Иван Плавша: Мој манифест (1)

постоје људи који слепо верују да њихова странка има идеологију. Ту ја, већ, не могу да тумачим процесе у њиховој глави, за то је потребна група људи која се, када се скупи на једном месту, назива конзилијум.

постоје људи који се искрено боре за очување српске нације, традиције и културе, поготово српске културне баштине на Косову и Метохији, као и опстанак људи који тамо живе. Ти људи нису никаква десница, већ патриоте. Сви знамо да је један од највећих српских патриота – Француз.

Ако останемо на пропорционалном систему, Вучић Александар ће вечито да влада. Вучића Александра садашња опозиција не може да скине са власти. Они су га створили. Да су они добро радили, тај Александар Вучић не би ни постојао.

Уводно слово:

Вучић Александар није узрок наших проблема, већ последица свега онога што се дешавало после петооктобарских промена. Њега су на власт довели, а пре тога створили, данашњи полуинтелектуалци који себе називају „опозиција“. О томе какви су то полуинтелектуалци, најбоље је да прочитате шта је о њима написао Слободан Јовановић и биће вам савршено јасно зашто сам их тако назвао. Заједно са Александром Вучићем и са осталим људима сличним, направили су такав систем да окосницу у политици чине једни те исти људи дуги низ година, удружени у нешто што се назива политичка странка или покрет.

Остала слова:

Када већ помињем политичке странке и покрете, добро је рећи да код нас не постоје политичке странке и покрети у правом смислу те речи, већ интересне групе које се боре за власт како би поједини у тим групама стекли привилегије, пљачкали паре из буџета и јавних предузећа, стичући за кратко време велику материјалну корист и били недодирљиви за закон у вези тога.

Код нас политичке странке и покрети немају идеологију, иако упорно тврде да је имају. Некада, живели смо у држави у којој је на власти била једна странка и тај се период називао периодом једноумља. У том једноумљу, онај најмоћнији појединац и људи око њега су одређивали које је тумачење извора идеологије исправно, а које није, најчешће из своје виле на Дедињу. Доласком политичког плурализма или увођењем вишестраначког система, то се једноумље разбило у гомилу малих, ситних једноумља које се данас налазе у главама председника странака. Остали чланови странке то следе слепо и послушно без критичког размишљања. Када се десе избори у некој странци, а има рецимо два кандидата, онај кандидат који је изгубио формира нову странку да би опет био нечега председник, јер јелте, он наводно има идеје, идеологију, а ови нису разумели зашта се он залаже. Када се парламентарни избори изгубе и нема више буџетских пара на дохват руке, странка се подели између интересних група унутар исте, те опет настану нове странке. Чланство се смањи неколико пута, јер због чега би се људи учлањавали у странке него из интереса, најчешће да добију посао у државној служби. Наравно, постоје људи који слепо верују да њихова странка има идеологију. Ту ја, већ, не могу да тумачим процесе у њиховој глави, за то је потребна група људи која се, када се скупи на једном месту, назива конзилијум.

Данашње политичке странке духом су настале из Савеза комуниста Србије, оне су фракције те партије које су искористиле вишестраначје да да себи надену друго име. Све остало што је настало из тога само следи континуитет. Да ли ви имате утисак да су данашњи политичари деца некадашњих комуниста? Е, ето, објаснио сам вам зашто га имате.
Код нас не постоји левица, дасница, центар и, знате већ сами… Само се једно једноумље заменило другим.

Међутим, људе збуњује оно што себе назива десницом, па ево да објаснимо.

То су вам у ствари, хулигани обични и насилници. Међутим, они имају оно оперативно, назовимо – „противу сербских непријатеља дејствујушће“ крило и политичко крило.
Прво крило су вам они који изазивају нереде и углавном имају скуп једном годишње када је Парада поноса, са намером да те особе које парадирају физички нападну, претуку и на тај начин покажу како су непожељни у српском друштву. Друго крило, оно политичко, су они које стално виђате у јавности, који се путем јавне речи, неартикулисаних покрета и ономатопеје боре за исту ствар као ови први и махом млате жене код куће. Ако су женског рода, имају мужеве папучаре. У скупштини се поливају водом, гађају ципелама к’о Арапи, компјутерским мишевима у нос… Кад изађу из скупштине, највероватније имају витешки обрачун мушким торбицама „педерушама“.

Оно што још морам да кажем је да постоје људи који се искрено боре за очување српске нације, традиције и културе, поготово српске културне баштине на Косову и Метохији, као и опстанак људи који тамо живе. Ти људи нису никаква десница, већ патриоте. Сви знамо да је један од највећих српских патриота – Француз.

