Драгослав Павков: Je suis Đole

… а ко је морон – чуће се.

има много света који више верује непознатим људима, који доказано и очигледно живе од пласмана лепих, крупних и најчешће празних речи – него свом другару Ђолету.

После владавине родољубаца, Србија је на коленима. И лактовима, наравно.

 Пристанак на „изборе“ чији резултат је унапред познат је глас за Вучића.

 

Ја сам Ђоле. Просечан србијански грађанин, са својим манама и врлинама… Који гледа своја посла, и који се ни сада не би пропињао за реч, да два Милана не зашиљише плајвазе и не учинише ми част коју не заслужујем. За сада је не заслужујем…

Ђоле не гледа Пинк и не чита Информер. Заправо, не читам и не гледам више ништа од тзв. „великих“ медија… Не јер се тамо не би могло пронаћи нешто занимљиво, понекад и поучно, већ јер чак и ја знам да ко плаћа – бира песме које ће се свирати. Како рече Милан Дамјанац – слободних медија нема нигде, чак ни у на Западу (тамо где су слободу измислили), онда стварно не видим разлог зашто бих своје ставове о било чему формирао на основу нечега што сам прочитао у коментарима плаћеника типа Дрецун – ДЈВ – Лазански, који више ни не крију на чијем су казану. Мојим другарима „поуздани извори“ најновије вести препричавају сваког јутра у пекари односно бирцузу, ја нажалост нисам такве среће (увек имам посла на салашу а и иначе сам кандидат за „прву папучу Западне Бачке“) па се информишем на Твитеру и Фејсбуку. А што се тиче политичких анализа, којекаквих студија и есеја – тога у алтернативним медијима (блоговима и патриотским сајтовима) има више него што је нормално; свакодневно ми на нос излазе, човек би рек’о да се сва родољубачка памет повукла у интернет-герилу, а нама никад горе, и никад посвађанији нисмо били.

Ђоле види да је Вучић лажов, а да ли је педер – то ће он већ видети са својим фановима. Ја не марим.

Тај Вучић је канда стигао у стадијум не да више не зна шта је коме слагао, већ више ни сам не зна кад лаже а кад истину збори… И није проблем у њему, он у својој суманутости сасвим лепо живи, и очигледно се врло добро забавља са својим халуцинацијама. Проблем је што много људи у овој земљи више верује његовим дрским лажима, непрестаним спиновањима, креирању хаоса и патетичним пременагањима него својим очима… И није проблем у томе што му они верују; проблем је што мисле да би и Ђоле морао да верује, ако мисли да остане „прави Србин“. Као што они други мисле како би требало да верујем њима, а исто мисле и трећи, и четврти. Свако живи мисли како има право да левати Ђолета…

Ђоле зна да су и остали политичари лоши. Наравно да зна… И, мада је просечни Ђоле до тог сазнања дошао након горког личног искуства, након безбројних прочитаних анализа и колико год је могуће дубоког промишљања, ипак има превише света који више верује непознатим људима, који доказано и очигледно живе од пласмана лепих, крупних и најчешће празних речи – него свом другару Ђолету.

„Па добро – питаћете се ви – а како то све ти, авериџ Ђоле знаш, мислим – што клевећеш тај фини свет?“

Па, заправо је просто… Кад оно ономадне Слоба рече „… нико не сме да вас бије! Нико не сме да бије народ…“ – Ђолету прокључа јуначка крвца и скоро даде глас њему, комунисти. Убрзо, десио се „величанствени народни збор“ за Газиместану, „Србији се догодио народ“ (а аутору доживотна синекура), антибирократска револуција је поред бирократа почистила и све што је ваљало у Војводини, јавно и театрално шибање дората да вуче претоварене таљиге а левом (увек левом) руком дотезање бремзе широм југословенских ратишта… Да, стварно – за Ђолета ОН никад није био опција. Поготово након „победе“ над НАТО агресором, када је постало јасно к’о дан да је човек дословно презупчио, и да одговорност за три (а неки кажу и четири) изгубљена рата покушава да избегне проглашењем победе.

Срећом, баш некако у то време као алтернатива ЊЕМУ, појавио се прави, аутентични и аутохтони Србин са дна каце, „једини који сме да нас погледа у очи“. Е, тај је био први и последњи за кога сам стварно веровао да има потенцијала, воље и државотворне намере. Додуше, на претходним изборима гласао сам „против“ а не „за“, то јест – гласао сам за Шешеља; како је завршило – зна се, али нисам много ни очекивао… Шешељ је био једини који је у то време могао да угрози Милошевићев механизам, али знајући за његову јуродивост стварно нисам много очекивао. Чекао сам Коштуницу, и дочекао. Да ми у директном преносу у брк демонстрира сву килавост, јаловост и капитуланство српске патриотске политичке опције. Након што их је жвалави Чеда Јовановић као ђачиће избацио из Скупштине, након што су својим спонзорима испоклањали све за шта су били заинтересовани, након што су у Хаг испоручили скоро све што је инквизиција пожелела, доживео сам да видим како у режији дилетаната Србија 21. века „најскупљу српску реч“  мења за патике, а онда и да ми „врате мандат“, тј. да у сред битке бојно копље зафрљаче у трње.

Наравно, враћање мандата није подразумевало враћање приватизованих привредних субјеката, нити повратак мојих ратних другова из Схевенингена… После владавине тих родољубаца, Србија је на коленима. И лактовима, наравно.

