Милан Миленковић: Права вера ипак ћути

Драги Дејо,
Када говориш о синдрому „широке кофе“: људи могу неки феномен да изучавају, или коментаришу, само на основу генерализација, а не на основу појединачних случајева. Још у 16. веку је индуктивни метод (мишљење од поједничаног ка општем) одбачен у корист дедуктивног (од општег ка појединачном), јер је примећено да оно што важи, рецимо, за појединца, не мора важити и за друштво, али оно што важи за друштво, мора важити и за појединца. Упрошћено, а на тему о којој ти и ја овде разговарамо: црквена организација, са свим својим подсистемима, од Синода, до последњег верника у планини, је оно што је опште, а изузеци нису и не могу бити предмет разматрања, јер су и ти изузеци међу собом хетерогени, тако да нас тај пут не би одвео нигде. Очигледно је, са функционалног становишта, а не са нивоа теоретске поставке, да је високи клер оно што одређује политику цркве у целини, затим да је обичан клер егзистенцијално везан за архијереје, те му не пада напамет да таласа, а да се „верни народ“, што је један мутан појам, који свако схвата како хоће, „објект за субјект“, односно нико га ништа не пита. Привидна равноправност свештенства, монаштва и народа је, дакле, само теоретска поставка, а у функционалном смислу је бесмислица. Били бисмо равноравни чланови цркве само ако би и ми крштавали и исповедали, или били поседници светих тајни, као и клир. Како ми то нисмо, то је река која тече само у једном правцу.

У пракси то изгледа овако: Синод вуче у екуменизам, мења литургијска правила, уводи иновације тамо где им место није и, уоште узев, пред нашим очима мења карактер цркве. Има изузетака? Наравно, али је бесмислено о њима расправљати, јер нас то уводи само у бескрајну дебату без решења. Али, ајде да видимо изузетке: неке владике, бар се тако прича, нису заговорници екуменизма, но или су прегласани, или мудро ћуте, чувајући свој положај, а не цркву и веру. Монаси не знам шта мисле, а свештеници, у вр` главе, могу да протестују у кафани, па и онда тихо, да не би били рашчињени. Верни народ нема никаквог утицаја на политику цркве и он је ту, са становишта цркве, да да привид опште заједнице и саборности. Према томе, мирјани су декорација, а шта они о томе мисле, друга је ствар. Где су били мирјани и шта су урадили кад су српски епископи љубили руку папи? Негодовали су код куће, као и кад Дачић тапне Косово.
Што се тиче парафразирања онога што сам рекао у емисији, да ти помогнем, цитат је био из једног старог катихизиса, и гласи овако: Како ми знамо да је Исус Христ истинити Бог наш? Тако што су о томе сведочили свети апостоли. Како ми знамо да су апостоли говорили истину? Тако што их је Господ поставио за начелнике цркве. Овде је у питању методолошки трик, а никако негирање. Говорим о једној дијалектици, која је веома налик марксистичкој, у којој се ствари објашњавају саме собом, што се, истина, може радити, али онда нема доказну вредност.
Четири синоптичка Јеванђеља су настала између 70-те и 110-те године, што значи да јеванђелисти нису лично познавали Исуса, али то је најмање важно; овде се ради о методолошки уврнутом доказивању, а не о самој истинитости вере.
Наравно, овом причом на радију сам испровоцирао теологе-аматере да опљују мене, а не да кажу нешто паметно. Вера је вера, чињенице су чињенице. Када кажеш, Дејо, да се вера не осећа, већ да се живи… довитљиво, али са обрнутим редом ствари. Ти претпостављаш да се може вера живети, а да се не осећа, а то јесте битно протестантска поставка вере као „доказане“ истине, онај хладни жар вере из које су отпала осећања. То је, не буди теби лично речено, фарисејско схватање верске праксе као суштине сваке вере. Баш то је карактеристично за две групе верника: за градске вернике, чија су осећања уопште разводњена, услед урбаног начина живота, и за нововерце, односно за оне који су се на веру прикачили одскора, па су верску праксу усвојили пре осећања.