Дакле, немамо политичке странке и покрете у правом смислу речи, него интересне групе које немају идеологију већ једноумље у својим главама, за које умишљају да је идеологија. Разлог томе је недемократски, пропорционали изборни систем и сконцентрисаност свега и свачега у Београду. Зато треба урадити следеће:

1) Променити изборни систем
2) Децентрализовати Београд

Пропорционални систем на свим нивоима, а председник Србије се бира већински. Извините, али то није нормално. Ево да објасним.
а) У том пропорционалном систему се гласа за листе и управо једни те исти људи су у врху тих листа, како би сигурно били народни посланици. Ако којим случајем њихова странка уђе у постизборну коалицију, онда они постану министри, а неко их други аутоматски замени у скупштини. Штавише, видели смо на једном примеру да је министар престао да буде министар, вратио се да буде народни посланик. Знате онај виц када је месар објашњавао Перици како се прави кобасица? Каже он Перици:
„Овде убациш свињу, а овде изађе кобасица.“ На то, упита Перица месара: „Да ли је могуће да се убаци кобасица, а да испадње свиња? Да се уради обрнуто?“ Месар му је одговорио: „То је само твом оцу успело!“
Као што видимо, у међувремену је успело и једном министру који се тренутно налази у УАЕ, задња пошта Дубаи.

б) Могуће је,такође, да на врху листе буду разна звучна и позната имена и нестраначке личности. Онда на првој седници они дају оставку и њих аутоматски замене подобни страначки посланици. Мада, најчешће их замене они који су годинама били посланици, разне штете чинили и афере производили, па су гурнути у горњи део листе да народ помисли да они неће проћи, ако се којим случајем не узме власт. Ако се узме, као што напоменух, онда ти ликови који нас јашу годинама буду министри, директори јавних предузећа, добију разне добро плаћене управне одборе и слично.

ц) Да би се прешао цензус и сигурно ушло у скупштину, праве се предизборне коалиције у којима имате странке чији број гласача је мизеран. Пошто не могу да пређу цензус, прикључе се некој великој странци и добију одређени број места у скупштини. Приде добију још много тога, а да то не заслужују, нити је то народна воља. Тако смо, ето, добили Вулина за министра војске који гаји стил облачења комуналног полицајца, мада ме чуди што не носи фантомку на глави као део униформе, обзиром којој политичкој опцији припада, Расима Љајића, лекара специјалисту, а министра опште праксе и рецимо Кркобабића који умишља да је власник Поште Србије. Ово су вам само три примера, знате и сами гомилу.

д) Како би прешли цензус и ушли у скупштину или локалну скупштину, две мале странке или покрета се удружују, како би заједничким збиром гласача прешли тих фамозних 5%. Онда имате чуда и чудеса од предизборних коалиција. Оно што смо видели на претходним парламентарним изборима је – да је већина опозиционих странака изашла на изборе како би поједини људи из тих странака и даље били народни посланици. Колико имају додира са стварношћу, види се по томе како су водили кампању.

е) Приликом вођења кампање, причају једни о другима све и свашта и оптужују се међусобно. Као две супротстављене фракције Јеховиних сведока. Међутим, ако после избора треба да направе коалицију и приграбе власт, е онда наједном су пуни разумевања једни за друге. Најбољи пример вам је Драган Марковић Палма. Пред једне парламентарне изборе, данашњи лидер једне пропале опозиционе странке је говорио за Палму како није тигар, него Палма је дрво. Онда су са тим Палмом и СПС ушли у власт, са образложењем да треба наставити европски пут Србије. Наједном Палма постаде домаћин, европејац и много цитирана особа. Патриотизам се не сипа у трактор (већ у службени Ауди). Добили смо ту, како ју је народ назвао, монструм коалицију, са препознатљивом визуелном ознаком у виду жирафе. Изгубила се власт, ето Палма није више европејац, већ криминалац. Када је Палма добио награду Најевропљанин године, лидер те исте пропале странке је вратио ту исту награду коју је добио раније.

ф) У пропорционалном изборном систему, онима који су на власти одговара мала излазност и неажурирани бирачки спискови. Полазе од тога да ће изборе да добију и да ће за њих да гласа највећи број изашлих гласача, јер имају неограничене ресурсе за кампању у виду пара пореских обвезника, пара јавних предузећа и сву потребу логистику у виду државних институција где су партијски постављени њихови људи. Зато годинама нису ажурирани бирачки спискови, нити ће да буду.

г) Пропорционални систем је у неку руку математика; пропорције. Србија је земља апсурда у којој имате у мањини врхунске математичаре који добијају светска признања и награде и остали део становништва који је много танак са математиком. Углавном, математичко знање просечног Србина се своди на то да израчуна колико добије динара за 50 евра, и када купује нешто на бувљаку или пијаци, да га неко не заврне за кусур. Кад крену у изборној ноћи графикони, статистике, рачунице ЦИК-а, а пре тога су ови из ЦеСИД-а објашњавали нешто, он просто побегне из собе у којој је ТВ, као некада када је бежао са часова математике. К’о да има писмени. Просечног Србина је на тај начин лако уверити у нешто, прихвата све, само да не мора да размишља и рачуна.

