Ђорђе Ивковић: Кукавица са два ордена за храброст – Вељко Кадијевић

 

Главина, Имотски 21. Новембар 1925 – Москва, 2. новембар 2014. Москва.
Отац Мирко био учесник шпанског грађанског рата, и умро у Шпанији 1936. Године. Вељко је 1943. године, ступио у партизане и постао члан КПЈ. После WW2, наставио је професионалну службу у Југословенској народној армији. Од 1958. до 1962. радио је у Првој управи Генералштаба ЈНА у Београду, организацијској јединици југославенске војске задуженој за израду ратног плана, заједно с Фрањом Туђманом и Душаном Биланџићем. Завршио је Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА, а 1963. године и Колеџ за команданте и генерале ( US Army Command and General Staff College) америчке војске. У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФРЈ. Од 2001. године живео у Москви. Носилац је многобројних југословенских одликовања, међу којима су два Ордена за храброст и др.

Иако никада нису саопштене званичне бројке, подаци који се сматрају најближима истини, говоре да је ЈНА крајем осамдесетих имала преко 220 хиљада људи сталног састава под оружјем. Располагала са око две хиљаде тенкова, 1,5 хиљада оклопних транспортера и борбених возила пешадије, стотињак ратних и помоћних бродова, 700 борбених авиона и 200 хеликоптера, на хиљаде топовских цеви различитих калибара, неколико лансера ракета земља-земља ФРОГ-7, домета 100 км. Ту су били разни подземни аеродроми, „тајна“ атомска склоништа за руководећу елиту чија је изградња коштала на милијарде долара и разни други објекти, колико скупи, толико безвредни. Истина је да је наоружање било помало демоде, али га је било много и премного, поготово за један грађански рат.

И таква сила под командом Титовог омладинца и америчког кадета Вељка Кадијевића, у Словенији је разбијена од локалних волонтера и ловачких друштава за десет дана, да би даље кренула путем срамног расула.

У ратовима лако долази до деморализације војске. Сетимо се да је после Дринске битке 1914. Прва српска армија доживела скоро потпун распад, иако су ратни циљеви били јасни, почетни морал изузетно висок, а официрски кадар је дао све од себе. Прву армију једва су поново дигли генерал Живојин Мишић, 1300 каплара и лично Краљ Петар у пратњи два сина у првим борбеним редовима. Шта се могло очекивати у ЈНА која није ни припремана да брани државу од усташа? Та војска је утемељена на миту о (аустрофилном) “братству и јединству” свих југословенских народа и народности и идеолошки ослоњена на Савез комуниста који се распао пре државе а само мало после свог родоначелника СУБНОР. Распад је почео у врху ЈНА на чијем је челу био идеолошки затуцани, национално кастрирани и војнички неспособни Вељко Кадијевић. Није ово чудо, с обзиром да је у селекцији официрског кадра владала негативна селекција. Основни критеријум је био морално-политичка подобност, затим је требало проћи безбедносну проверу која се базирала на параметрима „Бихаћке републике“, и врло важна је била национална и територијална заступљеност. Тако су у тој чудној пирамиди, најгори избијали на највише позиције.

Из плејаде битанги, зликоваца и џибера на позицијама „савезних секретара за народну одбрану“ и „начелника генералштаба“, као карактеристични пример ћемо навести случај Радомира Хамовића званог Раде, учесника Народноослободилачке борбе, народног хероја, генерал-пуковника ЈНА и у периоду 1961-1966. Начекника генералштаба ЈНА. Елем, тај Раде у својој аутобиографији „Капетан Раде са Романије“ пише да је његов отац Милан био пословни мозак породице. Током Првог светског рата обогатио се тргујући кафом и храном уз одобрење аустроугарске владе. Колика је његова вера у комунизам и социјалну равноправност била, можемо закључити из податка да је васпитао свог наследника Вука Хамовића, једног од највећих овдашњих муњевитих тајкуна неидентификованог првог милиона.

ЈНА је – показаће се касније – некакву квази-стратегију имала: то је оно што генерал Вељко Кадијевић у својим мемоарима дефинише као “излазак на границе будуће државе”. Те границе су 1990. и 1991. цртали сви: др Војислав Шешељ, Савез комуниста – покрет за Југославију (СКПЈ), Алија Изетбеговић и Киро Глигоров… Сви нацрти обухватали су мање-више исте територије, разликовао се само њихов политички садржај. У таквој конфузији и без проглашеног ратног стања, национални консензус био је немогућ.

На другој страни ново-усташка војска је формирана од највиших часника ЈНА а да Кадијевић није ни мукнуо. Први министар обране, добављач оружја и заповједник хрватског Збора народне гарде био је генерал Мартин Шпегељ, први начелник Главног стожера био је генерал Антун Тус, први заповједник ХРМ-а био је адмирал Свето Летица, а први заповједник ХРЗ-а био је генерал Имра Аготић. Уз њих генерали Томислав Биондић, Јосип Ерцег, Божидар Грубишић (Србин), Јосип Игнац, Иван Штимац.
Комплетан високи официрски састав војске БиХ Алије Изетбеговића, међу којима је такође било Срба, је из ЈНА. Опет ћемо дати карактеристични пример: Сакиб Махмуљин, бивши је официр ЈНА с чином мајора. Чврсто је повезан с муџахединима (постоје видео снимци на којој се јасно види на скупу муџахедина), а сматра се и једним од “твораца” одреда “Ел Муџахид”. Како је Сакиб прошао безбедносну проверу?

