ШТА ДРУГ ВЛАДИМИР КАЖЕ ДРУГОВИМА КОЈИ ВИРЕ СА СВЕ ПРАЗИЛУКОМ ИЗ КУМРОВАЧКОГ ДУПЕТА

проблем  јесте својеврсна идеолошка неосвешћеност бранилаца неолиберализма. То није чудо, будући да се ту ради махом о економистима и новинарима који у свом образовању нису имали никакву критику идеологије, али и када су у питању политиколози или филозофи није ништа боље будући да је критика идеологије код нас иначе слаба.

да би реченица “неолиберализма никад није било” била смислена, појам “неолиберализам” мора постојати, тако да отпада друга често помињана примедба да је то “празан појам”. 

неолиберализам није само наводни “идеал”, него тренутно постојећа пракса и идеологија која је прати…и сам идеал потпуне приватизације је непожељан.  

Пошто се у пракси неолиберали увек залажу за приватизацију, а неки привредни субјекти имају структурне монополе, онда то значи да се залажу за приватне монополе. Али неолиберал скоро никад не долази довде.

сама регулација тржишта не сме бити “приватизована” у било ком смислу. Политичари и држава која симболизује ту регулацију, не може бити укинута под оптужбом да је корумпирана, јер нема шта да је замени 

Детроит, напуштена жељезничка станица, плодови неолиберализма

Зар тако тешке и озбиљне квалификације не завређују макар какво образложење, било какав аргумент. – Мијат Лакићевић, Пешчаник, 16.01.2014.

Владимир Милутиновић одговара: 

У расправама са неолибералима у Србији стално се провлачи њихова примедба да не знају шта “неолиберализам” значи, да је то празан појам, да неолиберализам “не постоји” или да га у Србији “никад није било”. Те примедбе су често, на за неолиберале несвестан начин, противречне, као када се тврди да појам “неолиберализам” не значи ништа, а онда да “неолиберализма у Србији никад није било”. Овај третман неолиберализма налази се и у најновијем прилогу Мијата Лакићевића на Пешчанику. И он се жали како никад није чуо никакав аргумент о неолиберализму итд. Ја сматрам да се у овом хињеном “незнању” крије само рефлекс идеолошке свести и будући да неку врсту полемике са неолибералним ставовима водим већ 7-8 година, чини ми се да могу добро да проценим о чему се ради. Али, ове ствари треба разјашњавати и даље, не због прононсираних неолиберала, који ће и за 5 година тврдити како нису чули никакав аргумент, него због људи који се тек упознају са овом проблематиком.

Да су хтели да прочитају аргументе, неолиберали су то могли да учине и до сад. Само на Пешчанику има 3 моја текста која у наслову имају реч “неолиберално” или неку њену изведеницу, на Двогледу их има мојих петнаестак само у последњој години од кад Двоглед постоји, а текстова са том тематиком има колико хоћете и код нас и у другим културама. Међутим, већи проблем од чињенице да се до сад нису упознали са темом о којој говоре, јесте својеврсна идеолошка неосвешћеност бранилаца неолиберализма. То није чудо, будући да се ту ради махом о економистима и новинарима који у свом образовању нису имали никакву критику идеологије, али и када су у питању политиколози или филозофи није ништа боље будући да је критика идеологије код нас иначе слаба.

Било како било, сад ћемо на примерима указати на ствари које се махом не виде, а незаобилазан су део расправа о неолиберализму или о било којој идеологији.

Једна од тих идеолошких слепих мрља крије су у често понављаној реченици “неолиберализма никад није било”, на пример, у Србији. Ову реченицу изговарају неолиберали хотећи да кажу да је овде увек било државне интервенције, субвенција, регулације итд. и то је тачно. Проблем је ту двострук. Најпре, оно што смо већ рекли: да би реченица “неолиберализма никад није било” била смислена, појам “неолиберализам” мора постојати, тако да отпада друга често помињана примедба да је то “празан појам”. Друга ствар је у томе да кад причамо о неолиберализму ми причамо о тренутно постојећој идеологији и тренутно постојећој пракси у складу са том идеологијом и тврдимо да та два феномена постоје, а не да је идеал неолиберализма – чисто тржиште без државних интервенција и потпуно приватизована привреда – негде остварен. Ово неолиберали скоро никада не схватају. Они су упорни да “неолиберализма никада није било” јер, најпре, желе да кривицу за садашње стање пребаце на неки други “изам”, најечеће социјализам или комунизам, а са друге стране су једноставно идеолошки неосвешћени: није им познат други смисао у коме се може тврдити да неолиберализам постоји.