х) Реши задатак:

Изборна јединица има 980 бирача. На изборе је изашло њих 360. Од тих 360 бирача, њих 342 је добило од СНС по две ’иљаде да гласају за њихову листу. Од њих 342 што су добили по две ’иљаде, 7 није донело доказ за кога су гласали, зато што имају телефоне без камере из деведесетих година, по узору на Вучића. Од укупног броја гласача који су гласали за СНС, њих 123 је преминуло одавно. Израчунај у процентима:
-Колико је гласача изашло на изборе?
-Колико је гласача гласало за две ‘иљаде?
-Колики је проценат гласача СНС који немају телефоне са камером?
-Колики је проценат преминулих особа које су устале из гроба само да добију две ’иљаде и гласају за СНС?
Кроз овај задатак, у ствари, видимо како функционише пропорционални систем; све изгледа јасно на први поглед. Међутим, није. Ево, у мом задатку има једно трик питање које нисте ни констатовали. Не бих ни ја, да нисам смислио овај задатак. Оно служи да вам га културно, да простите на изразу, завучем, кад звони за крај часа. Тако народу политичари завуку после избора, јер циљ је власт, а не народ.
Узгред, шта је трик питање у задатку?

Сада само за функционере СНС један задатак:

Реши функцију и сазнај какву ти је оцену дао народ као функционеру док си на функцији. Замисли да седиш на знаку „y“

y = x3-3x-2

Ево, ја ћу да ти кажем – свуда те има јер си обична нула, задатак не би умео да решиш самостално јер си незналица и неспособан, а прво што ти је пало на памет је да платиш неког да ти реши, да купиш решење задатка к’о што си купио диплому. Ток и графикон твоје функције су као твој карактер, завршавају у септичкој јами српске историје која је центар глутеус максимуса твојега шефа.

Зашто су наши политичари такви кави јесу?

Када неко годинама добије нешто незаслужено, када није биран директно од стране народа, он постане арогантан, сујетан и умисли да је апсолутна мудрост оно што он ради и прича.

Зато имамо политичаре који не реагују на јавно мњење, јер шта год да се деси и изађе у јавност, они не зависе од јавности, већ од свог шефа или интересне групе која их поставља на листе, или им додељује добро плаћена места у јавној управи или одборима државних предузећа. За узврат су им лојални. Тако да народ може да прича шта хоће, осуђује, он неће да поднесе оставку или одговара пред законом, заштитиће га шеф. Видели смо, чак и за вишеструко убиство.

Политичарима који су бирани директно од стране народа у изборној јединици, већински, јако је битно шта њихови гласачи мисле, зато што од њих зависи да ли ће да буду изгласани за следећи мандат. Да би добили следећи мандат, морају директно да комуницирају са грађанима у својој изборној јединици. Поготово одборници у локалним скупштинама.

Неће се моћи правити предизборне чудне, за прелазак цензуса коалиције, јер не деле се посланичка и одборничка места предизборним договором, већ ко колико освоји у односу на изборне јединице.

Значи, генератор наших проблема је пропорционални изборни систем на свим нивоима.

Треба прећи на већински, да се народ директно у изборним јединицама изјасни ко је најбољи кандидат из њиховог комшилука који ће да их представља. То би уједно био и први филтер који би одстранио многе политичаре који нас јашу годинама. Тачније:

Прва фаза лустрације директно од стране народа.

Мало па чујемо причу како у овој земљи треба да се изврши лустрација. Супер, а ко ће ту лустрацију да спроведе и како? Људи који годинама паразитирају у политици ће једни друге да лустрирају? Па само ако се то не деси. Зато, прва фаза лустрације треба да буде ово што сам написао. То треба да буде, у ствари, стални процес; да директно народ, именом и презименом путем гласачких листића избаци лоше из политике, а на тај начин политичке странке и покрети мораће да кандидују своје најбоље људе, а не једне те исте. Остале фазе лустрације биће много лакше и једноставније, јер паразити који су нас довели довде неће моћи на њу да утичу.

Ако останемо на пропорционалном систему, Вучић Александар ће вечито да влада. Вучића Александра садашња опозиција не може да скине са власти. Они су га створили. Да су они добро радили, тај Александар Вучић не би ни постојао. Да није постојала слаба, корумпирана Вајмарска република, Хитлер се никада не би десио. Зато је народ огорчен на овакву српску опозицију. Њега могу да скину неки нови људи, некомпромитовани, које ће народ да изабере директним гласањем.

Знате, моја другарица Бранка из Милановца Горњег је изнела једну јако добру тезу – лакше је ослободити се Вучића, него оних који после њега седну у фотељу. То вапи за намештеним тендерима, управним одборима, недодирљивошћу и свим оним што иде уз систем који су сами створили. Зато прво морамо да мењамо изборни систем.

Међутим,они који се данас баве политиком и који су створили систем да вечито буду у политици, никада неће на то пристати.

Зашто да ризикују и изађу на директне изборе у својој изборној јединици у свом комшилуку где људи одлично знају какви су, кад у пропорционалном систему имају „сигурицу“. Више од тога; директорска и места у управним одборима јавних предузећа, позиције да одлучују на шта ће паре да се троше и ту узимају дебели проценат, да не одговарају ако лоше раде и чине штету и много тога… Могао бих да набрајам до сутра.

Да не испадне да ја само критикујем нешто, а не нудим никаква решења, предлажем следеће:

(Наставак сутра)

Блог Ивана Плавше