Миле Новаковић: Овако је било (3)

Војни циљ разбијање наших јединица , жели се постићи невојним средствима , стварањем панике код цивилног становништва ,што код бораца на фронту ствара потребу да породице измјесте из зоне убијања , напуштајући јединицу .

Ратним планом „Дрина“ који смо заједно израдили и усвојили у Београду , у новембру 1993. године био је предвиђен долазак тих јединица у ове зоне .На нивоу три војске тај план је урађен са свим елементима ратног плана

Ни преко Саве из РС, ни са истока РСК, ни из Србије , Хрватима није пријетила опасност (од противнапада – прим.дрп), што је већ било тестиранао у првомајском упаду у Западну Славонију

Дејства на Кордуну петог и шестог августа

Након што сам петнаест година с пуном пажњом слушао Кордунаше када говорe о августу 1995. године , вјерујући да свачија истина доприноси потпуној истини ,имам разлог да вјерујем да и мој „комад“ истине може послужити истом циљу .
Непријатељска агресија у петак четвртог августа , затекла ме је у Женеви , гдје сам водио делегацију Републике Српске Крајине на преговорима с хрватском страном .Преговори су завршени пред ноћ трећег августа , хрватска делегација се одмах вратила у Загреб, а нама су генерали УНПРОФОР-а рекли ,да изнајмљеним ЈАК-ом 14 можемо да летимо сутра .У Београд смо стигли четвртог августа касно поподне , уз техничко слијетање у Будимпешти.
Због неистина које до данас износи Хрватска страна , потребно је рећи неколико ријечи о тим преговорима .Као један од поступака у припреми агресије на дипломатском плану , власти НХД су планирале да у директним преговорима , изношењем приједлога неприхватљивих за нашу страну ,испровоцирају наше одбијање и тако себи обезбиједе дипломатско покриће . За такав њихов план знали смо прије полијетања из Београда за Женеву 2. августа 1995. године . Преговори у Женеви 3. августа су текли тако што су међународни посредници разговарали наизмјенично, посебно са српском , посебно са хрватском делегацијом .Торвалд Столтенберг ми је у разговору у четири ока потврдио оно што смо знали о намјерама хрватске делегације и саопштио да ћемо тај проблем превазићи тако да српска страна неће ни морати да се изјашњава о хрватским ставовима, него ће међународни посредници понудити свој нацрт споразума ,који ће бити усмјерен на слиједеће преговоре који би се одржали у четвратак 10. августа .Сугерисао је да наша страна прихвати приједлог међународних посредника чиме потврђује своју кооперативност , а хрватска страна ће га сигурно одбити . Тиме наша позиција остаје потпуно чиста . Тако је и било .На пленарној сједници И.Пашалић шеф хрватске делегације , у екстремно провокативном тону је све нас у РСК назвао ратним злочинцима и тражио моменталну , безусловну капитулацију .
Говорили су само шефови делегација.Са наше стране ја сам , не улазећи ни у какве коментаре , нити полемике , изјавио да наша делегација , посвећена ријешењу путем преговора , у потпуности прихвата предлог- споразум , међународних посредника ,али и да прихватамо План З-4.Тако је хрватска делегација остала изолована у својим ставовима .
Све ово није могло спречити агресију за коју су влсти НХД већ биле добиле наредбу , али сигурно није основа за небулозе како су им глупи Срби помогли својим одбијањем у Женеви да крену у агресију . Истина о преговорима је потпуно супротна и општепозната јер су све три стране своје ставове саопштиле јавности пред стотињак новинара и сниматеља , одмах по завршетку преговора .
По слијетању у Београд , отишао сам код начелника Генералштаба генерала Перишића да видим како он и други руководиоци гледају на оно што се догађа и шта предузимају . Генерал Перишић ми каже да је наредио мобилизацијске узбуне у неким јединицама , али да одзива војних обвезника и резервних старјешина нема, па је одзив у батаљону Војне полиције Београдског корпуса 30%, у бригади на Вождовцу 14% , а у оклопној бригади у Пироту 8%.
Остали руководиоци , не видим да ишта предузимају .Петак је , почетак августа и неки људи из руководстава одбрамбено безбиједносних структура мирно одлазе на планирани одмор у Црну Гору .Тад сам изрекао реченицу због које ће и Крајишници и ја лично имати проблема :
“ Само се ви играјте ако ја дођем овдје с триста хиљада Крајишника биће тијесно свима у Немањиној и Кнеза Милоша „ .
Због тога је став власти у Београду био -ниједан избјеглица не може у Београд, недај Мили да пређе Дрину .Прешао сам тек крајем септембра .
Десетог августа у четвртак насједајући гласинама које им је пласирала ривалска кућа из исте улице, у Генералштабу су вршили припреме за непосредну одбрану јер „иде Миле право на Генералштаб са хиљаду лудих Кордунаша , који никоме не дају оружје“. Ни говора о тако нечему није било , али неки људи у Србији ,до дана данашњег нису схватили да ми Срби Крајишници немамо непријатеља у Србији .Наш непријатељ није ни хрватски народ , него само они међу њима који су нас клали , убијали , отимали све што имамо и протјеривали с вјековних огњишта гдје смо се родили ,као и власт која је то организовала .Да ли нам је то радио неко из Србије ? Наравно да није никад .
Након обављених разговора кренуо сам на Кордун, гдје су они ,“што свој кру ију , а туђу бригу воде“ већ лансирали причу да сам побјегао у источни дио РСК ,а да на Кордун нећу ни доћи .Осванем негдје око Бањалуке видим на путу колоне путничких возила книнске регистарције а касније и колону са прваца Двор на Уни. По проласку кроз Двор на Уни виде се празне куће и стока која слободно лута , иако тај крај није ничим непосредно угрожен. Код Топуског ме дочекује брат и Драган Мраовић Скула .Питају ме је ли пао Книн како тврде хрватски медији . Незнам о томе ништа . Брат предлаже да оца и мајку који су прије пет дана стигли из Њемачке извучемо код родбине у Нови Град. Одбијам јер знам да ће становништво сјеверног дијела Кордуна кренути у бјежанију ако то урадим .