Лакши пут је да се ЈНА комплетно оптужи да је дезертерска. То није цела истина. Прилике су биле такве да су официри кој су остали верни заклетви проглашени за ратне злочинце, док дезертери и издајници воде државе.

На почетку распада СФРЈ у Словенији је остало стотинак тенкова и самохотки, само у Вараждину је остављено (генерал Трифуновић) 65 исправних тенкова. Нешто касније, ЈНА признаје да јој је отето 170 тенкова и 142 оклопна возила.

Немогуће је проценити штету екс-ЈНА почињене минирањем, онеспособљавањем или демолирањем и/или пљачком сопствене имовине. У том тренутку с почетка деведесетих за крађу и предају војно тужилаштво је поднело 700 кривичних пријава против стотинак официра, 50 подофицира, 500 војника и на десетине цивилних службеника.

Генерал Марјан Чад и његови потчињени су одбили наређење ВШ (Čovjek čiji je neposluh spasio Rijeku) и предели усташама складишта наоружања у Делницама. Далеко од тога да је то једини случај; не, био је то стандардан поступак ЈНА у Хрватској због кога је изгубљен рат, али је карактеристичан. Осим одбијања наређења, предаје огромне количине наоружања и технике, испосавило се да „моћна и традиционална војна структура“ не зна ни колико топова има у неком складишту!

Већ тада, током 1991-2, хрватски генерали су закључили на основу предаје ЈНА у касарнама, да је рат фактички добијен. У исто време Кадијевић и његови официри, школовани у истим школама, нису знали где ударују. Повлачење војске у касарне, „тампон зоне“, скандалозно двомесечно порозно окружење Вуковара, изазивање опште конфузије, опис је стања на српској, односно југословенској страни.

…Горњомилановачка резерва дигнута је у ноћи између 16. и 17. Септембра 1991; речено им је да иду у Санџак, али су се нашли у околини Руме у својству “елитног одреда добровољаца за чишћење заосталих џепова отпора чим Вуковар падне”. Добили су оружје које не познају; није било лекарских прегледа, па су се са здравима у строју нашли дијабетичари и срчани болесници; снајперске пушке које су добили нису биле упуцане. Када су резервисти поставили логична питања официрима, названи су издајницима и кукавицама… Ваљевски резервиста Владимир Живковић седа у оклопни транспортер и одвози га до пред Скупштину СФРЈ у знак протеста… Како да се схвати тај ред и дисциплина кад неко може да седне у борно возило, а да нико не примети ни да фали нити ко је и куда иде, пређе 100км јавним путевима и тако изађе пред скупштину?!

Из Београда су Кадијевићу са пуним правом приговарали што не спречава, односно што то ради аљкаво и трапаво, наоужавање Туђманове страначке војске, класичних СА одреда. Карактеристично је било стално оклевање и дезоријентација. Према Бранку Мамули је то изгледало овако: “Кадијевићу, као увијек, недостајало је покриће – Предсједништво СФРЈ није функционирало, чекао се избор Месића, а уставне замјене у командирању оружаним снагама није било.”

Уместо да се „не изува“ из чизама због војничких обавеза, Кадијевић се бавио политичким ујдурмама.
Кад се рат у Хрватској већ распламсао, у августу 1991. Кадијевић се у хангару задарског аеродрома срео насамо са хрватским председником Фрањом Туђманом. Њих двојица су друговали у Београду 1950-их као млади официри. Садржај разговора отишао је у гроб с обојицом.

Са Месићем и Антом Марковићем је „меркао“ свргавање Милошевића и Туђмана.
Ишао је дотле да се упетљао у покушај пуча у Русији.

Када је све упропастио и када је издаја ЈНА била потпуна, повукао се у миран живот. Чим су око куће почели да му се шуњају истражитељи Хашког трибунала, „запалио“ је у Русију, ону исту у којој је хтео да учествује у промени поретка. Тамо је написао књигу „Контраудар“, у којој се бавио својим правдањем, а на крају је изнео план како да из Србије крене револуционарни контраудар, са илегалцима у првим борбеним редовима, и све се варти на старо…“ Организација мора бити »спој младости и искуства« (стр. 300), која мора бити масовна, а политички деловати јавно и илегално. После самог ослобођења Србије нека ова организација постане партија, масовна политичка организација!“

Човек је остао закопан у неком Булајићевом филму, и само у таквој некој фикцији могао је да победи.

У наставку: Слободан Милошевић и његово вожденије Србљах

(Српски културни клуб)

Наслов и опрема: Преврат