Дејан Илић:Национализам за имбециле

као допринос дебати на тему:

Да ли су српски „националистички“ политичари геноцидни или само глупи?

Биљана Плавшић у ствари каже да свако ко рачуна на српске склоност ка масовним злочинима као константу колективног понашања – не греши.

Плавшић у ствари сугерише да је српско руководство било изузетно глупо, те да је и то константа на коју се може рачунати

Клинтонова и Изетбеговићева одговорност,(…) свела би се само на то да су исправно проценили са ким имају посла.

Хајде да узмемо да је тачно да иза геноцида у Сребреници, као особе које су тај масовни злочин директно осмислиле, заиста стоје – како то од јуче тврди Биљана Плавшић, „бивша председница Републике Српске“ – Алија Изетбеговић, бивши „лидер босанских муслимана“ и Бил Клинтон, „бивши амерички председник“ (саме одреднице у вести на коју овде реферише показују какав је однос аутора према особама о којима је реч). И нека буде да су њих двојица то смислила како би што је могуће више наудили етничким Србима у Босни и Херцеговини. Ако је све то истина, то је изузетно важна вест, и разумљиво је што то преноси и РТС. Вест је тако важна да свакако има смисла пустити је у јавни простор управо као коментар на јучерашњу пресуду Суда у Хагу Радовану Караџићу, бившем „лидеру босанских православаца“ (да се послужимо логиком аутора вести) – пресуду, дакле, која баш Караџића, а не Изетбеговића или Клинтона, окривљује за учешће у удруженом злочиначком подухвату, то јест у планирању и извршењу масовног злочина у Сребреници.

Дакле, пођимо од тога да је Караџић жртва завере, да су за смрт осам хиљада мушкараца у Сребреници криви управо Изетбеговић и Клинтон, а не Караџић. Зашто су Изетбеговић и Клинтон одлучили да се убије осам хиљада муслимана? Плавшић каже да је то био начин да се оправда интервенција НАТО-а против оружаних јединица на српској страни. Плавшић је наводно имала увид у транскрипте у којима јасно стоји да је Клинтон објаснио Изетбеговићу да би једини довољан разлог за такву интервенцију било убиство барем пет хиљада босанских муслимана. Пошто се баш то у Сребреници и догодило, уследили су ваздушни удари на положаје српске снага у Босни и Херцеговини. Да је све било унапред планирано, сматра Плавшић, потврђује и чињеница да су се оружане јединице босанских муслимана повукле из подручја око Сребренице месец дана пре злочина. Да је заиста реч о међународној завери против Срба, Плавшић ће илустровати и податком да су се на српској страни, међу починиоцима злочина у Сребреници нашли и по један Хрват и Словенац.

Дакле, Клинтон је рекао Изетбеговићу да ће „Америка ући у рат и борити се на муслиманској страни“ и да ће „бомбардовати Србе“, ако Изетбеговић дозволи да „четници уђу у Сребреницу“. Поврх тога, Клинтон је дао и конкретно упутство – „не сме бити мање од 5.000 масакрираних“. Закључак се намеће сам по себи: уместо Караџића, за геноцид у Сребреници пред Судом у Хагу морали су да положе рачун Изетбеговић и Клинтон. Караџић и цео српски народ жртве су америчко-муслиманске завере, у којој је убијено – осам хиљада муслимана. А убили су их, то Плавшић ипак не спори, углавном етнички Срби, те један Хрват и Словенац.

Ако Плавшић говори истину, шта та истина говори о српској страни у оружаном сукобу у Босни и Херцеговини? Прво, да су Изетбеговић и Клинтон исправно проценили како ће се понашати српски оружане јединице пошто  уђу у Сребреницу: они су се ослонили на њихову спремност да почине масовно убиство и нису се преварили. Дакле, Плавшић у ствари каже да свако ко рачуна на српске склоност ка масовним злочинима као константу колективног понашања – не греши. Даље, Изетбеговић и Клинтон су исправно проценили да су српски вође изузетно глупе и да нису у стању да предвиде последице својих одлука и поступака. Пошто им је допуштено да уђу у Сребреницу, ти вође се нису запитали зашто се то догодило, него су пожурили да искористе прилику и побију све мушкарце које су ту затекли. Дакле, Плавшић у ствари сугерише да је српско руководство било изузетно глупо, те да је и то константа на коју се може рачунати. Коначно, Изетбеговић и Клинтон су планирали злочин који су извеле српске оружане јединице унапред рачунајући на то да за тај злочин неће бити изведени пред суд као његови инспиратори. Уместо њих, осуђен је, јуче, Караџић.

Тако је Плавшић склопила до сад најуврнутијим наратив у коме колективни злочинац и жртва мењају места, па злочинац у ствари постаје жртва завере светских размера. Узгред, Плавшић ће ту „жртву“ представити и као надасве зликовачким (јер једва чека прилику да убије) и глупу (јер не размишља о последицама својих поступака), али то је за њу мање важно од намере да се злочинац представи као жртва. Суштина је, међутим, у следећем: чак и да је Плавшић у праву, Караџић би опет морао бити осуђен, на основу истих чињеница које су утврђене у поступку, управо зато што је – (нека буде) са Изетбеговићем и Клинтоном – учествовао у удруженом злочиначком подухвату. Поред тога, све и да је тако, Изетбеговић и Клинтон не би могли кривично да одговарају, јер нису могли бити непосредни наредбодавци: над јединицама које су злочин починиле, за разлику од Караџића, њих двојица, као омражени непријатељи, нису могли имати никакав утицај. Њихова одговорност, чак и у овој преко сваке мере наопако склопљеној причи, свела би се само на то да су исправно проценили са ким имају посла. Да је тако било, за њих двојицу би се с правом могло рећи да су изузетно зле особе, али и тако – Караџић недвосмислено остаје злочинац.

(Пешчаник)