Дакле, неолиберализам није само наводни “идеал”, него тренутно постојећа пракса и идеологија која је прати. А поред тога је и сам идеал, који је део те идеологије противречан је и непожељан. Међутим, пре расправе о томе, да видимо следећи проблем. Када чују да се под неолиберализмом не подразумева наводни идеал него тренутно постојећа идеологија, неолиберали се најпре чуде шта је то и покушавају да тврде да они никад нису за себе рекли да су неолиберали. Ово је аргумент који се често чује, иако је проблематичан. На пример, трентуно скоро нико за себе не каже ни да је марксиста, па је марксизам био заокружена идеологија. Када дакле чују да је неолиберализам идеологија, неолиберали имају неколико излаза. Често тврде да је појам идеологије као лажне свести превазиђен, да су данас све “идеологије” легитимне итд. Други излаз је да се праве невешти: ви кажете да се неолиберали, рецимо, залажу за приватне монополе, они кажу да то није тачно итд. Другим речима, постоји разлика између наводног идеала неолиберала и њихове конкретне идеолошке праксе. Пошто се у пракси неолиберали увек залажу за приватизацију, а неки привредни субјекти имају структурне монополе, онда то значи да се залажу за приватне монополе. Али неолиберал скоро никад не долази довде. Он ће се најрадије држати става “правим се луд” и избегавам тему. Неолиберализам у пракси, разликује се од неолиберализма “у теорији”, али то није никакво чудо. Тако је било и јесте и са свим другим идеологијама. Неолиберали то не виде и никад се не спуштају у чињенице и праксу, опет, као и други идеолози.

Трећи проблем са неолиберализмом је тек потпуно невидљив за саме неолиебрале, барем према мом искуству. Дакле, не само да они не виде да се спор не може ставити ад акта тврдњом да “неолиберализма никад ние било”, не само да не виде да је неолиберализам оно што они раде, а не само део оног што они причају, него не виде да је и тај део приче, дакле сам идеал потпуне приватизације противречан. Као што смо рекли, неке ствари су структурно монополске: државна управа, инфраструктура, полиција, или би по цивилизацијским захетевима требало да буду доступне свима, као што је образовање или здравље. Те ствари не могу бити на тржишту. Друго, сама регулација тржишта не сме бити “приватизована” у било ком смислу. Политичари и држава која симболизује ту регулацију, не може бити укинута под оптужбом да је корумпирана, јер нема шта да је замени (евентуално би могла да је замени нека висока висока свест оп правилима и добра добра воља да их се сви држе, али од тога смо веома далеко). Дакле сам идеал неолиберализма је противречан, погрешан. Не само да није тачно да неолиберализма никад “није било” ( јер ми живимо у реалном и једино могућем неолиберализму) него и не треба да га буде јер је то непожељан идеал.

Неолиберали, дакле, слабо разликују реалност, идеал, идеологију, праксу. Филозофију најчешће не воле, па је мала вероватноћа да ћемо ишта од ових поштапалица престати да слушамо. Али, онај ко тек улази у ове теме може да се потруди да их расплете. Што се тиче осталих, парадигматична ће и даље бити противречност која се и данас појавила у новинама:

“Ранка Савић је одлучна: „По чему смо то: која наша изјава, који потез, које било шта је неолиберално? Овај синдикат има један прагматичан став да мора да се седне и чују аргументи, да једном радимо зрело и одговорно. У том смислу нека нас и називају неолибералним”.

Када чују нешто негативно о неолиберализму они би да нису неолиберали, али кад им се учини да је то позитивно, онда би да буду. Тако и код наших аналитичара неолиберализма час нема, а час је услов културног напретка.

Макар се о томе ипак прича.

ПОДСЕТНИК ЗА ПОЧЕТНИКЕ

Топ 10 неолибералних манипулација

1) Приватници нас све хране (различитим манипулацијама сугерише се да само “послодавци“ стварају нову вредност“, а да сви други паразитирају на њој. У реалности приватни послодавци пуне око 5% буџета, док осталих 95% пуне грађани и јавна предузећа преко ПДВ, акциза, пореза на плате)

2 ) Држава треба да изађе из медија (државни медији приказују се као места неслободе, док је она много већа у приватним медијма. Истовремено, јавни новац одлази и у приватне медије и у државне, а само други имају јавне обавезе. ББЦ да не помињемо)

3) Држава као таква нарушава конкуренцију (то је природа државе чија је дефиниција монопол у некој сфери (правосуђе, полиција, управа) или доступност неког добра свима (здравље, образовање, инфраструктура, околина). Добра која обезбеђује држава по дефиницији нису на тржишту).

4) Реформе морају бити непопуларне (прави превод ове поруке је: као грађани нисте компетентни да процените шта је добро и шта је лоше, ерго, владавина мора бити недемократска).

5) Реформе морају бити болне (ова манипулација се граничи са апсурдом, и њен најприближнији превод је: немојте обраћати пажњу на то што сте оштећени, немамо појма зашто)

6) Друштво не постоји (односно, овај простор и ови инструменти силе и права су наши (мале групе људи која има моћ), а не ваши (као свих грађана, друштва). Ми смо власници и одлучујемо, ви не постојите као као неко ко одлучује).

7) Морал не постоји (значи: можете радите шта хоћете и коме хоћете, али и ми ћемо, као власници јавне сфере радити исто, с тим да ми имамо нешто више моћи од вас. Добијате мало, али губите много)

8) Неолиберализам не постоји (све што сада не ваља иде на конто социјализма, неолиберализам је идеални поредак који још нигде не постоји)

9) Ако се не примене неолибералне мере, прети нам банкрот (банкрот је постао последица постојања социјалне државе, то што су многе државе у ранијем периоду имале и социјалну државу и суфицит, више не постоји као могућност)

10) Ко се не слаже са претходним тачкама обожава Стаљина (једине две могућности су “комунизам” Стаљиновог типа и неолиберална економија, а ми знамо ко је био Стаљин)

http://dvogled.rs