демократија није само излазак на изборе…За пуну демократију је, осим избора, потребан и институционални баланс моћи у друштву који би резултирао слободнијим медијима, независнијим судством, контролом приватног капитала од стране друштва и многим другим стварима које се не решавају (само) на изборима
Проблем волунтаризма и сталног нестрпљења које призива нове изборе могао би се решити изборима који су фиксирани за датум
Могући би били и ванредни избори, али они не би померали датум редовних избора, а њихове трошкове би сносиле странке
Неизвесност око питања ко формира владу, уцењивање малих странака, неусаглашеност програма странака у владајућој коалицији, па и изговарање на коалиционе партнере за грешке, може се спречити тако што се забране постизборне коалиције…Систем без постизборних коалиција захтевао би могућност другог круга избора уколико у првом кругу ниједна странка или коалиција не би освојила већину
Грађани би гласали за програм који ће се заиста остваривати и после избора не би могли да буду у неизвесности ко ће бити на власти.
Можда је неко приметио да се у текстовима и јавним наступима увек залажем против ванредних избора, а истовремено и за референдуме и што више директне демократије. Иако би могло да се учини да ту има недоследности, у ствари су та два става у сагласности. Оно што не ваља код ванредних избора је повлађивање волунтаризму и произвољности који су сигурно непријатељи демократије. Јер, демократија није само излазак на изборе. Ми ево излазимо на изборе већ 20-так година па још увек имамо у великој мери недемократски систем.
Неке честе и битне замерке овом систему, поред генералног усмерења политичара на властити интерес, указују на појаве које би се могле избећи или умањити. Замерке те врсте су ове: заборављање на обећања после избора, неизвесност која коалиција ће се направити после избора, “прекомпоновање” у периоду између избора, испразност предизборних кампања, стално нестрпљење и позивање на нове изборе чак и месец дана пошто су избори одржани итд. Све ово би било другачије да нам је другачија и политичка култура, али би неки од ових проблема могли да се ублаже другачијим процедурама, па ћемо сад предложити неке.
Проблем волунтаризма и сталног нестрпљења које призива нове изборе могао би се решити изборима који су фиксирани за датум. Баш ова ситуација око смене београдске власти пружа могућност да се елегантно пређе на нов систем тако што би се републички избори фиксирали за прву недељу у мају (као што је прошли пут то био 6. мај), а локални за исти датум, само 2 године раније, тако да би се локални и републички избори одржавали наизменично са размаком од 2 године. То би умногоме повећало демократску контролу, а избегао би се случај са прошлих избора када су сви избори били у једном дану. Тако би се избори одвојили и тематски, што би конкретизовало кампању и побољшало квалитет предизборних програма.
Могући би били и ванредни избори, али они не би померали датум редовних избора, а њихове трошкове би сносиле странке – а не буџет као у случају редовних избора – уз максималну доступност јавних сервиса. Ово би додатно смањило волунтаризам странака. У демократском систему опозиција има огромну улогу и може да уради за грађане чак и више него када је на власти, пошто се може фокусирати на њихове интересе, без искушења која доноси власт. Странке су у периоду између избора ионако финансиране из буџета (чак и до 99,99% средстава).
Неизвесност око питања ко формира владу, уцењивање малих странака, неусаглашеност програма странака у владајућој коалицији, па и изговарање на коалиционе партнере за грешке, може се спречити тако што се забране постизборне коалиције. У нашем систему оне се подразумевају иако су по свој прилици главни извор проблема. Систем без постизборних коалиција захтевао би могућност другог круга избора уколико у првом кругу ниједна странка или коалиција не би освојила већину, с тим да би се између два круга коалиције могле проширивати и да би се резултати другог круга могли тако кориговати да онај ко је добио највише гласова добија од сваке мање коалиције или странке по једног посланика (максимално још 20% од онога што је сам освојио, а почев од највеће, другопласиране коалиције) док не дође до већине посланика. Овакви детаљи су потребни да би се могућности логички затвориле, али није вероватно да би потреба за њима била превише честа. Уколико би корекција у другом кругу такође заказала, ишло би се после три месеца на нове изборе, о трошку странака, све док не буде изабрана већина. Ова процедура не би односила превише времена ако се узме у обзир да се и тренутно важећи рок за формирање владе, од такође 3 месеца, често искористи до краја.
На овај начин би могли да задржимо пропорционални систем на који смо већ навикли, а да он добије неке особине већинског пошто би власт била много стабилнија будући да би њен састав био утврђен пре избора. Грађани би гласали за програм који ће се заиста остваривати и после избора не би могли да буду у неизвесности ко ће бити на власти. Међутим, чак и тада било би могуће да посланици који су власници мандата откажу поверење влади. Тада би влада могла да пронађе нове савезнике у опозицији, али само ако се премијер и већина у влади не мењају. Ако би промена воље посланика оставила владу без већине ишло би се на ванредне изборе, о трошку странака.
Исти систем би важио и за локалне и за покрајинске и за републичке изборе, што би олакшало сналажење грађана у изборној процедури.
Наравно, ове промене захтевале би сагласност већине странака и свест о томе зашто су направљене, тако да у будућности странке не траже рупе у њему (којих нема), већ да схвате да он представља ограничење њихове самовоље, са једне стране, али да им са друге стране омогућава да у много стабилнијој и сигурнијој атмосфери проводе своје програме. Смењивање локалних и републичких избора на две године, уз могућност ванредних избора, повећало би моћ грађана над политичарима. Поред тога, фиксираност избора указала би свима да избори нису једини начин чувања демократског поретка, шта више да је на изборима најлакше изманипулисати демократску вољу. За пуну демократију је, осим избора, потребан и институционални баланс моћи у друштву који би резултирао слободнијим медијима, независнијим судством, контролом приватног капитала од стране друштва и многим другим стварима које се не решавају (само) на изборима.
Но, иако фиксирани избори већ постоје, на пример у Америци, а смењивање локалних и републичких избора на две године је скоро правило, забрана постизборних коалиција је новост и свакако би требало да о њој многи размисле. У сваком случају, у садашњем систему, “прекомпоновање“ је савршено легална и легитимна ствар, јер се власт и у старту компоновала независно од воље бирача – у принципу је свако ко је прешао цензус могао бити на власти. А то значи да бирачи не утичу на један сегмент демократског поретка. А то није добро. Стање демократије данас показује да су нова и промишљена решења изгледа неопходна.
P R E V R A T 