По стизању на командно мјесто команде „Паук“ одакле сам кренуо у Женеву , добијам увид у ситуацију .Кордунашки корпус организовано изводи одбрану , али бокови му већ тада почињу бити угрожени .Нема сигурног споја са Личким корпусом , а 19. бригада извјештава да у селу Иловачак , гдје је лијеви бок Глинске бригаде , нема никог. Постављају бочно обезбјеђење јачине вода, посједањем тих напуштених положаја .Спој са Личким корпусом увијек је био проблематичан због тешког терена и недостатка људи .
Банијски корпус има проблема са упорношћу у извођењу одбране .Главна опасност им пријети са праваца који су и раније реално били процјењени као најопаснији; Небојан –Мокрице –Гора преко Котар шуме и према Дубици . Наше снаге су током 1991. године три пута излазиле на Купу код с. Небојан, али су га напуштале снаге које су посејдале тај простор .Одбрана је била постављена у рејону села Мокрице касније се без разлога повукла на објекат Свети Петар и Павле код села Гора , а касније ваљда комфора ради , на сам пут код села Гора .Из тог простора непријатељу су се нудиле могућности да јаким снагама дивергентно дејствује за отсјецање Петриње , за пресјецање пута Глина -Двор преко Бачуге , Влаховића и Маје и бочно према Глини. Та дејства непријатеља била су у току а напад правцем Сисак -Петриња је уз велике губитке непријатеља био одбијен.
Јединице Народне одбране Аутономне Покрајине Западна Босна (НО АПЗБ) су изгубиле офанзивну способност, због тога што морају извршити посједање положаја наших јединица ,које враћамо у њихове матичне саставе .
Основна карактеристика дејстава непријатеља су масовни , непрекидни артиљеријски ватрени удари , употребом великог броја цијевних и ракетних система . Посебна карактеристика ових удара , која се задаржала до 10. августа , је специфичан избор циљева.Мање је ватрених удара по положајима наших јединица него по селима и насељима . Цивилно становништво је био основних циљ хрватске артиљерије
Овдје се јасно види „рукопис“ америчке агенције МПРИ , састављене од пензионисаних америчких генерала која им је помогла у планирању . Војни циљ разбијање наших јединица , жели се постићи невојним средствима , стварањем панике код цивилног становништва ,што код бораца на фронту ствара потребу да породице измјесте из зоне убијања , напуштајући јединицу .
Слиједеће , беспилотне летилице ,које су нам за вријеме дејства у Цазинској крајини „ висиле над главом“ све чешће и дуже како смо се приближавали аеродрому Ћоралићи , поново се појављују , пратећи наша дејства и маневар јединица .
Истовремено широкопојасним ометањем велике снаге све наше радио везе у јединицама и мреже радио релејних веза између корпуса СВК , са ГШ СВК, ГШ ВРС и ГШ ВЈ потпуно се блокирају .Ометачи су на авионима АВАКС ,а власти НХД су већ биле добиле од САД веома напредан , софистициран , аутоматски систем за прислушкивање . Врше се обмањивања , па се чак појављује лажна радио станица „Глас Петрове Горе“ .
Авијација НАТО дејствовала је по ватреним положајима наших ракетних јединица противваздушне одбране , а по радару ракетног дивизиона ПВО „Двина“ на Шамарици дејствовали су противрадарским ракетама АГМ-88 (SHARM) којим хрватске оружане формације тада још нису биле опремљене .Срећом није било људских губитака .