Они са друге стране, „евроентузијасти“, стварно никада нису били предмет Ђолетовог интересовања; кад се људи попут мене буду питали – „другосрбијашима“ и њиховом мотивацијом за антидржавно деловање ће се бавити истражни органи. Али, да би до тога икада дошло, Србија мора да схвати и прихвати да су сви наши политичари исти. Да нису, нашли би барем још две-три заједничке тачке око којих се слажу, макар око најкрупнијих националних питања (Космет, стратешка партнерства, доктрина националне безбедности…), али кривак Бато! Једино око чега су све политичке странке у Србији у апсолутном једномислију јесте избор народних посланика по пропорционалном изборном систему! Све им дирај – пропорције не!

Због тога морамо тражити алтернативу, али не у оквиру политичко – политикантске класте, већ међу нормалним, обичним и поштеним светом где до сада нисмо ни покушавали да (по)тражимо. Та алтернатива не мора обавезно да буде опремљена звучним академским титулама, али мора да буде добронамерна и поштена. Поштен и добронамеран представник народа не мора да буде експерт опште праксе, али мора да зна ко су експерти у којој области, као и како да те људе мотивише да раде у корист општег интереса. Ниједан Ђоле па ни овај, никада није издао или покрао ни једну српску државу – интелектуалци (прави и фалш) и припадници елита јесу. Зато није лепо и није фер давати Ђолету значај који му не припада или му приписивати особине које не поседује. Према свецу и тропар.

Ђоле ће ипак да изађе и гласа на изборима. ‘Оће ал’ у … Ђоле није гласао ни на прошлим „изборима“ јер Ђоле није морон.
Ђоле зна да су ови (као и прошли, и претпрошли) „избори“ организовани да би један од узурпатора противзаконито и преварно продужио своју владавину. Ђоле зна да сам не може да промени апсолутно ништа, али одбијањем да учествује у фарси он чува оно мало достојанства и грађанског самопоштовања што му је преостало.

Ђоле неће да они што гледају Пинк и читају Информер гласају уместо њега. Ђоле неће да уместо њега гласа било ко, отуд и ово писаније: Да остане записано како Ђоле није учествовао у овој превари. То што се Срби(јанци) грчевито и одлучно боре за интересе најгорих међу собом, никако не значи да Ђоле у томе мора да учествује. Јер водили су га у туђе ратове, злоупотребљавали су његову вољу исказану на изборима, законима за једнократну употребу су га вишекратно опљачкали и обесправили, мало ли је?! Не мора баш свако јуне да ме муне…

И маните се прича типа „… неизлазак на изборе је глас за Вучића“. Пристанак на „изборе“ чији резултат је унапред познат је глас за Вучића. Ако би комплетна опозиција и комплетна политичка алтернатива успеле да се договоре и бојкотују „изборе“ 2016. на њих би изашли само Вучићеви „обвезници“ са члановима породица и екипама ботова. Што уопште није мали број, али ако ништа друго – барем бисмо знали на чему смо. Друго, пустили бисмо диктатора да влада сам, да се сам укопава у своје психозе и да пропадне сам. Пристајући на његову игру народ му поред законске основе да влада, даје и фактички легитимитет кога ће овај Калигула 21. века обилато (зло)употребити. Они који не виде да је његов „сенат“ већ препун коња – нису ништа друго него магарци.

Ђоле је паметан. Ма јок бре, паметни су ови што стално стају у исту поган и увек за своју грешку нађу довољно добру рационализацију*. Ја нисам релевантан јер не знам довољно добро са речима, тачније – не знам да објасним зашто увек „тако мора“, а да то објашњење прија просечном Вучићевом поданику. Прост сам човек који када му крче црева, верује да је то од глади. Кад ми је хладно, прво ми падне на памет да је то јер су ми искључили грејање, а не јер је цена нафте на светском тржишту ниска… Ја не знам шта је јутрос доручковао Путин, нити знам шта је Обама разговарао са директором ЦИА пре него што је одлучио да нападне Ирак… Али одлично знам да се на једном метру пруге не могу возити никакви возови па ни напрдњачки, да се незапосленост у држави решава отварањем радних места а не куповином софтвера који аутоматски брише са евиденције све незапослене који се нису на време јавили на биро… Да за државу треба да раде најбољи а не најподобнији, да синдикати морају да штите интересе чланова а не „инвеститора“ и послодаваца…

Да би се све ово и још много другог поремећеног променило, није довољно ући у Скупштину или се увалити у неки управни одбор; да би се мењао систем, потребна је већина посланика у сазиву Скупштине. До ње је могуће доћи или насилним превратом у којем не можемо са сигурношћу предвиђати како ће се ствари одвијати, и ко ће се наметнути за „калифа уместо калифа“, или масовном и организованом грађанском непослушношћу која ће присилити властодршце на нова правила игре.

Ако за ово мало што Ђоле зна треба нека нарочита памет – крајње је време да ви, који „хоћете да се у парламенту чује и ваш глас“ размислите о својој. Памети наравно, не фризури.

Буди као Ђоле. Ако можеш… Ако не – настави и даље да рационализујеш, али молим те к’о Бога – окани се Ђолета.

*Рационализација – лаж коју човек изговара да би се осећао боље.