да ће неко рећи да рђавом к….оњу и длака смета, али је мени одиста присметала тек нешто мало више израсла коса, од неких месец, највише месец и по дана. Не заборавите, ипак су овде тропске врућине сваког боговетног дана. А како је моја прва званична трка била маркирана за 8 сати ујутро, значи неких 30, 32 степена, са директном звездом у главу, реших да се ошишам. Не бих ли, ипак, и стигао до циља. Већ знате, то радим код Фернанда. Оног старог господина, који воли да прича приче из живота својим муштеријама, док лагано обилази око њих звецкајући маказама.

Овога пута, за мене је сачувао једну ласцивну легенду, обогаћену личним искуством. Како сам га на досадашњим сеансама шишања већ добро упознао, знам да смо у сфери сексуалности слични сладострастници, а и он је, очигледно,  сватио са ким има посла, чим је и не чекајући да честито седнем на фризерску столицу, започео са фасцинантном причом о пловећој масерки и њеној последњој луци.

                                                     #

Летисија је имала тек 10 година када се догодила саобраћајна несрећа. Њен отац је погинуо. По њеној мајци, она се спасла захваљујући једном обећању, заправо завету свевишњем. Када је напунила 16 година, ушла је у један манастир, тако испуњавајући заветно обећање госпође Маргариде.

Девојка је са резигнацијом прихватила своју судбину. Била је у миру са самом собом, две године се припремајући да буде монахиња. Тада је у манастир стигао отац Рамаљо, још увек младић, негде близу 30 година, висок, снажан, веселе нарави и леп. Његова стасита појава је имала готово експлозивно дејство на срце и препоне наше Летисије. Било је довољно само и да помисли на њега и већ је постајала немирна, губила концентрацију и блудела у мислима. Патила је од несанице.

Са друге стране мантије, отац Рамаљо се осећао исто тако. Одушевио се са Летисијом и није више престајао да мисли на њу, онако младалачки свежу,  црнпурасту, са великим, бадемастим очима, дугачком црном косом и чистом, неисквареном невиношћу тек распупелог девојаштва. Ђаво је, наравно, већ био ту, спреман да у, до тада богоугодни манастир, унесе смутњу и пошаст првог греха.   

Урадио је да баш Летисија буде та, која ће помагати оцу Рамаљу у припремама за мису. Тако су, у свега два месеца, двоје младих били неповратно омађијани. Неминовно се догодило оно што је Сотона и предвидео. У једној ноћи младог месеца, иза сакристије, низ Летисијине ноге је склизнуо млазић девичанске крви из препуклог химена.

Наставили су да се срећу, волећи се све жешће, све док једног дана игуманија није била сасвим сигурна да има нешто озбиљно између њих двоје и то само преко њихових погледа. Вратила је Летисију кући, њеној мајци, наводећи као разлог да младој монахињи недостаје посвећеност и да ће јој Бог опростити заветно обећање, дато из захвалности што је преживела страшну несрећу.

Летисија је следећих месеци живела закључана у својој соби, излазећи из ње само да би јела. Сваке ноћи је неутешно плакала, док ју је мајка безуспешно смиривала, забринута за њено здравље. Она је мислила да јој је кћерка фрустрирана и ојађена зато што неће бити монахиња, и незнајући да би отац Рамаљо могао бити разлог Летисијене неутешне туге.

Ноћи без сна су се наставиле. Једна њена рођака је дошла, на мајчин позив, да је обиђе и покуша разгалити. Девојка веселе нарави, успела је да је отргне из оног летаргичног и депресивног стања, да је изведе из куће и покаже јој никада упознате ноћне чари њеног родног града.

Од тога дана, Летисија се посветила ноћном животу, боемији и мушкарцима. Једног лета је један грчки туриста, путник на крстарећем броду Мару Коста, позвао да упозна брод. Водили су љубав у његовој кабини. Када се пробудила следећег дана, трансатлантски брод се већ сидрио у другој луци. Путовала је као слепи путник. Од ситуације да мора да се крије, до прихватања места „масерке“ на броду је био сам један корак.

Тако је већ следећег дана, као свежа масерка, отпловила са Мару Коста на Тенерифе. Седам дана путовања преко Атлантског океана. Није било тешко за то време аранжирати клијенте. Купила је одећу на броду. Ноћу је посећивала салоне за игру, одушевљавајући и жене и мушкарце својом веселом и разузданом, са ланца пуштеном младошћу. У само тој једној недељи је зарадила толики новац,  да ни сама није могла да верује. Тако је дефинитивно постала „масерка“ високог нивоа, за клијенте са дебелим буђеларом.