Већ у току суботе испољила се реалност наше процјене на стратегијском нивоу из 1992. године , да нам је за сигурну и успјешну одбрану , поред снага којима располажемо , потребно за одбрану Баније још двије бригаде , за Кордун једна и за Лику три бригаде . Ратним планом „Дрина“ који смо заједно израдили и усвојили у Београду , у новембру 1993. године био је предвиђен долазак тих јединица у ове зоне .На нивоу три војске тај план је урађен са свим елементима ратног плана .Никада касније није прецизирано да ли су то оклопне , механизоване или моторизоване бригаде , које су то јединице , нити су команданти тих јединица дошли на командантско извиђање.
Исто тако већ у суботу је било јасно да 11. к , на истоку РСК неће кренути на извршавање задатка по ратном плану СВК, да активним дејствима веже дио снага непријатеља .
Командант 11.к је чекао одобрење руководства у Београду и није га добио .Због тога су у напад на Кордун ,поред снага Зборног подручја Карловац , могле бити доведене и доведене су из Зборног подручја Бјеловар: 104 бригада и 13 . противоклопни ракетни дивизон ,а из Загреба 99. бригада и неке инжињеријске јединице .Ни преко Саве из РС, ни са истока из Србије , није пријетила опасност , што је већ било тестиранао у првомајском упаду у Западну Славонију .
У суботу сам добио депешу из Книна , којом сам постављен за замјеника команданта СВК , за Кордун и Банију . Везе са Книном више није било , а у команди „Паук“ сам имао три официра и два подофицира , без јединице везе (и без средстава везе ) и других приштапских јединица.Не знам дали су и команде Корпусаа добиле такву депешу . До прекида везе с Банијом успио сам давпут комунициарти с командантом Банијског корпуса , који ми је око подне рекао дословно: „Овде код мене је стампедо нема никаве контроле нити команде“.
Постало је јасно да расположивим снагама треба предузети мјере за одбрану путног правца према Двору на Уни , ради обезбјеђења слободе маневра , дотура и евакуације , за које је преостајао једино тај правац.Због тога сам команданту 21.кк наредио да једном четом из 19 .бр затвори правац Покупско – Видушевац- Глина, а команданту Корпуса специјалних јединица (КСЈ) да са окопним батаљоном брани правце с. Маринброд –Глина и с. Влаховић–с.Маја .КСЈ других снага није ни имао .
Неочекивано , у зону 21.кк грунуле су избјеглице из Плашчанске долине укључујући и припаднике 70. бригаде .Коњске запреге , трактори , камиони , аутомобили и пјешаци ,потпуно су загушили путеве у зони 13. бригаде ,а затим и путеве Војнић -Вргинмост –Глина и Слуњ -Топуско –Глина . Оклопни батаљон је успио до 01.30 7. августа доћи само до Топуског , јер је проходност ван путева због масива Петрове Горе , великих пошумљених површина, мноштва малих водотокова са влажним земљиштем око себе , стрмих одсјека и насеља око пута била врло ограничена на правцу запад -исток .Оклопни батаљон није успио да стигне на маршевски циљ и посједне зону одбране ,која му је додјељена, због чега су се касније појавили нови проблеми . Није кукавичлук бораца и старјешина оклопног батаљона , како наводи аутор који је тада био 300 километар од Кордуна , био узрок , него потпуна загушеност проходног земљишта .
Избјегличке колоне из Плашчанске долине су се кретале брзином коњских запрега , најспоријег у колони . Чињеница је да су неке старијешине 21.кк покушавале да наговоре људе из колоне да се смјесте код људи на Кордуну , који су их нијемо посматрали из својих дворишта , или да цивили продуже , а борци из 70. бригаде да се укључе у наше јединице . Наишли су на одбијање ,понегдје чак уз пријетњу оружјем, што је доживио и командант 21.кк пуковник Вељко Босанац.
У току поподнева појавиле су се нејасноће око одбране и држања Полојске косе , због чега је командант 21.кк лично изашао на тај постор , који је задржан под нашом контролом .Командант 21.кк је доживео непосредно напад у ком му је погинуо пратилац и касније на реферисању видјело се да је под утиском тога догађаја.