Поређење вишебожја, као основне школе, са хришћанством, као факултетом, је наивно и симпатично; виша школа би му, по томе, дошла некако као „погонски верник“, по угледу на погонске инжињере са вишом школом. То је чисто грађански начин структуирања ствари, мит о вечном прогресу, где се претпоставља да је деда паметнији од прадеде, отац од деде, ми од оца, а наша деца ни близу тако паметна као ми, јер смо ми открили истину. Једину истину икада. Бог је своје највеће тајне решио да саопштио баш српским нововерцима. Мало дијалектике, коју толико воле нововерци:
ми смо били пагани све негде до 8. века, а понегде и до 10-тог. Хришћанство је, отприлике, било већ тада вековима старо. Да Бог није желео да ми будемо пагани, не би нам дозволио, зар не, већ би нас покрстио пре Византинаца? Овако, дозволио нам је да будемо пагани за многе векове, а ништа не бива без његове воље, зар не? Ако је његова воља била да будемо пагани, што би ми то уопште сматрали за нешто лоше? Не би ли такав став био светогрђе? Ово ти кажем само зато да ти покажем да дијалектичка батина има два краја, а по потреби и више.

Што се ктиторства тиче, ево ти га Тома, који је православно живео, па заслужио да га црква уважи. Богаташу је, каже Христ, теже ући у Царство Небеско, него деви проћи кроз иглене уши. Црква је ту да те иглене уши мало прошири, таман толико да прођу Тома и слични. Порекло њиховог новца је неважно, као и судбина оних од којих је отет. Хришћанског ли погледа на ствари!? То је оно хришћанство које ви проповедате? Због тога сам и написао онај чланак. Човек који треба да буде екскомунициран ће постати ктитор? Једном је већ допринео заједници кад је тапнуо Косово, па сад још једном да допринесе? Што се тиче окретања другог образа: ја га, вала, окретати нећу. Можда тиме нећу надићи самог себе, али ризиковаћу на Страшном суду. Баш у овоме се сумира збуњеност нововераца: стално се брка индивидуални и заједнички план. Приватно, можеш да даш коме год хоћеш да те шамара, надилази самог себе до миле воље, али народ себи не може да приушти тај лускуз, нити су наши преци то радили. Да јесу, не би ми сада о овоме уопште дебатовали. Човек може да скочи с моста, народ не може. И не треба.
Ви сте, у својој претераној ревности, раздвојили заједницу Срба, од заједнице православних, заједницу Срба ћириличара и латиничара, заједницу крштених и некрштених и од једне делатне заједнице, направили сте више неделатних које, шта год снађе Србе, то оправдају Божјом вољом. Тиме се уноси врло опасан дефетизам у српски народ и, кад тај дефетизам постане очигледан и свеприсутан, онда сложно запевате како народ неће да се одазове на протесте и како неће да се освести. Прво, нисте ви позвани да га освешћујете; није то нико. Народ је такав какав је, а оно што историјски каска иза њега, јесте догма, која своју жуч, због тога што је народ не следи, излива на хартију, заједно са сузама.
Друго, кога зовете на протесте? Православне? Ћириличаре? Србе? Србе и остале? Крштене? Ви стварно мислите да човек који нема хлеба, има воље да се бави сложеном, а празном догматиком? Ви стварно мислите да је ваш поглед на свет обавезан за све? Да сте ви искључиви поседници свих истина и да ће Рај наступити чим и сви остали усвоје ваше становиште? Од тога нема ништа. Живот је претпоставка за сваку веру, а не обрнуто. Рекох већ: народ без вере можда и постоји, барем у виду племена; вера без народа је апстракција највишег реда. Потпуно сте, и без разлога, и без овлашћења, потиснули Стари завет јер је, ваљда, и он основна школа у односу на Нови? А Дела апостолска су докторат? Око за око, зуб за зуб, више не важи? Накнадно оборено српском теолошком анализом, за потребе Новог доба? Ово што нововерци раде је опасна ревизија вере, за оне који су јуче верни постали. Традиционални верници ће, за не много времена од данас, бити проглашени за јеретике, од стране оних који су колико јуче крштени? Оваква тумачења вере (а она је увек у тумачењима, јер дословне Христове речи говоре против нововераца и ктитора) нас наводе на танак лед, јер ће се вера тумачити у корист политике, сасвим по грађански. Наши дедови су се држали даље од ропских расположења, даље од модерних верских израза, који нас преплављују, даље од раздвајања вере и народа који верује. Вера их није делила, него спајала. И још нешто о односу живота и вере: чак и они монаси у пустињи египатској, ако их још има, они идиоритмици који леже на трњу, који једу са земље и који су готово чисти дух, ослобођен телесности, говоре у прилог примата живота над апстрактном вером; снагу за подвиг им даје сам живот, односно снажна биологија, која им је омогућила подвиг. Наша верска традиција је у савршеном сагласју са природом и начином живота; поштовала је живот и није га убијала зарад духа, који никакву дефиницију и нема, односно има дефиниција колико и људи. Данас се све мора жртвовати принципима и то ултимативно! Ко није с нама, није хришћанин, јер ми дајемо атест!
Не, браћо, не дајете ви атест. Ви сте поседници само ваше истине, а не истине уопште и не гњавите друге тиме. Живите тихо, живите ту своју истину, нико вам не брани, али немојте да мисионарите и наморавате друге да мисле као и ви. Пустите нас староверце да га терамо као и до сада, нисте баш ви пронашли светли пут, а сви до вас су коњи били. Заснивање вере, која је врсно задата, на теолошким поставкама је злочин према онима који су за веру вековима умирали, а да нису знали за теологију. Мени ово, као следбенику традиционалне вере, личи на неки будући Голи оток, где ће сви, осим нововераца, морати да ревидирају став, а став је, испод свих маски, веома једноставан: ми дневно одређујемо шта је вера и верска пракса, а ваше је само да прихватите дневне промене. Николај је нови Маркс, а нововерци су централни комитет. Велика је срећа да немате власт, браћо нововерци, јер бисмо морали да се мењамо ми, као што сте се мењали ви.