Њен Грк се искрцао са брода у Тенерифе, остављајући своју кабину новој пријатељици. Два дана касније, брод је већ пловио према Барцелони. Летисија је слала карте и новац мајци, која је била поносна на своју кћерку, „главну стјуардесу на броду“.

Чудесна Бразилка, како су је одмах прозвали, остала је на броду у ексклузивној кабини. Прошле су недеље, месеци, године. Летисија је радила на броду Мару Коста као „масерка“ готово 24 године. За то време се само јеном вратила у свој родни град, авионом, на погреб своје мајке.

У Парку Цвећа, на градском гробљу, сви су хтели да је виде и да са њом попричају. Нејасно су се сећали девојке, готово девојчице, која је једног дана, тек тако, нестала из њиховог видокруга. Знали су само да је из града отишла без неког одређеног циља, као и причу да чак до данас живи сама, негде у далеком свету, неудата и без породице. Још увек лепа, шармантна, мистериозна, богата. Сви су истицали да никада није престала да шаље новац својој мајци.

Предивна, лепа жена, се на сахрани појавила у стилизованој, црној одећи, елегантна и отмена, са манирима даме из високог друштва и, очигледно, светске путнице, одмерена у тузи и разговору.

Морала је одмах да се враћа, јер је брод из Аустралије био спреман да заплови пут Амстердама. Лично је назвао капетан брода, заинтересован да сазна какви су јој планови после сахране, и замолио је да, ако икако може, стигне на време у далеку,  аустралијску луку, јер је она у те две и по деценије, на неки начин, постала део и изузетна вредност брода. Уосталом, тако је Летисија упознала свет, мушкарце свих типова, од богатих америчких и европских бизнисмена, хладних, депресивних скандинаваца, зажарених и галантних азијата, еуфоричних и страсних  латиноса, до одмерених, али опасних африканаца.

Срећни добитник, који би провео само једну ноћ са њом, никада је није заборављао. За те године које је провела на броду, имала је неколико хиљада понуда за брак, и све их је одбила на префињен начин, објашњавајући својим неутешним удварачима, да је сама судбина хтела да она остане усамљена до краја живота.

Име наше даме, познато као вештица љубави, и данас плови на све четири стране света. Када је велики, крстарећи брод пристајао у некој луци, на доку се стварао организовани ред њених клијената, који су је примали по хотелима дотичног града. Њено име је постало легенда. У Европи, и свету.

Прошле године је брод Мару Коста имао озбиљне проблеме. Пре него што се пензионисао, пре него што су га експлодирали и продали у старо гвожђе, кренуо је на своје последње крстарење. Коинциденцијом, на оно исто, на коме се Летисија по први пут укрцала на њега. Она је била тужна као њен стари брод. Размишљала је да се сакрије у потпалубљу, па нека је експлодирају заједно с`њим.

Када се Мару Коста усидрио у њеном родном граду, небо је било сунчано, а море смарагдно зелено, у плавим преливима. Срце јој је почело убрзано да куца. Са тугом и депресијом је намах било готово. Брзо се обукла и дотерала, искрцала. Заувек.

Ко жели да упозна нашу хероину, само треба да оде у једну кућу за масажу у центру града. Летисија тамо ради са још три масерке. Кажу да клијенти куће преферирају стару, бродску даму. Они више интимни, када чују њен живот, њене приче и догодовштине, увек питају који је мушкарац од оних силних које је упознала испод својих стопала, љубав њеног живота. Она не оклева да призна: „Прву љубав нико не заборавља!“, завршио је своју причу жиголо из пређашњег битисања, садашњи маестро за маказе и приче о животу какав је он стварно.

                                                                   #

Када сам већ устао са столице, док ме је Фернандо још увек четкао, рекао сам му, готово стидљиво, бојећи се да не упропастим чаролију приче, да сам ја својевремено пловио са Мару Коста до Аустралије и да нисам имао част да упознам масерку из легенде.

„Додуше, био сам са својом екс“, рекох, правећи одступницу вештим изговором да не сумњам у његову причу. Он ме је погледао, шеретски се осмехујући.

„Причу сам лично проверио“, рече. И додаде, иако нисам ништа одговорио: „Ово је адреса куће за масажу. Ту је, близу, два кварта према центру. Верујте, чудесно масира наша бродска дама“.

И заиста, верујте ми, легенде и мушки фризери понекад говоре истину.