Начелник штаба 21.кк пуковник Љ.Ивковић је изишао у зону одбране 13. бригаде , на полигон Слуњ, покушавајући да помогне стабилизацији одбране 13. бр ,која је била уздрмана кад јој је зона одбране била прекривена избјеглицама из Плашчанске долине , лијево крило постало откривено због непостојања лијевог суседа а у позадини се компликовала ситуација у јединицама Народне одбране АП ЗБ. Попуњеност бригаде људима у односу на ширину зоне коју је бранила ,била је 20% , четири петине потребних људи није имала никад.
Основна карактеристике непријатељског напада , прем личном увиду пуковника Ивковића били су масовни артиљеријско ракетни удари употребом огромних количина артиљеријске муниције и ракета .
Међу цивилним становништвом је било узнемирености , али у бригади није било колебања . У цјелини тактички положај бригаде је био неповољан. , а команда 21.кк није имала слободних снага осим једне чете да поправи тактички положај 13. бригаде .
У току дана представници цивилне власти , служби безбједности , команданти бригада , неки команданти батаљона и командири чета, захтјевали су да им се за команданта постави пуковник Ч.Булат, јер му више вјерују због тога што је Кордунаш и на Кордуну од почетка рата , раније био командант корпуса , а смијењен када су смијењени сви команданти корпуса и командант СВК.
Захтјев је био подигнут на ниво највећег проблема и скоро плебисцитарног карактера , а пуковник Булат апсолутно није био неспособнији командант од пуковника Босанца .У овој ситуацији врло битна предност је била да борци и народ то желе .Због тога сам наредио да пуковник Босанац преда дужност пуковнику Булату ,без икаквих дисквалификација или дифамација пуковника Босанца.
У ситацији кад је сав Кордун под ватром , сви знају да је Книн већ пао , избјеглице из Лике притисле Кордун , преузимање дужности команданта корпуса од старне пуковника Булата, сигурно за њега није било остваривање каријеристичких снова „ни част ни маст“, него само преузимање одговорности у најтежем тренутку ,чега се није плашио јер је сматрао да мора бити на Кордуну , па што год било . У осталом тада ту на („на Родосу“ ) није било, да прими дужност команданта ниједног од генијалаца који су послије рата подразумјевајући себе као клонове хибрида Наполеона и Кутузова „знали“ све шта је било , није било , како је требало , ко је одговоран , ко неодговоран ….
У јединицама Народне одбране АП ЗБ у току суботе такође је дошло до љуљања, нарочито у „Зумретовој „ 2.бригади . Према информацијама , које смо знали већ су били почели повјерљиви разговори око тезе да ли им је једини излаз у ситуацији кад Срби губе , да пређу на старну 5. корпуса тзв Армије БиХ . Изношени су и предлози да се заробе српски официри у команди“ Паук“ што би им била ,како су сматрали , одлична улазница у 5.к. и доказ да су дефинитивно промјенили старну . Других Срба у њиховој зони више није било , осим четворочлане групе за електонска дејства, која је још увијек била на задатку на Јоховици сама међу 4000 „Бабиних“ бораца на километар од положаја 5.к. Командир је био Свето Коркут.
Фикрет Абдић с којим сам се састао био је потпуно искрен и отворен у својим ставовима о интересима свога народа . Није крио да покушава да тај интерес штити и кроз контакте са хрватском страном, али је о тим контактима увијек говорио истину ,што је касније недвосмислено потврђено .Исто тако био је свјестан проблема у својим јединицама и опасности које му пријете у позицији која није била ништа лакша од наше позиције .