Она довитљива прича о богаташима, који су живели православље (што је само по себи нонсенс; да су живели православље, не би били богати. „Оставите све и пођите за мном“, или „Благо сиромашнима, њихово је Царство Небеско“, или „Гледајте љиљане у пољу…“, или „Гледајте птице небеске… Заборавили сте да су Христове речи изнад речи владике Николаја, да је Његова верска делатност изнад његове историјске појаве, да је он, а да није црква, централна личност хришћанства. А можда и нисте заборавили?
Можда вас баш Његове речи најтеже оптужују, јер стално морате да их тумачите, а не да их прихватите дословно.
Можда Његову науку можете да прихватите само догматски, кроз тумачења теолога?
Шта у Његовим речима није јасно, чему треба тумачење? Он, сиромашни столар, данас служи као апологија богатства и богаћења? Шта је ктиторство, ако не нека врста папских индулгенција, спас душе за новац? Не сналазите се, браћо нововерци, јер веру нисте наследили, него је стекли, а тако не иде. Наслеђе, традиција и обичај су срж сваке вере, без њих је она незамислива. Ви хоћете да веру одсечете од корена, наравно, тихо, да се Власи не сете, па да је редефинишете по својој мери и по мери епохе. Установити своју традицију! – има ли веће будалаштине? Ваша вера критично зависи од Николаја и још пар теолога. Како бисте веровали да се они никад нису родили? Запамтите: Христ говори вама, а не Николају; говори сваком од нас, а не само теолозима. Говорио је нашим дедовима, док нису ни знали да теологија постоји. Одсекли сте себе од живе вере, од живе традиције, па бисте да нас одсечете све? Мене нећете, а са осталима видите шта ћете.

Истина, време вам иде на руку; ово је ваш свет, свет који се стално мења и који припада искорењенима. Вероватно ћете победити и то не зато што сте посебно паметни, него зато што сте прилагодљиви. Доћи ће дан кад ће ваша догма постати обавезна, под претњом казне. Али, кад једном одсечете традицију и обичај, знајте: иза вас ће доћи неки нови нововерци, који ће онда вама објашњавати како се верује. Отворили сте Пандорину кутију и гледајте шта ћесте с тим. Хоћете да судите, па ће, је ли, и вама бити суђено.
Нисте ви овлашћени поседници ни вере, ни Истине, ни тумачења. Ваша идеја да то јесте, сасвим је робеспјеровског, грађанског порекла. Пустите овај народ да верује како је навикао и не силујте га да прихвати ваше становиште. Његова, на веру народа мислим, старија је и дубља од ваше, чак и ако није догматски исправна. Само да вам не васкрсне Тито, па да вас опет учлани у партију. Нашли бисте ви тумачење и за то. Кад већ имате тако снажну потребу да верујете, сачувајте то у себи. Немојте да гњавите и наморавате друге. Тиме ћете доказати да заиста верујете. Бољи доказ од тога не постоји.

На крају, драги мој Дејане, ово није речено теби, бар не у начелу. Верујем да твоји нису били комунисти и да сте уредно крштавани са месец-два дана, да нисте баталили славу и празнике. Верујем да су твој деда и предеда, и сви они пре њих, били верни, а колико су се разумели у теологију, не знам. Мој верски и национални педигре су несумњиви, па верујем да је тако и са сваким другим.
А наслеђе је чудо: коме је деда пре триста година крао овце, тај данас краде компјутере. Од дедова не можемо да побегнемо.