На реферисању у суботу , наредио сам да коамндант КСЈ преузме бригу о извршавању задатка оклопног батаљона, а командант 21.кк да 13. бригаду извуче на десну обалу ријеке Коране , чији кањон као веома јак топографски објекат уз онеспособљавање мостова и скраћивање фронта бригаде , нуди услове за упорну одбрану .Истоврено да 21. Гранични одред посједне положаје на ријеци Глини , повезујући се удесно са 13. бригадом .
Ефекти лошег развоја ситуације су се у недјељу појачали. Одсјецање Кордуна од Лике је било завршено , Книн пао , пријетило је одсјецање на Банији , ситуација у Цазинској крајини ровита, села и насеља на Кордуну под артиљеријском и ракетном ватром.
У таквој ситуацији почиње покретање дијела цивилног становништва и појединачни случајеви напуштања јединица ради извлачења породица из зоне убијања .Пут према Глини и Двору је потпуно закрчен .Непријатељске артиљеријско ракетне јединице и појединачни авиони почињу дејстав по колонама избјеглица .
У таквој ситуацији процијенили смо да је , поред одбране територије као начина заштите нашег становништва , нужно предузети мјере за заштиту колона цивилног становништва , које је због густог груписања на путевима било најизложеније и најугроженије .
Команда 21.кк , представници СУП за Кордун и цивилне власти имале су непрекидан контакт са Командом Сектора „Сјевер“ УНПРОФОР-а ,али од тога није било неке веће користи иако је у току био оружани напад на зону под заштитом Уједињених нација .То није било изненађење јер се УНПРОФОР и раније није мијешао у свој посао у сличним ситуацијама .
Команданти националних контингената су слиједили политику својих државних руководстава , а та руководстава су слиједила наређења и вољу тада једине суперсиле .
Са тадашњим министром унутрашњих послова РСК ,Т. Пајићем сам отишао у команду Сектора „Сјевер“ у Топуском , да ступим у везу са командантом УНПРОФОР-а , француским генералом Жанвијеом.
Од команданта УНПРОФОР-а сам тражио да хрватска старна прекине с нападима на избјегличку колону и да им он запријети употребом авијације НАТО уколико се наставе напади на цивиле у колони .Исто тако тражио сам да хрватске снаге не прекидају нити са земље нападају колону и да спречи њихов улазак у Глину , што би прекинуло колону .Тражио сам да се припадници УНПРОФОР-а укључе у колону чиме би могли остварити увид да се ради о цивилима , али и дати информацију о сваком евентуалном нападу на колону.
Његова једина брига исказана у разговору била је безбједност њихових војника и питање да ли ми можемо гарантовати безбједност њихових војника .Мој одговор је био да би им војници били најбезбјднији да сједе код својих кућа, а ако му је то најважнија мисија , није требао ни да их доводе у ову зону , јер је то бесмислено , ако неће вршити свој мандат заштите становништва у зони под заштитом УН (УНПА) . Касније нам је пренио да хрватска старана тражи да положимо оружје да би престали с нападом на цивиле у колони .Остало је да се ријеши о евентуалном уласку припадника у колону и нашем ставу, да нам је оружје потребно док је иједан цивил у угроженој зони, а да о томе да ли нам оружје треба или не ,можемо разговарати тек кад и посљедњи цивил пређе мост на Уни код Двора .
Увече до 20.00 часова завршили смо процјену и ја сам донио одлуку у чијој су припреми учествовали командант и начелник штаба 21.кк и шефови јавне и државне безбједности за Кордун. У току доношења одлуке и по њеном доношењу контактирао сам са генералима Мркшићем и Младићем, који су ми рекли да су у Босанском Петровцу а били су поред Петровца на Оштрељу на командном мјесту 2.кк ВРС.
Основни закључци из процјене су били :

1) Без обзира на досадашњу успјешну одбрану , не постоје услови за дуготрајну упорну одбрану због тога што према 5.к тзв Армије БиХ немамо ниједну јединицу за организвање одбране , а борбена вриједност 5. корпуса је већа од борбене вриједности свих хрватских јединица које нас нападају јер ниједна њихова бригада нема снаге веће од чете које су спремне да иду напријед,

2) Безбједност цивила не можемо постићи препуштајући се , без икаквих гаранција , без оружја , на милост и немилост хрватским оружаним формацијама ;

3) Правац Глина -Двор је једини правац за спашавање цивила који ће вјероватно бити угрожен и од 5. к

4) За одбрану тог правца и моста између Двора и Новог Града неопходна нам је помоћ Војске Републике Српске ;

5) За извођење ове одбране нужно је формирати заједничко командно мјесто са ВРС у Новом Граду ;

6) УНПРОФОР не показује ни способност ни намјеру да у потпуности гарантује безбједност цивилног становништва
Суштина одлуке коју сам донио била је слиједећа : наставити спонтано покренуту и сада већ незаустављиву евакуацију цивилног становништва које се спашава од непријатељске ватре , наставити преговоре са УНПРФОР-ом за заштиту колоне , јединице 21.к корпуса настављају извођење одбране , скраћивање фронтова и извлачење по мјери повлачења цивилног становништва, а снагама јачине једног батаљона одмах организовати одбрану превоја Вратник ( Жировац) .
Захтјеви генералима Мркшићу и Младићу су били да се сутра ујутро нађемо у Новом Граду , да у Нови Град доведу Бањалучку бригаду милиције , средства за противваздушну одбрану моста на Уни , и средства за резервно мјесто прелаза из 1.кк .Командант и НШ 21. кк су заједно са руководицима безбједносних служби , кренули да са командантима бригада и представницима цивилне власти израде план даљих дејстава . Т. Пајић је настављао преговоре с УНПРОФОР-ом , на чему је био ангажован цијелог дана због познавања страног језика .
Ја сам у 01.00, у понедјељак , послије издавања наређења командиру објеката Маграчевац да са припремљеним средствима онеспособи објекат, кренуо са обезбјеђењем објекта према Новом Граду .

Наставиће се…

Текст је део рукописа, тј бележака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спречила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
У наставку, Преврат ће објавити његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

Фусноте:

28 Људи који говоре „Олуја“, не само да показују папагајску интелектуалну тромост , такви, опонашајући непријатеља , преузимају његов начин размишљања и поистовјећују се са њим. Хашко тужилаштво користи термин „Удружени злочиначки подухват“ за етничко чишћење.
29 Нисам рекао „играјте“ него живописнији , често употербљавани фолклорни израз , који почиње словом „З“.
30 На радију пјесма „Двор далеко , а ја окаснио“ Размишљам : види ти како је Момо „ антиципирао“ будућност . Мора да му је баба била врачарица .
31 Кренули су из Кирина око 18 сати у недјељу 6. августа двије ноћи и два дана били блокирани у колони изашли су пјешке кроз шуму у уторак и оставили ауто . Касније у уторак кад смо слободили Двор , брат се вратио по ауто . Ни за чим мој покојни отац није кукао , осим што је напуштајући ауто ,пролио „плетену влашу“ крушкове ракије .(„ Е кад је ја нећу пити , нећете ни ви“ ), а ауто је послије извучено , прије него су „храбри бранитељи“ стигли до њега .
32 Још 2000. године сам предлжио хашким истражитељима да траже артиљеријске дневнике који ће ово потврдити јер ће се тачно видјети са колико оруђа и са којом количином арт. муниције и ракета је гађан који циљ и са координатама тог циља . До данас не дају „топничке дневнике“ хашком тужилаштву ни по коју цијену јер би то из основе угрозило државну фатаморгану о циљевима и карактеу „ домовинског рата“
33 Базе су им биле на острву Брач и у Шепуринама код Задра
34 Тај систем је био један од првих корака укључивања у НАТО структуре а користе га и данас . Једна група америчких официра је пратила дејства у хрватском министарству одбране , а друга у Главном стожеру ( штабу ) уз уступање обавјештајних података и организовање садејства . Њихова имена су позната .
35 ) У директиви ГС ХВ за „Олују“ у дијелу гдје се разматара могућност дејства наше авијације стоји „ По отпочињању бојних дијеловања , што увелико зависи од даљих активности НАТО зракоплова (подвукао МН) непријатеља ће подржати зракопловне снаге 105. мабр…“ Ј .Бобетко , Све моје битке , стр. 459, фотокопија оригиналне директиве .
36) Ратни План „Дрина“ су генерали Перишић , Младић и Новаковић предложили државном руководству које га је усвојило чиме је постао званичани државни докуменат.
37) НАТО је слушао разговоре и данас су доступни фонограми разговора К-танта 11.к са више руководица у Београду .
Непријате је ирзвршио пробој у рејону Глибодолског крижа, где су се бранили дијелови једног батаљона 50. бригаде (Врховине ) Личког корпуса чије је укупно бројно стање било око 200 људи . Послије пробоја одбране тог батаљона , пред непријатељем више није било ниједне српске јединице по дубини . Непријатељске снаге су извршиле наступни марш углавном шумским путевима , правцем Глибодол – Кусељ- Саборско – Пољанак –Бугар .На овом правцу су биле употребљене за напад : 1.гард бригада , 119. бригада и 138. домобрански пук . Почетни однос био је 30:1 , а касније наших јединица није било .
39) Око ов „смјене „ је свашта „надробљено“ и спекулисано , а у нејасној ситуацији тих дана је у Београду једна званична „ служба“ пласирала тадашњем начелнику ГШ информацију да је „ Булат убио Босанца.“ Зато начелник ГШ чим је видео пуковника Булата не пита колики су губици , што се може учинити за људе , и слично него : „Гдје ти је Босанац“ . Булат је знао да је у колони дошао у Србију , а гдје је није знао , као ни за своју ширу фамилију . Зла воља ситних душа према Чеди Булату види се из примјера послије рата , када бивши начелник безбједности 21.кк ( раније спомнут ) , хвалећи своју моћ и силу , пред „необавештеним“ Кордунашима тврди да је он „ лошег и неваљалог Чеду Булата отјерао с Кордуна „ . Ти „ необавјештени“ га онда питају „Па еси ли ти онда био у усташама? Ми смо мислили да су „Чичу“ с Кордуна оћерале усташе.“
40 Међу њима је био и мој млађи син , што наводим без икаве лажне скромности , желећи да и остали крајишки руководиоци демантују лажи, да су им синови били тада већ у Београду или поред маме .
41 У стенограму Туђмановог сасатанка на Брионима , са његовим генералима 31. јула 1995 . године , за припрему агресије на РСК , стр. 3 ,наводи се: „Предсједник : Сада још нешто , у тој нашој операцији не знам шта је било с Абдићем . Ми морамо Абдића присилити (подвукао МН) да стане на нашу страну и да према Великој Кладуши , значи да тамо наиђемо не на противничке снаге ,него на муслимане који ће стати на нашу старну ….Звонимир Червенко: Оно господине предсејениче што сам вам рекао , разговор је био са њим обављен је . Он неће са никавим муслиманом из Хрватске разговарати и мислим да је он остао на својим позицијама као што јесте (подвукао МН) Предсједник : Добро , остао је на својим позицијама , али ако ми пођемо у офанзиву онда му треба рећи ако ћеш бити на српској страни онда ћеш доживјети пораз ….“
42 Еклатантан је примјер пољског батаљона у Слуњу за ког смо од самог доласка видјели да се отворено непријатељски држи према нашој старни , као да је дошао из Загреба . Тако на примјер у вријеме пробоја из Хрватске у према Цазинској крајини оружане формације „Ханџар дивизије“, 14. септембра 1992. године , они не само да не предузимају мјере против старне оружане силе у својој зони одговорности , него употребом силе покушавају да спријече наше Посебне јединице милиције да интервенишу. У Западној Славонији су гледали мјесец дана како се Хрвати концентришу за напад у дјелу УНПА зоне , гдје су били размјешетени ,која је била под контролом хрватске власти , а да ништа не предузимају , као ни у току хрватске офанзиве у Западној Славониј нити раније око Масленице или Медака.